Hajde, neka nam nadolazeći zimski dani i nedavno okončani Sajam knjiga, tokom kojeg su se barem neki opskrbili finim štivima za dane znatno svedenijih društvenih mogućnosti, posluže kao izgovor za kraći divan o knjigama na koje bi trebalo posebnu pažnju, imajući u vidu ono čime se Optimist mahom bavi. Takođe, neka krovni koncept za ovu priču bude dimenzija queer motiva pozicioniranih u drugom planu, u dubini takozvanog pripovednog kadra.

Tako nam je ova jesen donela još jedan prevod proze Lenarda Koena; red je došao na “Divne gubitnike”, drugi Koenov roman iz uslovno rečeno mlađih mu dana. “Divni gubitnici” (preveo Vuk Šećerović, objavila Geopoetika) primer je zdravo postavljene i znalački artikulisane i izvedene polemičke fikcije, kojoj neposlušnost i svesno preispitivanje uvreženog i davnih dana kanonizovanog, srećom, nipošto nisu jedini i presudni kvaliteti. Iz biografije “Cohen – muzika, iskupljenje, život” Liela Liebovitza (negde u isto vreme objavila izdavačka kuća Dereta) da se doznati i da je Koen zapatio tešku frustraciju usled muka oko objavljivanja prvog mu romana (“Omiljena igra”, takođe prevedenom na srpski i u izdanju iste kuće), koga on sam zapravo (usled silnih uredničkih intervencija i uslovljavanja) smatra trećim romanom, što može u neku ruku biti i pojašnjenje za silovitu neposlušnost u odnosu na književne zakonitosti koje je majstor ubrzo pokazao u slučaju tih “Divnih gubitnika”.

Teško je u iole ekonomičnom maniru pojasniti o čemu je zbilja reč u “Divnim gubitnicima”; tu se prepliće podosta toga, počev od mahnitih tirada vatrenog obožavaoca beatifikovane Indijanke koja je živela i svoj svetački status zaradila pre nekoliko stotina godina, ali ono što je najvažnije za ovaj osvrt u Optimistu je da to što su “Divni guibitnici” i, između ostalog u dobroj meri i povest o ljubavnom trouglu koji čine jedna zlosrećna devojka, njen muž i njihov zajednički ljubavnik. S tim u vezi, “Divni gubitnici” (da naglasimo, napisani i prvobitni objavljen još gotovo pretpotopske 1966. godine) donose prilično radikalno slobodarski doživljaj muško-muške ljubavi i strasti, pa i nekoliko istinski eksplicitnih prizora, nazovimo ga tako, muželožničkog seksa.

ČITAJTE:  Stiven Fraj: Lažljivac

Srećom i po odocnele čitaoce ove vrsne literarne provokacije sa punim književnijm i umetničkim pokrićem, Koen nije kalkulant lak na autocenzorskom okidaču, a ovaj krak priče nimalo ne štrči u odnosu na ostatak te silno maštovite i hrabre priče o istovremenom višku i manjku ličnih i opštih istorija na uzorku vazda skrajnutih kanadskih adresa. Srčanost i hrabrost kojom Koen ovde pristupa pripovedanju o jednoj atipičnoj, u neku ruku i dugovečnoj, a svakako dalekosežno uticajnoj gej ljubavi, slično predočenom sveopštem duhu neposlušnosti i nepristajanja, neke će sa puno povoda podsetiti na književne vragolije i do dana današnjeg zbilja neodoljive nepodopštine Pjera Luisa na planu neupitno valjane umetničke proze.

Sa druge strane, sve probitačniji i samouvereniji britanski autor kriminalističke literature, Tom Rob Smit, u slučaju svoje “Farme” pokazuje i pomalo iznenađujuću sposobnost da u primetnoj meri okrene novi list nakon tri izrazito uspešne retro-misterije o neustrašivom sovjetskom agentu Lavu Demidovu. “Farma”, dakle, najnoviji književni uspeh Toma Roba Smita donosi promenu okruženja, diskretan prelaz u novi zabat u okviru istog žanra, i, uz sve to, i pomalo iznenađujuće okretanje queer motivima, ovo poslednje izniklo na, reklo bi se, posve ličnoj osnovi (Smit je privenčani i deklarisani homoseksualac).

Da pojednostavimo, “Farma” (preveo Marko Mladenović, objavila Laguna) predstavlja Smitov okušaj na planu potpuno savremene proze uz brižnu aproprijaciju stilema znanih iz tzv. zabata nordic noira. Naime, majka Toma Roba Smita je Šveđanka i taj deo svog porodičnog nasleđa Smit je iskoristio da izatka misteriju koja se većim delim zbiva u švedskim seoskim predelima. Osim toga, baš kao što je majka pripovedača u “Farmi” dugo ćutala o krupnim čvorištima i važnim nesrećama iz vlastitog detinjstva i devojaštva, njen sin u “Farmi” gotovo godinu dana kani da se autuje pred svojim voljenim roditeljima, inače punim razumevanja i za daleko drastičnije zaokrete u sinovljevom ranijem životu.
Autor tako, možda i pomalo neočekivano, postavlja i vešto gradi ravnotežu između ta dva srodna motiva (možda i nerezonskih prećutkivanja i konspiracija, koje, kanda, (u sinovljevom slučaju) ni nisu najnužnije), a Farma tako u isti mah biva i sasvim efektna krimi-misterija dominatno nordijskog podtipa i priča o odocnelim ispadima iskrenosti. Tu se mora istaći da se Tim Rob Smit, u pređašnjim mu delima primetno sklon prilično svedenom narativu, očito podešenom scenarističkim pretenzijama, ovde vrlo dobro snašao na oba polja, te “Farma” biva ubedljiva i kada je reč o opasnosti koja je možda tek i paranoidna uobrazilja i kada se vodi reč o nelagodi izazvanoj neiskazanim priznanjima koja silno i neprolazno žuljaju i opterećuju.

ČITAJTE:  Dvojni knjiški prikaz: Anđeo historije & Skrivena ljubav

Premda stižu iz donekle oprečnih sfera, domena umetničke i odeljka žanrovski jasno profilisane proze, i “Divni gubitnici” i “Farma” pun su pogodak svako na svom polju borbe, a pritom oba ova dela predstavljaju značajan doprinos queer književnosti ili književnosti koja cilja ka knjigoljubnim queerovima i onima koji se (iz ovog ili onog razloga, više ili manje, tu i tamo) tako osećaju. Ovih, zimskih ili nekih tamo budućih dana…

Piše: Zoran Janković