Simon de Bovoar: Nerazdvojne

Čest (ali i zdravorazumski mudar i provereno efektan) savet mladim piscima (i drugim umetnicama, naravno) je da pišu, da stvaraju ponajpre o onome što dobro poznaju ili, još bolje, što dobro poznaju i osećaju, ali i prepoznaju kao značajno za preneti, saopštiti, predočiti drugima, onima sa suprotne strane tog stvaralačko-konzumerističkog dogovornog „ortakluka“. To, dakle, jeste savet sasvim na mestu, koji čak u samom svom idejnom zametku zvuči potpuno smisleno, možda čak i aksiomski opravdano. Ali šta se zbiva kada je autor (ne nužno mlad i neiskusan) u dubiozi, šta kada oseća, naslućuje, strepi da se nalazi, da je suštinski ušančen odveć blizu takvoj polaznoj materiji, a svaka bliskost, gle čuda, sa sobom nosi barem nekakvu dozu odgovornosti, pri čemu je i neman eksploatacije tu negde, možda već iza ugla tog varljivog kreativnog procesa i krajnjeg mu ishoda. To ilustrativno pokazuje priča o višedecenijskoj evoluciji kratkog romana „Nerazdvojne“ (Les Inseparables) znamenite Simon de Bovoar koji je sada ( u prevodu Novaka Golubovića i u izdanju beogradskog Kontrast izdavaštva) deo i ovdašnje knjižarske ponude.

Reč je o kratkom romanu (po francuski, tzv. maloj prozi) u kojoj se ova glasovita i nepobitno uticajna autorka bavila pričom o očito transformativnoj epizodi iz vlastite mladosti – intimnom prijateljstvu sa Zazom, a u pitanju je odnos koji će se ubrzo i zadugo potom pokazati kao korenski važan i za krajnje konture i za stvaralaštvo Simon de Bovoar. Ona je dugo oklevala da ovo štivo objavi i iznese pred oči javnosti – isprva je pojašnjenje tog kolebanja pripisivano rezervisanosti i hladnom prijemu Žan-Pol Sartra, autorkinog partnera (i često saborca), ali, kako se saznaje iz rečitog i vešto koncipiranog pregovora za koji je zaslužna usvojena ćerka, Silvi Le Bon de Bovoar, upravo je njena majka, autorka čuvenog „Drugog pola“, bila suštinski nezadovoljna tu napisanim. Međutim, narečeni roman je napokon objavljen, i to pune 34 godine nakon autorkine smrti, s tim da je poput ponornice bivao deo a onda katkad i nestajao iz ranijih joj dela – čak četiri puta: u neobjavljenim romanima iz mladih dana, iz zbirke „Quand prime le spirituel“, u izbačenom odlomku iz nagrađivanog romana „Mandarini“, dok je životopis Zaze (zapravo, Elisabet Lakuan, u romanu „Nerazdvojne“ prisutne u liku Andre) zabeležen u autobiografskom delu „Uspomene lepo vaspitane devojke“.

Na planu ciljano pojednostavljenih motiva i tema koje čine taj završni okvir čitavog dela, „Nerazdvojne“ bi mogle biti pojašnjene kao priča koja u sebi sažima i sabira dosta toga osvedočeno književno potentnog i zanimljivog: mladalačku ljubav, bliskost koja se ređe sreće kasnije, u zrelim i neretko ciničnijim godinama, poriv za pobunom protiv brojnih i raznorodnih ali neumitno komplementarnih autoriteta (porodica, škola, šira zajednica, vršnjačko okruženje), prva bujanja seksualnih (ovde – lezbijskih strasti), breme neželjene a, čini se, svuda prisutne drugosti, društvena uslovljavanja, suštinsku nemogućnost izbora, užas naknadne pameti, ali i ideološki i idejno iznimno značajnu afirmaciju subjektivnosti , odnosno, individualne i individualističke samosvojnosti, što je bio i ostao jedan od najdublje ukorenjenih motiva u čitavom, bogatom opusu Simon de Bovoar.

Junakinje „Nerazdvojnih“ (dakle, same nerazdvojne) u tim nežnim godinama ipak ograničenih saznanja i doživljaja i promišljanja sveta koji neizostavno zapinje već na koti instinktivnih spoznaja, koje mogu, ali ni ne moraju biti nužno ispravne i dovoljno sigurne smernice za dalje, između ostalog preispituju koliko im je zapravo (iluzije) slobode dato kao manevarski prostor za vlastito oblikovanje pre nego što stupe u svet odraslih i (navodno) zrelih/zrelijih, kada su sa svih strane omeđene onim uvreženim, okoštalim, uključujući i društveno uslovljeno i poželjno, pa i ono što je u pominjanom predgovoru označeno kao „društvene dužnosti“. Kako je autorka negde pri kraju ovog svog izvrsnog i iznimno vrednog dela (ne samo na temu drugosti, jer na nivou onoga što čini naraciju „Nerazdvojne“ su prilično bliske okviru koji znamo iz Forsterovog „Morisa“, recimo): „ A onda se jednog dana duša i nebo smrknu, i pronađeš u sebi kajanje, greh, strah. Čak i kada se ograničavala na razmatranje isključivo ovozemaljskog aspekta, Andre je užasno ozbiljno shvatala sve što se zbiva oko nje; kako i ne bi bila puna teskobe kada je sagledavala svoj život u tajanstvenom svetlu natprirodnog sveta? Možda je protivljenje majci bilo pobuna protiv samog Boga, a možda se pokoravanjem pokazivala nedostojnom blagodati koje je dobila.“

I mimo te evidentne intrigantnosti koja proističe iz faktografije i predistorije ove autobiografske proze ipak izatkane u ruhu i uz poštovanje prema uslovnostima romana, „Nerazdvojne“ su odlično delo, ponajpre, jer plene nepatvorenom iskrenošću, gotovo pa opipljivim sporotinjajućim tragizmom, kao i onovremenskom zrelošću i temeljnošću, pa još na samo stotinjak stranica teksta. Autorka se, pritom, kreće na barem u književnosti dobrano istraženom i dobranom teritorijom, ali, uprkos tome, uspeva da lako i brzo zarobi čitaoca na tački spoznajne empatije, sa koje se prate očigledno zanimljive junakinje u intrigantnoj životnoj situaciji, a što će se, eto, pokazati kao neprolazno moćno transformativno iskustvo i nekoliko decenija docnije. Na sve to, de Bovoar je uspešno izbegla zamku eluzivnosti i moguće idejne jalovosti koju kriptična postavka (ovde ipak nužna) sa sobom nosi, jer kako drugačiji pojmiti višeznačnosti ovih naoko jednostavnih opažanja: „Kakva raznovrsnost, činija, šolja, čaša, čašica i pehara, tanjirića, tacni, sosijera, lonaca, bokala, krčaga, karafa! Da li su sve te kašike, kutlače, viljuške, noževi zaista imali svoju namenu? Imamo li mi zaista toliko različitih potreba da zadovoljimo? Taj podzemni svet je morao biti manifestovan ogromnim, prefinjenim zabavama na površini, koje se, koliko je meni bilo poznato, nigde nisu održavale.“

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):