Savremeno pozorište (savremeni dramski tekst) sve češće preuzima odgovornost da govori o identitetima koji su dugo bili potiskivani ili pogrešno predstavljani. I pored iskoraka, još uvek se pronalazi u traženju adekvatnog scenskog jezika, ali sve češće izlazi iz zone komfora i ulazi u prostor lične istine – često bolne i neprijatne, ali nužne. Ono preuzima ulogu prostora u kome se ne nude odgovori, već postavljaju pitanja koja dugo ostaju da odzvanjaju. Dve predstave koje se bave trans iskustvom ne nude samo priču o pojedincu, već otvaraju širi prostor identiteta za promišljanje društva, normi i granica prihvatanja. U tom prostoru između namere i realizacije nalaze se predstave CRNO ZLATO u Beogradskom dramskom pozorištu i POŠA u Puls teatru Lazarevac — dve produkcije koje polaze od slične teme, ali dolaze do suštinski različitih rezultata: dok jedna govori o povratku, druga je putovanje bez povratka.
Njihova važnost nije samo estetska, već i kontekstualna. Na pozorišnoj sceni Srbije dugo nije bilo predstava koje queer identitet postavljaju kao centralnu temu, već su takvi likovi najčešće ostajali na margini — kao simbol, stereotip ili dramaturški dodatak. U tom smislu, i „Crno zlato“ i „Poša“ predstavljaju iskorak: pokušaj da se queer iskustvo premesti u centar scenskog događaja. Međutim, pitanje nije samo prisustva, već i načina reprezentacije. Dok „Crno zlato“ pokušava da bude velika društvena slika, „Poša“ ostaje verna ličnoj priči i upravo zato postaje preciznija, ubedljivija i politički relevantnija.
CRNO ZLATO – povratak kao sudar sa prošlošću / porodica kao mesto trauma
U središtu ove porodične drame nalazi se Anđela, koja se vraća u porodični prostor koji je davno prestao da bude dom. Taj povratak nije nostalgičan, već gotovo brutalan: porodica u raspadu i ruinirani pansion opterećen dugovima i uspomenama koje više ne mogu da se rekonstruišu. Identitet glavne junakinje postaje ogledalo sistema koji ne prihvata promenu. Najpotresniji sloj leži u odnosu majke i deteta – u trenutku kada majka ne prepoznaje ćerku, ali prepoznaje odsustvo sina je ključni dramski prelazak iz socijalne u duboko intimnu tragediju. Pisac Dejan Dukovski ne romantizuje tranziciju, već je smešta u prostor grubosti, vulgarnosti i nasilja.
Oliver Frljić „Crno zlato“ postavlja kao ambiciozan rediteljski okvir: porodica kao metafora društva u tranziciji u kojoj se sudaraju prošlost, kapital i identitet. Centralni motiv povratka Anđele nosi snažan potencijal — povratak tela koje je promenilo identitet u prostor koji se nije promenio. Ali upravo tu predstava počinje dramaturški (Maja Todorović) da posustaje. Frljićeva poetika provokacije ovde ostaje na nivou postupka, ne rezultata. Vulgarni jezik Dukovskog, agresivna dinamika i stalni konflikt među likovima proizvode energiju, ali ne i značenje. Umesto dramaturške gradacije, dobijamo repetitivnu eskalaciju — stalno „više istog“. Najveći problem nije u brutalnosti, već u njenoj nediferenciranosti. Kada je sve ekstremno, ništa više ne deluje kao vrhunac. Umesto unutrašnje drame (junakinje), dobijamo spoljašnji haos (porodice). Likovi govore brutalno jezikom sirovosti – i umesto da produbi unutrašnji konflikt glavne junakinje, drama ga potiskuje u korist kolektivne histerije porodice.
Ansambl je imao jako zahtevan zadatak da igraju likove koji funkcionišu na ivici raspada. Glumačka energija je nesporna, intenzivna i posvećena. Anđela (prijatno glumačko otkriće, Anja Ćurčić) donosi lik sa jasnom telesnom prisutnošću, ali ostaje ograničen rediteljskim okvirom koji joj ne dozvoljava pun unutrašnji razvoj. Lik (oca) Dimitrija (Milutin Milošević) je nosilac agresivne energije dominira scenom kroz fizičku i verbalnu brutalnost. Nasuprot njemu, lik (majke) Mare (Nataša Marković) otvara drugačiji glumački potencijal kroz fragmentisanu svest i emotivnu rastrojenost, time ima najslojevitiji glumački zadatak u predstavi ali ima nedovoljno dramaturški razrađen lik. Likovi Kiro (Milan Zarić), Semir (Amar Ćorović), Izvršiteljka (Bojana Stojković) i Baraba (Ljubomir Bulajić) su glumački odlični, dopadljivi, svako na svoj način (duhovito i komično) prikazao je epizode pojedinaca kojima su korupcija i malverzacije sastavna bit preživljavanja.
Angela, koja bi trebalo da bude nosilac unutrašnje drame, ostaje u senci kolektivne buke. Njena tranzicija nije istražena kao iskustvo, već kao povod za reakcije drugih likova. Tako predstava propušta ono što joj je najvrednije: mogućnost da identitet prikaže iznutra. U retkim trenucima — posebno u odnosu sa majkom — nazire se drugačija predstava: tiša, preciznija, bolnija. Ali ti trenuci ostaju fragmenti, ne celina, pa „Crno zlato“ više demonstrira raspad nego što ga analizira. Predstava jeste produkcijski i rediteljski iskorak (od onoga što nismo navikli da gledamo na beogradskim scenama), kroz demonstraciju sile glumački savremenog i provokativnog scenskog jezika, pokušavajući da prikrije opšta mesta u dramatizaciji.
POŠA – identitet kao bekstvo i stvaranje / društvo kao mesto nasilja
Predstava „Poša“ u režiji Marije Mladenović, nastala po motivima (neobjavljenog) romana (Mladena Milinova) „Proročica“, prati život transrodne osobe Poše. Njen identitet se ne osporava u porodici, već u društvu sistemski, kroz školu, ulicu i birokratiju. Njena priča počinje kao igra, kao detinjstvo koje ne razume sopstvenu različitost, ali se brzo pretvara u brutalnu realnost marginalizacije. Društvo koje ne ume da imenuje identitet, pokušava da ga nasilno definiše. Scenski postupak je potpuno drugačiji, u formi direktnog obraćanja publici (u kabaretskom tonu), stvarajući kontrast između forme i sadržaja. Ali, ispod te igre i humora leži trauma (čitaj: nasilje / poniženje / birokratsko brisanje identiteta / egzistencijalni strah) gde sistem odlučuje ko (ne)sme da postoji.
U središtu je Poša — lik koji nije simbol, već proces, lik koji ne traži dozvolu da bude ono što jeste, već beži da bi to postala. Njena priča obuhvata detinjstvo, nasilje, marginalizaciju i pokušaj samodefinisanja u svetu koji joj to konstantno osporava. Za razliku od Dukovskog, ovde postoji jasna dramaturška linija: razvoj lika. Čak i kada struktura prelazi u epizodičnost, perspektiva ostaje stabilna. Publika ne posmatra Pošu — publika prati njen nastanak. Posebno je zanimljiv spoj kabaretskih elemenata i brutalne realnosti: humor ne ublažava traumu, već je čini vidljivijom. Time predstava jasno definiše svoj okvir i dosledno ga razvija.
Upečatljive uloge su ostvarili: Poša (Eva Voštinić) radi ulogu kao proces — od detinje igre do bolne samospoznaje, pri čemu autentičnost dodatno pojačava činjenica da je izvođač transrodna osoba; Ivana Nedeljković uspešno gradi više likova kroz glumačke transformacije koje osciliraju između zaštite i nasilja, precizno oslikavajući ambivalentnost porodičnog, školskog i medijskog okruženja; Likovi Milice Stefanović donose toplinu i bliskost, ali i tragičnu sudbinu koja reflektuje društvene obrasce ranog nasilja; Mane (Lazar Maksić) je harizmatičan i opasan u isto vreme, funkcioniše kao simbol lažne slobode i bekstva; Hari (Boba Stojimirović) je brutalan i uznemirujući, nosi najteže scene nasilja koje predstavu ukorenjuju u realnosti.
Zanimljiva je činjenica da je skoro kompletan mlad autorski tim (producentkinja: Nikolija Zdravković, scenografkinja: Nevena Šurlan, kostimografkinja: Nevena Micić, kompozitor: Nemanja Trajković, rediteljka: Marija Mladenović, dramaturškinja: Aleksandra Jovanović) radio na predstavi (svi poreklom iz Vranja, a utočište i podrška prepoznati od strane Lazarevca) što daje dodatni značaj u kontekstu decentralizacije savremenog (društveno-angažovanog) pozorišta i veru da nove generacije na ovako ozbiljan način obrađuju važne teme na samom početku svog profesionalnog puta.
Uprkos tome što dele istu tematsku osnovu, razlika između ove dve predstave pokazuje se kao suštinska. „Crno zlato“ nastupa iz pozicije institucionalne snage — sa jasnom produkcionom ambicijom i režijskom vidljivošću — ali ostaje dramaturški rasuto, često više usmereno na efekat nego na preciznost. Nasuprot tome, „Poša“, iako nastala u skromnijem produkcionom okviru, pokazuje jasnu autorsku viziju i unutrašnju doslednost, gradeći identitet kao proces koji se razvija pred publikom, a ne kao konflikt koji se spolja nameće.
Zato ove predstave treba posmatrati kao komplementarne u širem kontekstu domaće scene. Važno je da postoje — ali još je važnije kako postoje. „Crno zlato“ potvrđuje da institucionalno pozorište može i treba da otvara prostor za teme koje su dugo bile marginalizovane, čineći vidljivim ono što je često potiskivano. „Poša“, s druge strane, pokazuje kako se taj prostor može ispuniti — precizno, lično i umetnički ubedljivo, čak i van velikih produkcionih centara.
Savremeno pozorište ne mora da bude prijatno, ali mora da bude jasno. U tom smislu, dok Beogradsko dramsko pozorište ovim projektom otvara vrata jednoj važnoj temi, „Poša“ pokazuje kako se kroz ta vrata može proći — sa glasom koji je istovremeno intiman i politički, i koji ostaje da traje i nakon završetka predstave. U tom smislu, obe predstave ne funkcionišu samo kao paralelni prikazi trans iskustva, već kao primeri različitih dometa savremenog dramskog pisanja. I ključno pitanje – kako pronaći jezik kojim ova tema dopire do publike.
Piše: Marko Radojičić
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
