Baš kao i gotovo uvek do sada, sve je u ličnom doživljaju. Jer, kada je reč o filmskim sadržajima, koliko god nagledani i upućeni bili, koliko god vešto baratali terminologijom i analitičkim oruđima, na koncu se sve svodi na lični doživljaj i sa njim uvezane procene i sudove. To važi i za ono što je u konkretnom slučaju prepoznato kao solidna osnova za nedvosmislenije pohvale, kao i za ono na šta se može osloniti u slučaju manjeg ili većeg rafala zamerki na račun nekog, takođe konkretnog filmskog dela. Zgodan ogledni primer, a recentan i veoma aktuelan, jeste možda i jedan od najzapaženijih, a krajnje konsekventnih kvir filmova u godini koju smo nedavno potrošili do kraja – britanski film Suvozač (Pillion), koji se na prevoju januara i februara prikazivao i u sklopu programa prvog izdanja Beograd Film Festivala u našem glavnom gradu.
Kratak zvanični sinopsis otkriva i ukazuje na sledeće: „Stidljivi mladić gubi tlo pod nogama kada postane submisivni partner neverovatno zgodnog bajkera.“ A podno tog tuceta reči krije se prilično zdrava i prava, znalački artikulisana melodrama, koja bi, na postavkama na kojima stoji i u okviru unutar koga se kreće, funkcionisala i bez tog jasnog „kvir“ belega. A što onda govori dosta toga o veštini autora (prvo scenariste i reditelja Harija Lajtona, a potom i ostalih članova njegove ekipe u slučaju ovog i ovakvog Suvozača) da stvore delo koje pleni i onim što neretko ostaje tek sanak pusti mnogih pripovedača ovog ili onog podsoja – delo za koje se mirne duše može prosuditi i reći da je univerzalno. Dabome, to je, već samo po sebi, krupan plus za Suvozača, jer i u ovo dobro mnogoumorno, a i dalje hipercinično postpostpostmoderno doba, pregledna i učinkovita naracija nipošto nije tek tako lako dostižan cilj.
Lajton je dosta precizan u ravni stvaranja čvrstog i pouzdanog odnosa između narativne biti ovog filma, karakterizacije aktera koji je nose, a potom i određuju, a zatim i kvir konteksta zahvaljujući kome Pillion štrči iz ponude savremenih melodrama, čak i ako odlučimo da vizir svesno suzimo samo na one ovovremenske filmske melodrame koje su nastale bez primesa cinizma, čak i u najbleđim tragovima. Kreće se od oštre i lake oprečnosti – sa jedne strane tu je mladi, ružnjikavi, sramežljivi i, reklo bi se, poprilično nesnađeni Kolin, silno željan muško-muške ljubavi i bliskosti, koji, iako svestan otvorene podrške roditelja po tom pitanju, i dalje luta bespućima neutaženih želja i potreba uzavrele putenosti, a na drugoj je Rej, samozatajni, veoma privlačni, samosvesni i naredbodavno raspoloženi mačo, zvezda lokalnog mikrokozmosa BDSM gej bajkera.
Tako jasno naznačene oprečnosti, uprkos načelnoj efektnosti, znaju da budu i sklizak teren na kome oprobana i osvedočeno funkcionalna sredstva znaju da krenu da „štucaju“ i pokleknu put opštemestačkog hvatanja krivina, ali Hari Lajton (koji je scenario zasnovao na knjizi Box Hill autora Adama Marsa-Džounsa) ovde pokazuje mudro i temeljno vladanje udarnim postavkama vođenja priče koja bi da se nametne i preporuči i kao uverljiva i, nadasve, iskrena melodrama.
Značajnim delom, zasluga po toj osnovi mora otići i na račun Harija Melinga (i dalje najprepoznatljivijeg po roli Dadlija Darslija u filmskoj franšizi Hari Poter…), koji se ovde pokazuje iznimno kadrim da pred gledaoce iznese pun dijapazon valera promena u liku koji sazreva čak i unutar te, čak i etički upitne, sadomazohističke veze i submisivnosti duha koja se naprosto zahteva od barem jednog od aktera tog odnosa. S druge strane, Aleksandar Skarsgård je (i to je nedvojbeno mudra i zasnovana procena autora) zadržan na tački pojavnosti i impresivnog fizikusa, što se u njegovom slučaju ponavlja iz uloge u ulogu, a što je, kanda, i prirodan sled stvari ne izgubi li se iz vida njegov veoma upadljivo ograničen glumački kapacitet.
Dakle, Suvozač ostavlja sasvim zadovoljavajući utisak kao veoma oneobičena melodrama savremenijeg kova, i tu se teško išta smislenije ima zameriti. I, da bude ponovljeno, za Suvozača to vredi i unutar i izvan konteksta kvir filma današnjice; jer lako je zamisliti da ovaj film može da „legne“ i strejterima među gledaocima, naravno, pod uvek nužnim uslovom da su dovoljno otvorenih vidika i s ovu stranu isključivosti i zadrtosti.
Na ovo se bezmalo „organski“ nadovezuje i utisak koji posledično relativizuje upravo iznete pohvale; naime, Pillion je, podno sve svoje (prividne) odrešitosti, a mimo segmenta koji se tiče grupnog seksa u šumarku (koji budi brzu asocijaciju na mnogo oštriji, polemičniji i provokativniji srpski film Život i smrt porno bande autora Mladena Đorđevića) – a to je segment u kome krajnje neusiljeno dominira i poentira Džejk Širs, pevač benda Scissor Sisters, u efektnoj i sočnoj epizodnoj roli – prilično konvencionalno ustrojen i u delo sproveden film. Tako da imamo film čija „šiza“ može da prija većini, ali koja u isti mah može da zbuni i u manji i lakši rebus baci manjinu; jednostavno, nameće se pitanje da li je suštinska idejna bit Suvozača zahtevala odvažniji dramaturški i pripovedni tretman ili je, pak, to bila – kako to često biva (u istoriji kvir filma i filma sa upadljivijim kvir sadržajem) – cena da se transcendiraju međe i da se potom pristupi i brojnijoj publici. A nekako uvek eluzivan odgovor na tu neretko iznova i iznova prisutnu dilemu jeste nešto što prevazilazi i sam ovaj film i pokušaje da se što smirenije, odmerenije i poštenije sagledaju i izvagaju njegovi dometi.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
