Najbolje je da se političari uzdrže od negativnih izjava

Gej strejt alijansa ne učestvuje u organizaciji Parade ponosa. Međutim, da ne bi ipak došlo do nekih pogrešnih tumačenja mislim da je važno reći da se tu zapravo radi o realnoj potrebi da postoji posebna organizacija koja će se baviti isključivo organizovanjem parade, kao i strateškoj odluci GSA da ne bude tzv. pride organizacija.

O: Ovogodišnja organizacija Parade ponosa počela je tako što je Gej strejt alijansa marginalizovana. Kako to komentarišeš?
MB: Ne mogu da se složim sa tom tvrdnjom jer da bi neko bio „marginalizovan“ u organizovanju parade, ili u bilo čemu drugom, on najpre mora da učestvuje u tom procesu što ovde nije slučaj. Organizovanjem parade se bavi organizacija „Parada ponosa – Beograd“ formirana u oktobru 2010, a stav GSA je da je jako dobro da ovakva organizacija postoji jer je to praksa i svuda u svetu gde se održavaju parade. Takođe, radi se o potpuno novoj organizaciji koja samostalno deluje a ne po predstavničkom principu i koja je struktuisana tako da njene organe i tela čine pojedinci i pojedinke koji tu nisu u funkciji predstavnika postojećih LGBT i drugih organizacija, već u svoje lično ime.
Iako Gej strejt alijansa ne učestvuje u organizovanju parade ona je naravno podržava. Lično, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj GSA ne podržava održavanje parade a bila je organizator prošlogodišnje, jer bi to u najmanju ruku bilo veoma neprincipijelno.
O: Da li će aktivisti GSA učestvovati u organizovanju parade?
MB: GSA, kao što sam već prethodno objasnila, ne učestvuje u organizaciji parade. Međutim, da ne bi ipak došlo do nekih pogrešnih tumačenja mislim da je važno reći da se tu zapravo radi o realnoj potrebi da postoji posebna organizacija koja će se baviti isključivo organizovanjem parade, kao i strateškoj odluci GSA da ne bude tzv. Pride organizacija. O svemu tome se i u okviru GSA i sa drugim LGBT organizacijama otvoreno razgovaralo još u toku priprema za Pride 2010. i upravo je GSA, odmah nakon njenog održavanja, predložila osnivanje nove organizacije kako bi se na vreme otpočelo sa pripremama za sledeću paradu. Istina, za GSA i njene članove i članice nikako nije mogla biti prijatna činjenica da je nova organizacija u tom trenutku već bila registrovana o čemu ni GSA ni većina drugih LGBT organizacija nisu ništa znale. To i dalje vidimo kao nefer ali i kao potpuno bespotreban potez, međutim on nije uticao na stav GSA da podrži održavanje Parade ponosa i ove i svake naredne godine. Kontinuitet parade je veoma važan i to je nešto oko čega se svi u LGBT pokretu možemo složiti. GSA se o podršci paradi nedvosmisleno i javno izjasnila još u martu, a i sa predstavnicima organizacije “Parada ponosa – Beograd” smo još tada imali više sastanaka na kojima smo predstavili neke naše analize i iskustva za koje smo smatrali da mogu biti od koristi u toku procesa organizacija ovogodišnje parade. Aktivisti i aktivistkinje GSA će svakako doći na paradu i podržati je i na taj način.
O: Koji su načini da se prevaziđu sukobi na LGBT aktivističkoj sceni?
MB: Imam utisak da je tačka usijanja svih dotadašnjih sukoba bio upravo raskol u organizacionom odboru Parade ponosa 2009. koji je tada obilno iskorišćen, kako od strane države tako i od strane dela međunarodne i domaće javnosti, kao izgovor da se parada ne podrži. Na žalost, od tada se to tzv. nejedinstvo pokreta i dalje od strane mnogih koristi u najrazličitije svrhe iako mi u LGBT pokretu već duže vreme komuniciramo oko važnih tema i sarađujemo u određenim aktivnostima.
Međutim, mislim da je sa otvaranjem tema o LGBT pravima u javnom prostoru i postizanjem određenih promena u odnosu prema ovom pitanju i sam pokret počeo da se menja i postaje kompleksniji. Sada već postoje sve vidljivije razlike među organizacijama koje nisu tzv. personalne već naprosto koncepcijske.
Imajući ovo u vidu za mene je pravo pitanje o čemu zapravo pričamo kada u ovom trenutku govorimo o “sukobima” u LGBT pokretu?
Smatram da su postojeće razlike u pristupima, kao i u fokusima na određene teme, potpuno legitimne i nikako ne moraju da budu nešto loše, naprotiv. Prosto, ako zagovaramo pluralizam u državi i društvu, a zagovaramo, onda moramo dopustiti i pluralizam i u LGBT i u bilo kom drugom pokretu. Nisam pobornica isključivosti i tog “ko nije sa nama – taj je protiv nas” koncepta u bilo čemu, u politici, društvu, ili u NVO sektoru.
Zato mislim da je od insistiranja na mitu o ultimativnom jedinstvu, koje ne postoji ni drugde u svetu, mnogo važnije da jačamo kulturu dijaloga, artikulišemo međusobne razlike i izgradimo ozbiljne i racionalne argumente kojima branimo naše stavove ili osporavamo tuđe.
A najvažnije je da u svakom trenutku imamo punu svest o tome da se sve što uradimo odražava na položaj LGBT populacije.
O: Koliko se situacija promenila za godinu dana? Odnos političara prema LGBT pravima, građana, institucija? Da li vidiš napredak?
MB: Ako poredimo sa prethodnim periodima, u poslednjih godinu – dve jeste došlo do određenih pozitivnih pomaka u odnosu političara i institucija prema LGBT pravima o čemu smo govorili i na prezentaciji našeg godišnjeg izveštaja. Iako su ovi pomaci veoma važni, oni još uvek nisu sami po sebi dovoljni da bi se vidljivije unapredio kvalitet života LGBT osoba a pre svega poboljšala njihova sigurnost i smanjila diskriminacija koja ih svuda prati. Imam utisak da situacija trenutno stagnira, a razloge za to možda možemo tražiti u činjenici da se nalazimo u “prelomnom trenutku”, kada je potrebno da se izađe iz kruga retoričke podrške i pređe na posao, tj. sa konstatovanja problema na njihovo rešavanje. Tih problema istina nema malo i to će biti proces u kome nas verovatno očekuje još i uspona i padova. Ali, čvrsto verujem da se i stavovi političara i odnos građana mogu menjati ma koliko to izgledalo teško ili nemoguće u pojedinim trenucima.
O: Prošle godine su u centru pažnje bili huligani i neredi tako da se o političkim zahtevima parade skoro ništa nije čulo. Koji su bili zahtevi parade i da li je išta ostvareno?
MB: Osnovni zahtev prošlogodišnje parade, iz koga su proizašli svi ostali, jeste sistemski i strateški pristup LGBT pitanju od strane države i njenih institucija tj. izrada i primena programa za borbu protiv homofobije, nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama. To se još uvek nije desilo a posledice ignorisanja tog zahteva su vidljive i u ovom periodu oko parade kada se opet svi pitamo ko je jači, država ili huligani. S druge strane, svi moramo napokon shvatiti da su LGBT osobe izložene nasilju i homofobiji ne samo u periodu pred paradu već tokom cele godine, što takođe znači da država sve vreme, svih 365 dana u godini, mora da se bavi ovim problemom i da preduzima jasne mere. Za GSA je smanjenje nasilja i diskriminacije apsolutni prioritet i neće odustati od ovog zahteva.
O: Dragan Đilas je učestvovao na GSA konferenciji, a danas je opet protiv održavanja Parade ponosa. Kako to objašnjavaš?
MB: Te dve stvari treba najpre razdvojiti. Gradonačelnik Beograda je govorio na prezentaciji godišnjeg izveštaja GSA i mišljenja sam da je to dobro jer je potrebno otvarati prostor za razgovor o temama vezanim za položaj LGBT osoba i mogućnostima Grada i uopšte lokalnih samouprava u Srbiji da sa svoje strane urade neke konkretne stvari koje se tiču pomoći LGBT populaciji tj. njenim najugroženijim pripadnicima. Što se održavanja parade tiče, gradonačelnik je očigledno zadržao svoj stav od ranije i nisam sigurna koliko bilo ko u ovom trenutku može da utiče da se taj stav promeni. Takav stav naravno ne može da bude prihvatljiv za LGBT pokret, ali je u ovom periodu pred paradu važnije da se on ne odrazi na rad gradskih službi koje su dosta značajne u organizovanju ovog događaja.
O: Da li političari svojim izjavama protiv parade ugrožavaju bezbednost učesnika parade?
MB: Svakako ne doprinose njihovoj bezbednosti, a neke od njih i direktno ohrabruju nasilnike. Ovih dana smo stvarno mogli svašta da čujemo od pojedinih političara, a mnoge od tih izjava su bile daleko i od istine i od zakona. S obzirom da je lobing nešto čime se u GSA i najviše bavim, vrlo pomno pratim sve što se dešava oko Parade ponosa a tiče se stavova političara ili političkih partija. Međutim, tu postoje i određene razlike u izjavama, od onih koje predstavljaju direktno vređanje LGBT osoba i raspirivanje mržnje, do onih koje pokušavaju da negiraju paradu kao način borbe za LGBT prava. Dok su ove prve nesumnjivo za svaku osudu i/ili tužbu, ove druge su nešto složenije i čini mi se da će i u budućnosti predstavljati izazov za ceo LGBT pokret u smislu da je potrebno više raditi na objašnjavanju i političarima, ali pre svega građanima, da parada upravo jeste i adekvatno i legitimno sredstvo u borbi za prava LGBT osoba.
Ali u ovom osetljivom periodu pred Paradu ponosa, najbolje bi bilo da se političari uzdrže od negativnih izjava u bilo kojoj formi jer se to uvek može shvatiti kao signal protivnicima parade.
O: Po tvom mišljenju, koji bi zahtevi ovogodišnje parade trebali da budu?
MB: To bih prepustila organizatorima jer eventualni zahtevi pre svega zavise od njihove strategije i vizije i ovogodišnje parade, ali i onih u narednim godinama.
O: Da li očekuješ da će veći broj LGBT osoba učestvovati na paradi i kako ih motivisati?
MB: Moram priznati da smo prošle godine i mi bili pozitivno iznenađeni brojem LGBT osoba koje su došle na paradu. Takođe, prema informacijama koje imamo od našeg članstva i kontakata sa LGBT zajednicom, mnoge LGBT osobe su se u periodu nakon parade autovale svojoj najbližoj okolini, prijateljima i roditeljima. Za njih je taj trenutak u životu bio izuzetno važan i on to realno i jeste. Zato je tema ovogodišnje parade koja se odnosi na podršku porodice vrlo značajna i nadam se da će najavljena kampanja motivisati i LGBT osobe ali i njihove roditelje, rođake i prijatelje da na njoj učestvuju.
U ovom trenutku mislim da je nezahvalno praviti procene o broju učesnika predstojeće parade jer to ne zavisi samo od organizatora i kampanje, već i od drugih okolnosti.

0 Shares