Zaigravši ulogu lezbejke prevarantkinje u filmu „Can You Ever Forgive Me?“, Melissa McCarthy je odigrala najupečatljiviju ulogu do sada. U najnovijem filmu pod nazivom „Can You Ever Forgive Me?“, Melissa McCarthy se našla u veoma kompleksnoj ulozi nekadašnje spisateljice Lee Israel, biografkinji koja je bila pripadnica queer populacije i koja se okrenula falsifikovanju kada su njena dela prestala da se prodaju. Israel je zaradila dobru lovu falsifikovanjem privatnih pisma velikih imena književnosti i prodajući ih na aukcijama kao autentična, no svakako nije izbegla posledice onoga što je radila. A sama McCarthyjeva je svojim izvođenjem, na jedan fin način predstavila sve ono što je činilo ovu čarobnicu reči. U ovom intervjuu kandidatkinja za Oskara priča sa nama o knjigama, pretvaranju i njenoj dubokoj ljubavi prema dreg umetnosti.

Da li ste Vi strastven čitalac?
Dosta često se šalim da ću nekad ponovo postati pismena. Ne čitam onoliko koliko sam čitala ranije, radim, imam decu. Ali ništa ne može da učini da moj um tako odluta negde, kao što knjiga može. I dan danas gajim ljubav prema opipljivoj knjizi. Lee Israel se stavljala u uloge mnogih ˝teškaša˝ iz kategorije književnosti, od Noela Cowarda do Dorothy Parker. Ono što volim u vezi Lee je da je lažirala najbolje književnike, ali je ipak sačuvala u svemu tome svoj autentični stil. Pisala bi o Noelu Cowardu sa svešću koliko jaka i zabavna pisana reč može da bude. U stvarnosti ona uopšte nije bila takva, ni dovitljiva, ni zabavna, a opet je na taj način znala da piše. Osmišljavala je sve to. U nedostatku neke bolje reči, to isto nije mogla da proživi.

Kako je za Vas bilo da se nađete i snimate u legendarnom gej baru Julius´ gde je Lee izlazila?
Za mene je to bila odista emotivna stvar. Vratilo me je u specifičan period postojanja Njujorka, kada sam se u njega prvi put doselila sa svojih 20 godina. Moji najbolji prijatelji bili su gej i izlazili smo na mesta kao što su Splash, Julius´, Universal Grill. Ja sam bila samo dete sa farme u Ilinoisu pa je za mene sve to tada bilo zanimljivo i puno nade. Lee i ja smo mogle da budemo na istom mestu u jednom trenutku i o tome sam dosta razmišljala.˝

Imate li neka draga sećanja iz tog perioda?
Sigurno sam posećivala dreg nastupe po dva, tri puta nedeljno i dreg je i dan danas moj omiljeni oblik zabave. I danas sam opsednuta perikama i kunem se da opsesija proističe iz gledanja drega. Posećivali smo tada Limelight, Palladium i zabave koje je pravila Susanne Bartsch, a pravi ih i danas. O bože, čini mi se kao da mi je srce upravo iskočilo iz grudi. Zaboravila sam da je filmska režiserka Marielle Heller morala za nas sad da rekreira upravo taj zaboravljeni izgled Njujorka iz 90-ih. Njujork je jedna od najvećih ljubavi mog života. Volela sam Njujork u kome sam tada živela a to nije isti Njujork od danas, nema danas taj šarm. Marie je baš bila pažljiva da pronađe delove grada koji i danas izgledaju kao što su izgledali i tada, a da nisu puni apartmana od 2 miliona dolara. Danas je teško naći takva mesta. I mnoge knjižare koje je upravo Lee ˝zavrnula˝ su mesta gde nam je bilo teško da uđemo i priđemo tim ljudima koji su i danas pod traumom zbog onoga što im je ona učinila, da snimimo tu kadrove za film, jer ipak ti momenti nisu bili baš najsjajniji trenuci njihovog poslovanja.

U jednoj od scena Lee priznaje da piše o drugim ljudima jer ne može sama da se otvori. Da li se možda možete poistovetiti sa time?
Osetila sam sličnost kao glumica, jer kroz glumu uspevam da budem neka druga osoba i da proživim stvari koje ja sama ne bih mogla. Nikad nisam bila stidljiva, ali kao da postajem malo jača svaki put kad odigram novu ulogu, novi lik, kao da dobijem neki ekstra centimetar iz tog drugog života.

Da li mislite da bi se Lee dopao ovaj film?
Dok smo snimali u Julius´-u, tamo je uvek bio neki gospodin i pitala sam se ko je on jer je bilo jasno da nije deo filmske ekipe. Ispalo je da je taj čovek nekada davno sedeo pored Lee za barom kada je ona tu izlazila. Tako da sam ga pitala šta on misli, da li bi Lee bila srećna filmom, na šta mi je odgovorio da Lee nije umela da bude srećna, to baš i nije bila njena jača strana, ali bi sigurno jako cenila pažnju koja se posvećuje onome što je ona radila.

Film „Can You Ever Forgive Me“ biće prikazan na desetom Merlinka festivalu od 6. decembra u Domu omladine Beograda.

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.