U pitanju su prilozi za čitanje srpske književnosti u svetlu kvir teorije, a ne, na primer, „istorija srpske kvir književnosti“. Zašto se beži od etikete kvir?

Ne beži se, samo što etiketa neće da bude od onih suviše upadljivih. Nalazi se na korici, doduše uokvirena jednim „o“ koje treba da ukaže da knjiga nije celovita u istorijskom smislu, već „(o)kviran“ pregled onoga što zaslužuje dalja opsežnija istraživanja.

Odabrali ste dela Jakova Ignjatovića, Stevana Sremca, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića, Slobodana Selenića, Borislava Pekića i Davida Albaharija. Na osnovu kojih kriterijuma ste izvršili odabir ovih, a ne nekih drugih autora poput Bore Stankovića ili Boška Tokina?

Na osnovu toga što sam želeo da obradim srpske kanonske i muške pisce, jer je to bio i najveći izazov. Nešto je lakše pisati o autorima koji se doživljavaju marginalno ili apartno, teže je pokazati koliko i u glavnom toku srpske književnosti ima onog tzv. nastranog ili uvrnutog što umetnosti uvek radost donosi. Mogao je tu da se nađe svakako i Bora Stanković.

U svetlu kvir teorije koje su sličnosti i razlike između svetske i srpske književnosti?

Početkom 20. veka, čak je i Marsel Prust, globalna ikona kvir književnosti, morao da pravi mnogo ograda u tretiranju likova sa homoseksualnim sklonostima. Sa druge strane, uz manju potrebu za osudom „teme“, o Prustu je u srpskoj kulturi prvi pisao – zamislite – Slobodan Jovanović, kasnije predsednik Vlade u kojoj je ministar vojni bio Draža Mihajlović. Ništa nije poetički, geopolitički i ideološki crno-belo. Kao što se čini da je srpska kultura početkom dvadesetog veka, i u periodu između dva rata, bila uhvatila priključak sa svetom, kada su najveći pisci bili u isto vreme i patriote i evropejci, tako sam i ja ovom knjigom hteo da pokažem da u srpskoj književnosti, barem u nekim njenim epohama, postoji tradicija kvir pripovedanja koja bi mogla stajati rame uz rame sa svetskom.

ČITAJTE:  Miljan David Tanić: Moj tzv. gej život

Zašto je srpska kritika mahom imala potrebu da sakrije ili da ne pročita pravu prirodu Šamike Kirića u romanu „Večiti mladoženja“ Jakova Ignjatovića?

Najpre, do početka 21. veka u srpskoj sredini nije postojao pojmovni aparat kvir teorije pomoću kojeg bi se to moglo uraditi. Pored toga, razlog je bio i u malograđanskom strahu velikog broja uglednih muških kritičara i teoretičara, posebno onih ideološki „najprogresivnijih“, da kulturna čaršija, ili ista ta palanka koju toliko preziru, ne pomisli za njih da su „pederi“ ako bi se usudili da pišu o seksualno nepoćudnim temama.

Jakov Ignjatović je u svom delu uveo koncept kempa koji je teorijski definisan tek u 20. veku. Takođe je, svojom spisateljskom pronicljivošću, „naslutio“ koncept homoseksualnog identiteta decenijama pre njegovog definisanja. Da li je „Večiti mladoženja“ toliko progresivan ili je, ipak, čedo svog vremena?

On je morao biti čedo svog vremena, naročito zato što Ignjatović zasigurno nije praktično poznavao centralnu temu romana. Ali, umeo je majstorski da zapaža ono što je u stvarnosti tog i svakog drugog vremena postojalo, a to je karakter muškarca koji nije seksualno zainteresovan za žene ili, drugim rečima, kemp-homoseksualca koji svoju pravu prirodu krije možda i doživotno. Naoko paradoksalno, progresivno u celoj realističkoj poetici jeste što se cenzurisanjem direktnog govora o erotskom ono šifrovano iznosi na videlo u svim svojim skrivenim raznolikostima.

Gde su lezbejke u srpskoj književnosti?

Ima ih, i te kako. O lezbejkama ili ženskim kvir temama u srpskoj književnosti veoma dobro su pisale, primera radi, Suzana Tratnik, Dubravka Đurić ili Vladislava Gordić Petković. Svaka nauka je nužno subjektivna u odabiru predmeta ako je strasna i posvećena. I ja sam se subjektivno opredelio za ono što (naj)bolje poznajem.

ČITAJTE:  Milica Crkvenjakov: Moderna Draga Saveta

Kao i u slučaju „Večitog mladoženje“ tako je i slučaju Rastka Petrovića kritika prećutkivala fenomen homoerotike u njegovom delu „Afrika“ i tek je u 21. veku konačno progovoreno o tome?

Petrović je, po svemu sudeći, privatno bio veoma seksualno razuzdana osoba. O tome se i ranije šuškalo u kulturnoj javnosti. Međutim, u književnosti to nije bilo toliko očigledno. I kada jeste, kao kada je Rastko u jednom stihu upadljivo usmerio pogled ka ogromnom crnom falusu nikoga drugog do Isusa Hristosa, morao je kasnije – zbog pritiska konzervativne porodice – da se povuče. Tek u izmeštenom prostoru Afrike pisac „časti“ sebe slobodnijim pogledom i na muško i na žensko telo, pri čemu više „pogleduje“ na muške atletske figure i pripadajuće im polne atribute. Za detekciju takvog pogleda, bilo je potrebno uvesti i metodološka oruđa postkolonijalnih teorija koja su se u našoj sredini pojavila krajem 20. veka.

Najznačajnija kvir dela Slobodana Selenića („Prijatelji“ i „Očevi i oci“) dovodite u vezu sa kvir nekropolitikama i homonacionalizmom koji postaju relevantni tek nakon 11. septembra 2001. godine, decenijama nakon što je Selenić objavio svoja dela?

Selenić kao da je naslutio princip kvir nekropolitika po kojem se „nečista“ društvena savest (i u pogledu skrivene homoseksualnosti) izmešta u prostor civilizacijski nedoraslog Drugog, pre svega onog islamski različitog. Početkom osamdesetih godina, nije se u ovdašnjoj mejnstrim kulturi moglo progovoriti o albanskom Drugom a da takva figura nije uvek-već bila strukturisana kao nepoželjno strano telo. Trebalo je dosta vremena dok se na ovim prostorima nije pojavio „albanski četnik“ poput Dritana Abazovića, koji više neće biti sumnjiv zbog svog etničkog porekla. Ipak, čekamo još na srpskog homoseksualca koji će biti javno voljen.

Zanimljivo je i da u istom poglavlju povezujete treći tom Pekićevog „Zlatnog runa“ i, gotovo pornografski, „Staklenac“ Uroša Filipovića?

ČITAJTE:  Ja sam roditelj bez obzira koje seksualne orijentacije je moje dete: Irena Mišović

U kvir polazištu, a ponešto konzervativnom rezultatu, na taj način je pokazano kako uverljiva drama umetničkog proživljavanja bilo kog identiteta, pa i onog homoseksualnog, daje naposletku bolje (ako hoćete i aktivističke) rezultate od onih spisateljskih koncepata u kojima se na jednostavan način prepisuje burna autobiografija. Danas nije naročito provokativno hvaliti se veličinom sopstvenog polnog organa, kako to čini Uroš Filipović, subverzivnije je otkriti kako i u srcu jednog od najvećih nacionalnih pisaca srpske književnosti, Borislava Pekića, postoji sasvim čist i jasan kvir kutak.

Koje bi po vašem izboru bile obavezne knjige za LGBT lektiru u Srbiji i zašto?

Pored onih autora i dela o kojima smo već govorili, preporučio bih da se u tom cilju pročita prvo poglavlje „Srpskog (o)kvira“ gde se upućuje na još neke knjige iz dalje prošlosti. Od živih autora, koji će nadam se živnuti kada ovde pročitaju svoje ime, vredi istaći spisateljice i pesnikinje Mariju Knežević, Dubravku Đurić, Jelenu Lengold i Biljanu Kosmoginu, a od pisaca Slobodana Tišmu, Savu Damjanova i Vladana Matijevića, koji u nekim svojim delima tematizuju nenormativne identitete. Od najmlađih tu su: Jelena Kerkez, Tanja Stupar Trifunović, Nikola Živanović, Olga Dimitrijević, Dragoslava Barzut, Bojan Krivokapić i Stefan Mihajlovski.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.