Boban Stojanović i Adam Puškar, dve vodeće figure beogradske Parade ponosa i LGBT aktivisti, bili su primorani da se presele u Kanadu zbog straha za svoj život i bezbednost, posle godina borbe sa govorom mržnje i borbe za prava LGBT zajednice u Srbiji i šire. Zakon koji je donet da bi ih zaštitio je po njihovom mišljenju doživeo neuspeh. U martu 2009. godine izglasan je Zakon o zabrani diskriminacije, sa ciljem predstavi sistemski zakon kao bazu sastavne i opšte anti-diskriminacione zaštite u svim poljima.

U okviru ovog univerzalnog zakona obezbeđeni su poboljšani mehanizmi za „zaštitu od bilo kakve diskriminacije (uključujući, bez ograničenja, po rasi, polu, seksualnom opredeljenju, religiji, kulturi, invaliditetu, starosti, članstvu u političkoj ili bilo kakvoj drugoj organizaciji…)“

Međutim, mnoge marginalizovane zajednice u Srbiji, kao što je LGBT zajednica, tvrde da je ovaj propis samo mrtvo slovo na papiru i da je realnost dosta drugačija.

„Biti gej aktivista u Srbiji znači biti izložen različitim oblicima govora mržnje i nasilja. Tokom godina, nažalost, naučio sam da je jedan od najbitnijih ciljeva ljudi koji gaje mržnju prema nama, da šire strah i da pokušaju da nas načine slabim,“ kaže Stojanović

Iz Kanade nastavljaju svoju borbu za ravnopravnost. Imali smo priliku da popričamo sa Bobanom i Adamom i da ustanovimo kakva je svakodnevica LGBT ljudi u Srbiji i kroz šta su sve on i njegov partner prošli.

Da li ukratko možete da mi objasnite šta vas je nateralo da napustite Srbiju i preselite se u Kanadu?

Nesigurnost. Ali pored toga i nedostatak obzira za naše živote, živote LGBT zajednice i nedostatak poštovanja našeg posvećenog rada i pokušaja da ljudska prava u Srbiji podignemo na viši nivo. Takođe, veliki uticaj na naš odlazak su imali razni nerešeni slučajevi govora mržnje i napada na nas koje smo prijavili, i naišli na arogantan stav nadležnih. Na primer, napad na naš stan 2013. godine je još uvek pod istragom dok dva počinioca, koja su identifikovana u avgustu 2016, slobodno šetaju gradom.

Morali ste da napustite svoju zemlju zbog opasnosti samo zato što ste aktivisti?

To je bila veoma teška odluka za nas. Ne zato što smo sebe hteli da predstavimo kao žrtve, ali za nas kao zastupnike ljudskih prava koji čvrsto veruju u promene i prihvataju da su sva ova negativna iskustva cena slobode. Došli smo do odluke posle dosta razgovora i preispitivanja kako bismo ostali jaki i preživeli ugrožavanje ljudskih prava koje vlada u Srbiji. Iako se i u liberalnijim državama od Srbije aktivisti za ljudska prava suočavaju sa rizikom, u našoj zemlji problem predstavlja potpuna nezainteresovanost institucija da odbrane ljudska prava. Morali smo da se preselimo da bismo preživeli.

Koliko u Srbiji preovladala govor mržnje i napad na LGBT zajednicu? Da li možete da mi date konkretan primer? Nešto što ste ili lično doživeli ili videli?

Svaki put kada objavim priču o tome kako mi je neko pretio na Facebook-u, moj inbox biva preplavljen sličnim iskustvima drugih LGBT ljudi. Ali, mnogi od nas su još uvek primorani da žive u strahu od isključenja iz društva, i u većini slučajeva su izloženi nasilju i diskriminaciji. Ti incidenti se mahom ne prijavljuju. Mi smo nevidljivi u srpskom društvu.

Kakvu budućnost po tvom mišljenju mogu da oćekuju LGBT ljudi u Srbiji? Da li postoji nada?

Kako vreme bude prolazilo, možda će se neke stvari promeniti. Onog trenutka kada taj problem postane otvoren onda će na neki način postati nezaustavljiv. Iako se ne plašim formata ove promene, ono što me plaši jeste posvećenost zakonodavaca i vlasti i pre svega, njena održivost. Trivijalizacija društva ima odraz na LGBT pokret i zajednicu, tako da ne mogu da prepoznam bilo kakvu osnovu za promovisanje LGBT prava u Srbiji bar u narednih deset godina.

Da li imate nešto da poručite tim pojedincima ili grupama ljudi koje su vas doveli u ovu situaciju?

Kao aktivista, smatram da je naša dužnost da govorimo o homofobičnom nasilju sa kojim smo se susretali. Ali, posle svakog napada mene proglase lažovom: moja priča je bila javna, ali pred srpskim pravosuđem nije bilo počinilaca napada. Moji strahovi su bili potpuno nepriznati i trivijalizovani. Svaki slučaj je prošao bez odgovora i bez sankcija za napadače, što ruši pojam sigurnosti i pravde. Kada čitam komentare na internetu ili slušam šta ljudi oko mene pričaju, uvek postoji doza optužbe. Od toga da se ovim poslom bavim zato što mi je potreban novac ili da se njime bavim zato što mi je potrebna medijska pažnja. Umesto da stvore jaku vezu između ljudi koji se bore za ljudska prava i državnih institucija, srpska vlast je odlučila da ostane neutralna i da dozvoli homofobičnim huliganima da postanu jači od zakona.

Srbija je kandidat za članstvo u EU, a ipak LGBT ljudi žive u strahu. Šta po vašem mišljenju vlada treba da uradi kako bi LGBT ljudi imali normalan život u Srbji?

Više od dve decenije srpsko društvo živi u laži. Ovo rasulo koje vlada u našem društvu vodi do bede koju možemo videti danas u Srbiji. Ljudska prava su ideja, a kao i svakoj ideji, ljudi joj moraju dati značenje. Ako bacimo pogled na sadašnje događaje u Srbiji, ako analiziramo ponašanje našeg premijera i ostalih vodećih figura; ono što se izdvaja jeste visok nivo arogancije i nizak nivo saosećanja i niska zainteresovanost za bilo kakvu promenu u ovoj uništenoj državi. Prvi korak jeste da se stvori okruženje u kojem se ljudsko dostojanstvo može poboljšati. Da bi se to postiglo, prvo se mora promeniti mentalitet.

Intervju preuzet sa sajta Civil Rights Defenders

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.