Poput Sali Runi u svojim delima, i Elajza Klark u svom prvencu daje kroki svoje generacije. I njeni junaci su studenti, buntovnici, mladi umetnici; svi su kvir i insistiraju na odeći, frizuri i pozi kao važnom delu njihovog identiteta. Ono što je razlikuje od svoje britanske koleginice jeste, pre svega, pismenost i životna energija. Dok Runin stil ostaje skromnih kapaciteta i ograničen, lišen snage i života, Klark piše sa lakoćom i samopouzdanjem.
Runini junaci uglavnom samo govore i na tome ostaju, stalno objašnjavajući šta jesu i šta misle, kao da je autorki važnije kako će delovati čitaocima nego šta zaista proživljavaju. Ona piše u grču, držeći se „pravog puta“ i jasno zacrtanih „partijskih linija“, zbog čega njena proza često deluje kao ideološka propoved, a ne kao književnost koja uzbuđuje.
Za razliku od takvog pisanja, koje ostaje u zoni komfora, Elajza Klark radi sve suprotno. Njen prvenac Komadi dečaka, koji je u odličnom prevodu Bojane Dodić objavila izdavačka kuća Štrik, izuzetno je vešto i ozbiljno napisana eksplozija života i energije. Dok piše, ona ne stoji za propovedaonicom; ne morališe i ne objašnjava šta bi trebalo da mislimo, već jasnim i preciznim rečenicama ne nudi utehu i ne obećava ostajanje u zoni komfora.
Protagonistkinja romana Irina je, poput Patrika Bejtmena, jedan od najnepouzdanijih pripovedača savremene književnosti, jer njena sklonost ka drogama, samodestruktivnom ponašanju i psihičkim problemima utiče na verodostojnost onoga što saopštava.
Fragmenti njene traume ugrađeni su u samu naraciju, pa se čini da ponekad ne čitamo kontinuiranu priču, već niz rasutih opažanja i stavova. Kao što dok fotografiše bira kadar, izbacuje kontekst i fokusira se na „komade“ dečaka, tako i tokom pripovedanja selektivno prikazuje događaje, izostavlja posledice i dehumanizuje druge likove.
Ona nije puki prenosilac priče, već je pretače i oblikuje, manipulišući njome do tačke u kojoj i sama gubi granicu između realnog i izmišljenog.
Za razliku od mnogih savremenih mladih autora koji stvaraju dopadljive i politički korektne junake, Klark kreira junakinju koja je prst u oko svakoj korektnosti.
Osim što je nepouzdana i manipulativna, Irina je samozaljubljena, dominantna i gruba. Koristi svoj šarm i poziciju fotografa da dođe do svojih modela i često prelazi etičke granice pristanka i moći.
„Razmišljala sam o sebi. Razmišljala sam kako sam kao tinejdžerka stajala pred ogledalom i bila besna jer sam znala da sam lepa. Znala sam da ispod pegica, viška kilograma, velikih ušiju i nosa koje nisam volela – znala sam da sam prelepa. Videla sam to, uvek sam imala oko za lepo i znala sam da sam lepa…“
Njeni odnosi su mahom toksični i puni zloupotrebe. Kontakti sa najboljom prijateljicom Flo su nestabilni i destruktivni, dok muškarce koristi emocionalno, kreativno ili seksualno, tretirajući ih kao objekte, a ne kao ravnopravne partnere. Autorka na ovaj način ruši iluziju da je dovoljno „zameniti polove“ da bi se došlo do pravde.
„Takve najviše volim da fotkam, čini mi se“, otkriva Irina. „Fine momke. Momke koji rade bezvezan posao i čiju istančanu lepotu glamurozne žene i estetske industrije ne primećuju. Onu vrstu koja je začuđena i zahvalna i koja će zuriti u objektiv mog aparata i uraditi sve za mene.“
Ona se ne bori protiv, već jednostavno živi sa alkoholizmom, drogom i entropijom svog života. Iako veoma talentovana fotografkinja fetišističke umetnosti, Irina samu sebe i sopstvenu karijeru uporno sabotira impulsivnim reakcijama i haotičnim načinom života.
Ipak, iako svesno manipuliše drugima, ona istovremeno pati od sopstvenih unutrašnjih lomova, što stvara snažnu kontradikciju između njenog ponašanja i unutrašnjih motiva.
„Postoji ta nežna strana mozga“, priznaje. „Tačka u kojoj si i dalje samo dete. Kad ti neko dirne u tu tačku, trag ostane zauvek. Kao kad utisneš prste u svež beton.“
Spirala haotičnosti njenog života dodatno se ubrzava kada dobije ponudu da izloži svoje radove u prestižnoj galeriji u Londonu. Umesto da to iskoristi kao logičan korak u razvoju karijere, njene opsesije, odnosi sa drugima i percepcija realnosti postaju još nestabilniji.
„Sve i da radiš samo ono što ti je po volji, u nekom trenutku ti se smuči – posebno ako ti je krajnji cilj samo destrukcija, a ne lično zadovoljstvo“, priznaje Irina.
Kroz Irininu umetnost i fotografiju autorka istražuje odnose moći i kontrole. Fotoaparat se ne koristi samo kao umetničko sredstvo, već i kao mehanizam dominacije, kroz koji posmatranje, oblikovanje i eksploatacija modela dovode u pitanje granicu između umetnosti i nasilja.
Posebno je zanimljivo kako Irina objektivizuje muškarce na način na koji se tradicionalno žene objektivizuju u umetnosti i medijima, čime autorka propituje dominantne norme i stereotipe o seksualnosti i rodnim ulogama.
U skladu sa ostatkom romana, autorka odbija idealizaciju kvir odnosa. LGBT+ likovi nisu moralno uzorniji niti emocionalno sigurniji od heteroseksualnih. Njihovi odnosi su često toksični, neravnopravni i destruktivni. Klark im ostavlja ono što im se retko dopušta – pravo na grešku, sebičnost i nasilje, bez potrebe da budu reprezentativni ili politički prihvatljivi.
Roman Komadi dečaka ne nudi odgovore, već insistira na pitanjima. Da li je nasilje opravdano ako je cilj umetnička kreacija, da li je važniji umetnički uspeh ili moralni obziri, kakav odnos društvo ima prema stvaralaštvu koje je toliko provokativno da postaje opasno i da li je uopšte moguće stvarati umetnost koja provocira, a da se ne zaborave etika, odgovornost i ljudsko dostojanstvo. Elajza Klark ne daje moralne savete već, umesto toga, otvara prostor za promišljanje o granicama koje prihvatamo, odbacujemo ili sami kreiramo.
U vremenu u kome se od književnosti često očekuje da bude korektna, umirujuća i ideološki bezbedna, Komadi dečaka deluju kao retka knjiga koja odbija da pruži takvu utehu. Roman Elajze Klark ne traži saglasnost čitaoca niti nudi jasne moralne smernice, već ga svesno uvlači u nelagodu i odgovornost sopstvenog čitanja. Upravo u tome leži njegova snaga – u spremnosti da se rizikuje, da se pokaže tamna strana želje, moći i umetnosti, bez objašnjenja i bez izvinjenja. Komadi dečaka su izuzetno napisan roman koji se ne čita da bi se potvrdili sopstveni stavovi, već da bi se oni ozbiljno uzdrmali.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
