Kit Hering zauvek će ostati upamćen kao plodan umetnik koji je odbacivao konvencije i elitizam, želeći da umetnost donese na ulicu i njenim ljudima. Manje je poznato koliko je upravo njegova HIV dijagnoza iz 1987. godine podstakla jednog od najpoznatijih svetskih uličnih umetnika – pretvorenog u AIDS aktivistu – da u poslednje dve godine svog života stvara intenzivnije nego ikad.
Rane osamdesete bile su vreme seksualnog otkrivanja i buđenja za Heringa i njegove prijatelje u Njujorku. U tom gradu osećao se oslobođen stega konzervativnog vaspitanja i slobodan da zaista pronađe sebe. Ali to doba ubrzo je obeleženo pojavom HIV-a i AIDS-a – reči koje su postale sinonim za strah, stigmu i smrt – i koje su brzo i nemilosrdno poharale gej zajednice širom Amerike i sveta.
Bolest je pogodila Njujork izuzetnom brzinom. Dijagnoza je često dolazila nakon pojave crvenih ili ljubičastih lezija na licu i telu, simptoma karakterističnih za napredovanje bolesti. Kako su Hering i njegovi prijatelji gledali kako sve više ljudi oboleva i umire, to ih je motivisalo da stvaraju dokle god imaju snage. „Postali smo opsesivno usredsređeni na stvaranje, na rad […] mislim da je to u velikoj meri bio način da pobegnemo od traume gledanja kako naši prijatelji umiru jedan za drugim“, rekla je Heringova bliska prijateljica En Magnuson.
Na kraju je i sam Hering primetio probleme sa disanjem i uočio ljubičastu mrlju na nozi, što je dovelo do njegove HIV dijagnoze 1987. godine. Iako je to za tada 29-godišnjaka bio ogroman udarac, Hering je odlučio da se suoči sa bolešću direktno.
Vođen unutrašnjom snagom, počeo je da stvara još agresivnije nego pre, čak i dok je neprestano odlazio kod lekara i u bolnice. „Kad je Kit dobio dijagnozu, on je sve ubrzao – radio je i radio i radio, neumorno, i stvorio je neverovatnu količinu umetnosti“, priseća se njegova prijateljica Džulija Gruen. „Putovao je kao sumanut.“
U to vreme nastajale su slike sa seksualnim motivima i falusnim crtežima linijama, kojima je skretao pažnju na HIV/AIDS i promovisao bezbedan seks. Mnoge druge slike, kaže Gruen, „nosile su u sebi veliku tamu“.
Hering je takođe snažno podržavao organizacije za podizanje svesti o HIV/AIDS-u, poput ACT UP-a (Koalicija za oslobađanje moći u borbi protiv AIDS-a). Često je davao na desetine hiljada dolara aktivistima da finansiraju akcije, ponekad im predajući ogromne svežnjeve gotovine koje bi izvadio iz svog ranca, priseća se aktivista Piter Stejli.
Dve godine nakon dijagnoze, Hering je ispričao svoju životnu priču i iskustvo života sa HIV/AIDS-om u tekstu za Rolling Stone 1989. godine, želeći da razbije tišinu i stigmu oko bolesti.
„Vladala je histerija i strah jer je toliko ljudi imalo HIV, a niko o tome nije govorio; naročito niko poznat“, rekao je prijatelj Keni Šarf. „Bilo je veoma hrabro od njega što je to uradio.“
Hering je dobio pohvale zbog otvorenosti kojom je govorio o svom životu sa HIV-om, ali su ga mnogi poznanici i prijatelji odbacili – naročito u svetu slavnih, gde su, kako Šarf kaže, „pozivi sa društvenih događaja presušili preko noći“.
Hering je oduvek imao ogromnu energiju. Svakodnevno je pravio i ostvarivao beskonačne spiskove zadataka, a prijatelji su govorili da se previše iscrpljivao. „Čak i u stanju u kojem je bio, slavio je život do samog kraja. Zapravo, slavio ga je možda i previše, pa sam mu govorio: ‘Kit, bolje bi bilo da pojedeš nešto zdravo, popiješ sok od šargarepe umesto da povučeš liniju kokaina.’ A on bi mi odgovorio: ‘Ma koga briga! Ja ću živeti ovako, sa svećom koja gori na oba kraja, i neću ništa čekati’“, priseća se Šarf.
Kit Hering umro je 1990. godine, u 31. godini, od komplikacija povezanih sa AIDS-om. Do samog kraja ispunjavao je svoju želju da umetnost učini dostupnom milionima ljudi. Ogroman opus koji je stvorio tokom bolesti deo je njegovog nasleđa od preko 10.000 umetničkih dela, koja će ga obeležavati za generacije koje dolaze. Sam Hering to je predvideo u intervjuu sa svojim biografom 1989. godine:
„Ova dela koja sam stvorio ostaće ovde zauvek. Hiljade stvarnih ljudi, a ne samo muzeji i kustosi, bili su pogođeni, inspirisani i podučeni onim što sam radio“, rekao je. „Tako da će delo živeti mnogo duže nego ja sam.“
Piše: Sunčica Adamović
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
