Dosta toga je poprilično nezgodno kada je u pitanju popularna kultura čiji stvaraoci imaju ambiciju da stvore nešto što bi moglo da potraje, a da onda i postane ubedljiva i postojana referenca. Naime, pop-kultura se u tom svom kraku kreće po nepobitno nezgodnom minskom polju očekivanja što osetnije i što brže zarade (jer ogroman deo plodova popularne kulture, a otud i ta odrednica popularna (odnosno, pop-) na početku sintagme)zapravo jeste i nužno mora i da bude u velikoj meri – i proizvod), a, pritom, snevani cilj je dalekosežno shvaćena i pozicionirana referentnost. Onda ni ne čudi što ogroman deo pop-kulturne ponude ipak ne uspe da dobaci do tako visokih meta, dok sami autori (kreatori/stvaraoci/pa i proizvođači), sve i da požive razumno dugo, katkad ni ne dočekaju tu sigurnu potvrdu da je njihovo „čedo“ na one čuveno-legendarne duže staze i zbilja postalo referentno, odnosno, da je postalo graničnik/međaš, važna tačka na tom vazda digresivnom, lelujavom i onda prirodno i nepredvidivom putu evolucije popularne kulture, kao ne samo dokazano unosne mamipare, nego i važne tačke oslonca i izvora utehe kada nahrupe udari stvarnosnog i svakodnevnog.
Na sreću, i dalje se (i to u redovnim tranšama) dešava da popularna kultura tu i tamo izrodi i poseje dela koja bivaju voljena, prihvaćena i rado i obilato „konzumirana“ u svom prvom naletu pred ciljanom i slučajnonamerničkom publikom, a da decenije i decenije koje uslede budu validna potvrda narečene i silno snivane referentnosti. Naravno, sve je lakše kroz ilustrativne i rečite, a svima ili barem većini lako razumljive i opšte poznate primere; u ovom prikazu to će biti klasični film „Čarobnjak iz Oza“ (The Wizard of Oz), gde onda biva jasno koje Doroti izdvojena u naslovu dokumentarnog ostvarenja na koje ćemo se takođe (ali detaljnije osvrnuti) pod krovom ovog prikaza. „Čarobnjak iz Oza“ je isprva bio „samo“ bestseler iz pera i iz uma L. Frenka Bauma, a planetarno unisonu ljubav doživeo tek na konto te ekranizacije u rediteljskom viđenju u režiji Viktora Fleminga iz pluskvamperfektanske 1939. godine, a sa već nakon te role ikoničnom Džudi Garland (naravno, Lajzinom majkom) u ulozi pominjane Doroti. Bilo je nakon toga još ekranizacija, kao i televizijskih i jednokratnih prepakivanja te maštovite i neodoljivo šarmantne priče (uključujući tu i nešto svežiju televizijsku adaptaciju sa Fairušom Balk (Kučke iz Istvika) u ulozi Doroti, a Balk je jedna od učesnica u dokumentarcu „It’s Dorothy“), a, kanda, ni ne treba naglašavati da su se u ovom baš dugom međuvremenu dogodile i silni i brojni industrijski udari trgovačkog rabljenja ikonografije i poetike znane iz (ponajpre, izvornog filmskog) „Čarobnjaka iz Oza“. Konteksta radi, a na tragu priče o neporecivoj referentnosti tog filmskog čitanja knjiškog bestselera, pomenimo i da je veliki i krajnje osobeni Dejvid Linč svako malo javno isticao da je upravo Flemingov „Čarobnjak iz Oza“ bio za njega krunsko nadahnuće da krene da se bavi filmom i da izmaštava nesvakidašnje filmske svetovi, nastojeći, dabome da ih učini što upečatljivijim i uverljivijim, a koren tome je očigledna onirička bit priče o Čaronjaku iz Oza, Doroti i ostalima, budući da, kada se razgrne scenografsko i kostimografsko (pre)naglašeno šarenilo, kao i evidentno produkcijsko izobilje (a to je film visoko-visoke studijske lige), pred očima i umovima znatiželjnijih ostaje taj implicitno naslikani košmar pokušaja povratka kuća sa nepoznatih i zbunjujućih adresa.
A prošla godina nam je, između ostalog drugog, donela i dokumentarni film „It’s Dorothy“ autora Džefrija MekHejla koji detaljistički ispituje i temelje i dalekosežne posledice tog velelepnog mita o Čarobnjaku iz Oza, mita koji to zaista i jeste, čak i ako ga sagledavamo i odmeravamo i strogo po ovovremenskim uzusima. U filmu učestvuju mnogobrojni, a očito veoma brižljivo probrani: reditelj Džon Voters, kantautor Rufus Vejnrajt, komičarka Margaret Čo, ovde već pominjana glumica Fairuša Balk, pop-zvezda s početka veka Ašanti… „Čarobnjak iz Oza“ je kao pop-kulturni fenomen iznova isplivao na površinu nedavnim prispećem dvotomnom mjuzikla „Zlica“ (Wicked) u bioskope, ali ovde je očigledno da je MekHejl znatno ranije pripremao i snimao ovaj svoj opsežni, veoma informativni, vešto „skockani“ i, ukupno vagano, vrlo dobar dokumentarni film, premijerno prikazan lane na Filmskom festivalu Trajbeka u Njujorku. Ovo je, bez daljnjeg, delo ljubavi i iskrenog nadahnuća, i ima što-šta da ponude i uveliko iniciranima i onima koji tek stupaju na to tle. U „It’s Dorothy“ našlo se mesto i za priču o filmskoj verziji iz sedamdesetoj sa Majklom Džeksonom, kao i za podsećanje za TV audiciju koju je svojevremeno za devojke-mlade glumice koju je priredio kompozitor Endrju Lojd Veber. Sasvim očekivano, film se u zadovoljavajućoj meri dotiče i znakovitosti lika Doroti u doživljaju dobrog dela kvir populacije, a ovde, za kraj, mora da se nađe prostora i za još malo iskrenosti – MekHejlu se nema šta zameriti na planu truda, kao i sveobuhvatnosti kojom je pristupio analizi tog pop-fenomena, ali „It’s Dorothy“, povrh svih svojih očiglednih i brojnih kvaliteta, na mahove ostavlja i utisak prenatrpanosti i izvesnog viška materijala. Ništa strašno, dešava se.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
