Kada kažete Helena Vuković mnogi neće znati ko je u pitanju, ali ako kažete major Helena onda već svi znaju. Helena, sad više trans* aktivistkinja no major obeležila je 2015. godinu. Portal GayEcho proglasio ju je za gej ikonu godine, a u obrazloženju kaže: „Najviše napora na poboljšanju položaja trans populacije svakako je dala Helena Vuković, trans aktivistkinja i jedna od organizatorki prvog trans festivala ‘Transfrontal’ održanog u maju i prvog ’Ponosa trans osoba’ koji je organizovan 20. septembra u Beogradu prošle godine. Takođe, GayEcho ima potrebu da ispravi nepravdu kada je gospođa Vuković ostala bez nagrade ’Duga’ koja je uprkos većine glasova žirija dodeljena ministarki bez portfelja zaduženoj za evropske integracije Jadranki Joksimović.“ A Optimist je imao potrebu da porazgovara sa Helenom i predstavu gospođu Vuković svojim čitaocima.
Šta je tebi obeležilo prošlu godinu?
Početkom 2015. godine UG „Egal“ je podneo pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti zbog diskriminacione naredbe o mom penzionisanju, sve je nekako krenulo ubrzano da se odvija i moj život se okrenuo za 180 stepeni. Punjene su novinske stranice, senzacija na pomolu… sve to je nekako bilo novo za mene. Uspeli smo u tome da saopštenjima ubijemo senzacionalizam i da celu situaciju iskontrolišemo. Poverenica je donela mišljenje da je Ministarstvo odbrane izdalo diskriminatornu naredbu. Sad kad napravim retrospektivu cele 2015. godine, za mene lično bila je u svakom smislu tranziciona, što zbog procesa prilagođavanja pola rodnom identitetu, što zbog novog poglavlja u mom životu, aktivizmu.
Aktivizam?
Kada je pokrenuta cela priča oko pritužbe poverenici, moram iskreno da priznam da nisam imala pravo viđenje situacije, problema sa kojima se trans* zajednica svakodnevno susreće, dok nisam stekla sopstvena iskustva. Aktivizam se sam po sebi, ne mogu da kažem nametnuo, ali taj aktivizam se nekako kod svake osobe koja je u tranziciji ili uradi coming out pojavi sam od sebe. Kako je odmicala 2015. godina mit o majoru Heleni se polako utišavao i na scenu je izašla aktivistkinja Helena koja se otvoreno i iz prvog lica bori za prava trans* osoba.
Da li 2015. godinu možemo smatrati trans godinom? Šta je sve urađeno?
Godina u kojoj je trans* zajednica napokon dobila svoje mesto u javnosti. Pamtiću je po nekoliko lepih događaja. Po Transfrontallu, prvom festival trans* kulture, aktivizma, politike i zdravlja, koji se održao 9. i 10. maja, zatim po Ponosu trans* osoba koji se održao 20. septembra kada i Parada ponosa. Pokrenula se trans* zajednica, veliki broj trans* osoba je uradio coming out, izrazio želju da se aktivira u aktivizmu, sigurna sam da od te mlađe generacije možemo očekivati mnogo u narednim godinama.
Trans teme su dobile veliku medijsku pažnju i vidljivost, uostalom kao i ti. Da li se osećaš sigurno u javnosti?
Osećam se sigurnije, jedna sam od retkih aktivista/kinja koja slobodno šeta gradom i vozi se gradskim prevozom, a ne taksijem. Ne krijem se u četiri zida i živim tako 24 sata, sedam dana u nedelji. Uspeli smo u tome da se problem trans* osoba priđe studiozno i da se pošalje veoma bitna poruka široj javnosti – tu smo, postojimo i ako smo različiti imamo ista prava.
Koliko ti se život promenio od intervjua u Newsweeku?
Newsweek je moje prvo pojavljivanje, gde sam dobila medijski prostor da svoju životnu priču (coming out, penzionisanje , porodica) ispričam i gde sam se prvi put predstavila u svom pravom identitetu – kao žena. Taj intervju je bio prekretnica u razmišljanju mnogih ljudi prema trans* osobama, jedna ljudska priča koja odudara od klišea i senzacije.
Gde je trenutno tvoj slučaj vezan za Ministarstvo odbrane?
Prijava je sad na Ustavnom sudu, u redovnom sudskom postupku i doćiće nekada na red.
Koji su planovi za 2016. godinu?
UG „Egal“ je u svom trogodišnjem planu napravio neke godišnje ciljeve koji se polako ostvaruju. Napravljeni su veoma važni kontakti sa državnim institucijama š mi državu vidimo kao partnera u realizaciji veoma velikih stvari. Svakako je prvi cilj u 2016. godini otvaranje prvog Drop in centra za trans* osobe .T u je Transfrontall u maju mesecu, zakazan je Srbija Prajd za 26. jun, već tradicionalno obeležavanje Dana sećanja na žrtve transfobije, naravno stalni kontakti sa trans* i LGB zajednicom.
Šta ćemo sa sukobima na srpskoj LGBT sceni?
Ne mislim da su to sukobi, nego pre da su egzistencijalni strahovi. Činjenica je da se smanjuje priliv novca u civilni sektor, da je dugogodišnja `pasivnost` u radu sa samom zajednicom dovela do osnaživanja pojedinaca i pojedinki koji su se samoorganizovali (primer imamo kod trans* zajednice). To je dovelo do disproporcije u odnosu snaga na aktivističkoj sceni. Mlade snage koje dolaze su rasterećene od dugogodišnjih loših odnosa, obrazovane su i što je najvažnije autovane. Stari pristup u se` na se` i poda se` će dosadašnji aktivizam ostaviti u prošlosti.
Prošla godina je bila i godina KejtlinDžener. Kako ti komentarišeš njen slučaj, njenu medijsku vidljivost i izjave?
Ne bih komentarisala temu o kojoj se zna samo koliko se iz medija može videti. Hvala joj na vidljivosti koju je trans* zajednica dobila na svetskom nivou. Mišljenja sam da se nije najbolje snašla u par izjava, ali verujem da će se u budućnosti senzibilisati i biti prava predstavnica trans* zajednice, jer poznate ličnosti koje imaju toliki medijski prostor su uvek potrebne.
Koja je tvoja poruka srpskoj trans* zajednici?
Ako smo išta naučili u 2015. godini, to je da ne treba čekati da neko drugi nešto uradi za nas sem nas samih. Stara poslovica kaže `tuđa ruka svrab ne češe` i to je u neku ruku nas potaklo da se samoorganizujemo. Toliko novih, mladih trans* momaka i devojaka se autovalo u 2015. godini, javilo se nama i spremno je da rame uz rame krene u rešavanje izazova koji su pred nama. Tu se vidi snaga mladosti i budućnosti trans* zajednice u Srbiji koja je spremna da dalje krči put ka ravnopravnosti trans* zajednice sa ostalim segmentima društva. Krajnji cilj i jeste bezbedna inkluzija trans* osoba u društvo. Drage i dragi dođite 26. juna na Prajd Srbija!
Razgovarao: Predrag Azdejković
