Hod svoj upravljam po tvojoj istini, jer mi je tvoja milost pred očima
Psalmi 26:3
Dogodio se istorijski trenutak. Oko 1200 (prema nekim navodima i 1400) LGBT+ vernika učestvovalo je u zvaničnom hodočašću u Rimu u okviru Jubilarne (Svete) godine u Vatikanu. Svojim prisustvom oni nisu bili samo osobe obučene u dugine boje koje su nosile krst. Bili su nešto mnogo više od toga – učesnici prve velike naznake da promena dolazi iz dijaloga, a da je pomirenje moguće jedino uz razumevanje i empatiju prema drugom i drugačijem, u ovom slučaju, prema onima sa kojima ne delimo način romantične privlačnosti, jer se ne zaljubljujemo u očekivani pol. Ali jedno je zajedničko – ljubav svi osećamo isto i to je ono što treba da bude osnova svake komunikacije na temu verske i kvir konekcije.
Čuo sam za mnoge, takozvane, crkve za LGBT+ vernike, sa čim nikada u potpunosti nisam mogao da se usaglasim. I pored jasne poruke da je to sigurno okruženje koje donosi ohrabrenje onima koji žele da uče o religiji i razvijaju svoju bliskost sa Bogom, ipak smatram da to ne treba da bude glavno odredište. Pozvani smo da živimo zajedno, s tim u vezi, svaka od strana koja se smatra suprotstavljenom iz bilo kog razloga mora pronaći minimum poštovanja i vratiti se na osnovu – Ljubav, Veru i Nadu. Raskoli su svojevrsni ne samo kvir zajednici, već i među crkvenim redovima, ali oni ne smeju biti prepreka, već prilika da shvatimo svoje greške i učinimo sve kako bismo sagradili mir, na koji se, ma kome pripadali, najčešće pozivamo.
Da bi se ovakvo hodočašće dogodilo bilo je potrebno ne samo 1200 učesnika, već i 1200 milja koje podrazumevaju godine, decenije, možda čak i vekove rada dobronamernih ljudi koji jedni u drugima vide prijatelje. Mnogo je lakše osuditi svakog ko se usudi da u svetu koji za bolje ne zna pokuša da pronađe korak ka normalnosti, jer ne postoji razlog zbog kog bi LGBT+ pripadnik po rođenju bio bolji ili gori od bilo kog heteroseksualca. Zdravorazumski gledano, ne postoji ni razlog zbog kog bi se bilo ko rođen sa amigdalom koja ga vodi ka istom polu toliko mučio i susretao sa svakodnevnom diskriminacijom, čak i kada pokuša da pronađe utehu na mestu koje bi trebalo da garantuje bezuslovnu ljubav i mir kao što je crkva. Ali, pojedinci su rešili da idu protiv svih tih razloga stvarajući drugom i drugačijem najrazličitije tačke spoticanja, uveravajući i sebe i druge kako su kamen digli u ime Boga.
Ovim hodočašćem LGBT+ zajednica proslavila je mnogo širu šetnju od one koja se dešava na Prajdu. Reč je o novom nivou prihvatanja u Katoličkoj crkvi, za šta je, prema rečima okupljenih, najviše zaslužan bivši papa Franja koji je više puta govorio u korist istopolnih parova i istopolne ljubavi. Trenutak nije slučajno odabran. Jubilarna (Sveta) godine, koja se održava jednom u četvrt veka, namenjena je, između ostalog, vraćanju nade onima koji su na margini. Organizatori su ipak istakli da, iako je događaj zvanično upisan u kalendar, ne označava sponzorstvo. Bilo je i onih koji su oštro kritikovali prolazak kvir učesnika kroz Sveta vrata Bazilike Svetog Petra, smatrajući samo njihovo okupljanje propagandom koja nema utemeljenje u istinskim verskim uverenjima.
I sam mogu da posvedočim koliko autovanje nije nimalo jednostavan proces, a da autovanje kao kvir vernik zahteva posebnu pažnju, možda čak i veću od one kada izgovaraš kako ti se dopada isti pol. Tada najčešće dolazi sukob koji govori o tome kako si izdao neku od dve strane i kako ne možeš istovremeno sedeti na dve stolice. Tada dolaze i lična preispitivanja da li je to zaista tako, sve dok se, pored osude sveta koja zamagljuje vid ne vratiš na svoja osećanja i shvatiš da je jedino važno da voliš – i muškarca kog si odabrao i Boga koji te je takvog stvorio. Zbog toga sam zahvalan svima koji imaju snage, volje i želje da narednim generacijama ostavimo pravo na obe ljubavi bez straha od toga šta će na bilo koju od njih reći svet.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
