Ako ćemo pošteno, obično i biva tako – da uspešan film baci novo i/ili dodatno svetlo na štivo kojim je taj film nadahnut, a upravo tako je bilo širom planete kada je reč i o filmu i romanu „Call me by Your Name“; uprkos silnim pohvalama za Asimanov roman i primetnom ratu filmskih producenata za potonja filmska prava, tek je odlična ekranizacija Luke Gvadanjina u žižu dovela istoimeni literarni predložak. Film je u narativnom smislu ionako književnost drugim sredstvima – uvek je tako bilo. I dobro je što je i dalje tako.

Isti je slučaj bio u Srbiji – prvo smo gustirali film (doduše, do ovdašnjih velikih platana je dobacio sa kontrarezonskim i kriptičnim prevodom naslova, kao „Skrivena ljubav“), a sada, od prvog dana oktobra u prilici smo i da uživamo u prevodu Asimanovog globalnog bestselera u prevodu na srpski jezik. „Zovi me imenom svojim“ (prevela s engleskog Marija Obadović, objavila kuća Štrik, u svojoj ediciji Naš svet), tako, s prvim danima jeseni daje nam šansu za pravi čitalački merak. Razloga za sreću zbog ovog izdanja i za uživanje u njemu je pregršt, i to mimo eventualne vezanosti i/ili ushićenosti Gvadanjinovim filmskim delom. Naime, Asiman, a to ne biva tako često slučaj u recentnoj književnosti čak i u svetskim okvirima sagledavano, ovim svojim romanom pripovednu prozu vraća korenima i pojmu tzv. čiste književnosti. Šta više, ovaj roman u potpunosti opravdava (a samim tim i diskretno redefiniše) atribut ’lepa’ u okvirnom pojmu čuvene ’lepe književnosti’.

„Zovi me svojim imenom“ je istinska fešta prefinjenosti, počev od suptilnog a tako rečitog prikaza damara mlade i ustalasane duše, preko načina na koji prikazuje jednu nenadanu strast pa sve do suptilnosti sa kojom autor gradi, senči i osnažuje širi okvir priče, na intimnom i društvenom nivou. Zadržimo li se ovde na poslednje pomenutom, naravno, stoji da ovaj roman, baš kao i film, daje nekakve ali ipak opipljive osnove za kritiku po pitanju insistiranja na intelektualno podsticajnoj sredini u kojoj stasava mladi Elio, ali, iskreno govoreći, nakon čitanja romana može se steći i snažan utisak da je upravo taj autorski izbor, ta postavka života pripadnika očigledno ekonomski relaksirane klase bila nužna žrtva kao koordinatni sistem u kojoj je jedna takva snovolika pa i eterična romansa, još nošena belegom nostalgičarskog štimunga (priča romana, uostalom, kao i filma, je postavljena u sada već drevni i sveopštim cinizmom nimalo obojenu i opterećenu 1983. godinu), uopšte mogla biti moguća, odnosno, u kojoj je jedna takva priča mogla da deluje uverljivo i ukorenjeno.

Ostavimo li po strani moguća šira iščitavanja, pred očima (a potom i umovima) iskrsava proza bez mane – promišljena, uravnotežena, snažno artikulisana, iščišćena od svega efemernog i stranog, svedena na gotovo lirski uznesen prikaz flerta, potom nesvakidašnje, tajne letnje romanse, a zatim i nepatvorene ljubav koja u sebi nosi jasnu klicu transformativne moći – nakon tog leta sledi evolucija na misaonom i emotivnom nivou kakvu mladi Elio (ali i nešto malo stariji ali ne zreliji Oliver) nije ni mogao da nasluti. Već na uvodnim stranicama Asiman u potpunosti razotkriva i ogoljuje svoje autorske naume i potencijale, u isti mah očitavajući i svoje zavidno pripovedačko i stilsko umeće, kao, na primer, u citatu koji sledi: „Sve ono što osećam i danas, bol, uzavrele emocije, uzbuđenje zbog novog susreta, očekivanje blaženstva koje je tu, nadohvat ruke, nesigurnost pred ljudima koje sam možda pogrešno procenio a ne želim da ih izgubim i čije namere moram da preispitujem na svakom koraku, očajnička pritvornost s ljudima koje želim i žudim da i oni mene žele, paravani iza kojih se krijem kao da između mene i sveta nije samo jedan već sloj za slojem tananih kliznih vrata od rižinog papira, poriv da sakrijem i protumačim ono što nikada i nije bilo izrečeno u šiframa – sve je to počelo u leto kad je Oliver stigao u naš dom.“

Zovi me svojim imenom je roman znalački i mudro usredsređen na likove, ali i roman sav u (finim, odmerenim i učinkovitim) detaljima, i tu se možda, osim osnovnog zapleta pa i tona priče, krije suštinska podudarnost sa neprolaznim Forsterovim „Morisom“. Ovaj Asimanov roman nosi štambilj proživljene onovremenosti, a to je, kanda, i siguran put kojim se stiže i do univerzalnosti, što je ovom delu pošlo za rukom i što ga već sada (tek jedanaest godina nakon prvog objavljivanja) štivom koje u trenu nadilazi polazne i ipak krute međe queer književnosti. A što ga nanovo dovodi u rimu sa Morisom, što je, divna analogija i prilično laskav kontekst, zar ne?

Andre Asiman
Andre Asiman (1951) istaknuti je američki književnik, esejista i profesor književnosti. Doktorirao je komparativnu književnost na Harvardu, predavao je na Prinstonu i Bardu, dok danas predaje književnu teoriju i Marsela Prusta na Nujorškom univerzitetu, gde je, takođe, i direktor Instituta za pisce i Centra za humanistiku. Autor je dve zbirke eseja, četiri romana i čuvenih memoara „Out of Egypt“. Roman „Zovi me svojim imenom“ dobio je nagradu Lambda 2007. godine. Asimanova dela prevođena su na brojne jezike, a njegovi eseji i pripovetke objavljivani su u renomiranim književnim magazinima kao što su Njujork tajms, Njujorker, Njujork rivju, i u više tomova Najboljih američkih eseja. Po romanu „Zovi me svojim imenom“ snimljen je istoimeni film, takođe dobitnik brojnih nagrada. Oženjen je Suzan Viviot s kojom ima tri sina.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.