Možda je vreme da i mi, kvir ljudi u Srbiji, prestanemo da samo preživljavamo i naučimo da živimo.
Posle devet godina ćutanja, Madona je ponovo progovorila – i to ne o albumu, turneji ili skandalima, već o duhovnosti. Kod Džeja Šetija, u trenutku kada planeta juri u završnicu svog cirkusa moći, rata i konzumerizma, najuticajnija gej ikona prošlog i ovog veka priča o duhu. O introspekciji. O životu posle bola. I to nije mala stvar. To je tektonski udar na svakodnevicu haosa, gde se sve promoviše sve suprotno od unutrašnjeg mira.
Možda se i ti pitaš: zašto baš sada? Zašto da nas zanima šta Madona ima da kaže o duhovnosti? Jer, da budemo iskreni, svi smo očekivali još jedan intervju o karijeri, još jednu anegdotu iz bekstejdža, još jedan skandal. Umesto toga, dobili smo Madonu koja priznaje da već 29 godina izučava Kabalu – da bi pronašla odgovore za svoj unutrašnji mir – i da je o tome ćutala. Nije htela da zvuči kao propovednica, nije htela da uguši pop-kraljicu u sebi. Ali sada, posle smrti prijatelja i rođaka, posle sopstvenih bolesti i oporavaka, posle godina u kojima je od idola postala i meta podsmeha – izabrala je da govori o duhovnom životu.
A šta to znači nama, LGBT zajednici? Mnogo. Jer decenijama slušamo da nemamo dušu. Da smo greh, demon, bolest. Na nama je društvo vežbalo svoje opsesije čistotom i moralom. Ako si gej muškarac ili lezbejka u Srbiji, znaš kako je: tvoje telo postaje bojno polje crkve, društva i porodice. I dok braniš svoje pravo da postojiš, teško da ostane snage da se baviš sopstvenim duhom.
Zato je važno da Madona, posle tri decenije ćutanja, kaže: da, bavim se duhovnim životom. Jer ako ikona koja je decenijama bila sinonim za seks, provokaciju, telo i hedonizam sada poručuje da postoji nešto posle toga, onda i mi možemo da poverujemo da postoji život posle rejva, posle orgija, posle beskonačne trke za užitkom.
Kabala je za Madonu bila put ka introspekciji, ali to ne mora da bude i naš put. Nama, kvir ljudima u Srbiji, često ni pravoslavlje nije opcija – Crkva nas odbacuje pre nego što i uđemo. Kabala deluje daleko, joga se banalizuje, meditacija se ismeva kao luksuz. A ipak, duhovnost izbija svuda: u prijateljstvu, u zajedničkoj tišini, u umetnosti, u molitvi izgovorenoj u četiri zida, bez ikakve institucije koja ti stoji nad glavom.
Najhrabrije što je rekla jeste: „Naučila sam da oprostim.“ Ne samo sebi, već i drugima. U njenom slučaju – prijateljima koji su je izdali, industriji koja ju je odbacivala, javnosti koja ju je spaljivala na lomači tabloida.
U našem slučaju – to znači oprostiti društvu koje nas je demonizovalo, porodici koja nas je odbacila, institucijama koje su nas gazile. Možda si i ti, osetio kako izgleda kada te najbliži ne razumeju. Oprostiti ne znači zaboraviti, niti praviti se da nepravda ne postoji. Oprostiti znači vratiti sebi energiju. Ne živeti zauvek u tuđem gnevu, već otvoriti prostor za sopstveni mir.
Ali najteže je – oprostiti sebi. Kako oprostiti sebi godine samodestrukcije, loše izbore, neizgovorene reči, ćutanja kad je trebalo vikati? To je lekcija i za nas. Jer gej život u Srbiji prečesto znači život u krivici: krivica što si drugačiji, krivica što si živ, krivica što nisi ono što su oni želeli. A jedino oslobođenje dolazi kada kažeš: da, bio sam, jesam i biću to što jesam – i opraštam sebi. Tek tada duhovnost dobija smisao.
Zato sledi pitanje: da li si spreman da sebi priznaš da ti duhovnost treba? Da li si spreman da prestaneš da preživljavaš i počneš da živiš?
Jer ako je Madona, najdrskija i najprovokativnija žena našeg vremena, smela da kaže: „Verovala sam u Kabalu i ćutala o tome 29 godina. Danas opraštam svima, pa i sebi“ – onda i mi smemo da kažemo: verujemo u nešto, tražimo smisao, i ne stidimo se da o tome govorimo.
Možda mir i snagu nećemo naći tamo gde nas odbacuju. Možda ih nećemo naći u knjigama mistike. Možda ga nećemo naći ni na rejvu u tri ujutru. Ali ako ih pronađemo u sebi, u našoj ranjivosti, u zajednici koja nas grli kad padamo – već smo napravili korak.
Zato ovaj Madonin intervju nije još jedan pop događaj. To je poziv. Da prestanemo da budemo samo tela za preživljavanje. Da prestanemo da budemo samo meso za tuđe fantazije i strahove. Da priznamo da imamo dušu. Da oprostimo i svetu i sebi.
Jer duhovnost, ma kako je zvali, nije luksuz. Ona je potreba. I ona je, možda, naš sledeći čin pobune.
Piše: Stefan Mirković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
