Pesnik, esejista, novinar, dramaturg i društveno-politički kritičar Pjer Paolo Pazolini je bez sumnje jedan od najznačajnijih kulturnih ličnosti koje su se pojavile u Italiji posle Drugog svetskog rata. Ali uz pomoć filma je napravio najveći uticaj.

Rođen u Bolonji 1922. godine, Pazolini je odrastao u Friuli. Iako se deklarisao kao homoseksualac, od samog početka svoje karijere (zahvaljujući gej seks skandalu koji ga je poslao iz provincijskog rodnog grada u Rim da tamo živi i radi), Pazolini se retko bavio homoseksualnošću u svojim filmovima.

Ta tema je istaknuta u filmu „Teorema“ (1968), gde Terence Stamp zavodi sina jedne porodice iz više srednje klase. Na momente u filmu „Cvet 1001 noći“ (1974) u idili između kralja i običnog čoveka koja se završava smrću; i najmračnija od svih u „Salo“ (1975), njegova zloglasna interpretacija sažetih seksualnih užasa Markiza de Sada i „120 dana Sodome“.

Nijedan od njih nije vrsta rada koja bi mu donela GLAAD nagradu (nagrada za gej vidljivost u filmu). Ali Pazolini nikada sebe nije video kao „gej umetnika“. Zapravo, on je izričito odbacivao viziju asimilovanog geja srednje klase koja je postala aktuelna neposredno pre njegove prerane smrti 1975. Njegova smrt, navodno od ruku žigola (iako su postojale tvrdnje političkog ubistva u kojem su učestvovali i drugi), zamrznula je Pazolinijev imidž u percepciji javnosti.

Na neki način, njegova smrt je bila banalizovana. Što se tiče pobožne i pravoverne javnosti, Pazolini, bogati, stariji i stoga „korumpirani“ čovek, ubijen je od strane siromašnog i stoga „nevinog“ 17-godišnjeg mladića koji je bio „zgađen“ njegovim „namerama“. Ali, kao što svaki gej muškarac zna, ovo je bilo još jedno homofobično opravdavanje zločina.

Pazolinijeva smrt (ubica ili ubice su prešli kolima preko umetnikove glave) je bilo homofobično iživljavanje i zločin, kao i smrt mnogih drugih gej muškaraca nakon toga, s tom razlikom da klima 1975. godine nije bila naklonjena jednom ubijenom gej intelektualcu, kao što je to danas kada postoje mnogi zakoni koji štite LGBT osobe.

Čovek koji je osuđen za ubistvo Pazolinija porekao je ovaj zločin 2005. godine i italijanski zvaničnici su otvorili novu istragu njegovog ubistva. Pazolini je ubijen tako što je neko nekoliko puta kolima prešao preko njega, a testisi su mu bili zgnječeni metalnom šipkom, dok mu je telo bilo delimično spaljeno, kako pokazuje izveštaj autopsije. Đuzepe Pelosi koji je osuđen za ubistvo kasnije je porekao ubistvo i rekao da je priznao jer je bio ucenjivan da će mu ubiti porodicu, a da su ubistvo izvršila trojica muškaraca sa južnjačkim akcentom. Iako su se pojavili novi dokazi, sudija je odlučio da oni nisu dovoljni za nastavljanje istrage, tako da nikada nećemo saznati ko je tačno ubio Pazolinija i zašto.

Ipak, nema kulturnog konteksta, prošlog ili sadašnjeg, koji bi bio pogodan za Pazolinija, čiji režiserski komercijalni uspeh je vredan pažnje dok je sa druge strane ironičan. On nije bio konvencionalan „zabavljač“, on je prezirao buržoaske intelektualce koji su bili većina njegovih gledalaca.

Tokom 1950-ih Pazolinijevi romani rimskog siromašnog života „Raggazi di Vita“ (1955) i „Un Via Violenta“ (1959) su ga obeležili u glavama italijanskih režisera kao „eksperta“ svetove za koje su oni bili previše oprezni da uđu.

Karijeru je započeo kao scenarista filmova kao što su Felinijev film „Le notti di Cabiria“ (1956) i Bolonjinijev „La notte brava“ (1959). Kada se probio kao scenarista i reditelj sa „Accatone“ (1961) i „Mamma Roma“ (1962), sebe je oblikovao po uzoru na gospodare italijanskog neorealizma, posebno Roberta Roselinija. Ali 1964. našao je svoj režijski „glas“ s filmom „Jevanđelje po Mateju“. Sa neprofesionalnom ekipom i kvazi dokumentarnim stilom snimanja, Pazolini je prepričao poznatu priču o Hristovom životu u stilu koji je najjednostavniji i koji najmanje podseća na Holivud.

Dok je njegov muzički izbor za film bio prilično avangardan, sadržao je delove afričke muzike, Prokofijevog „Aleksandra Nevskog“ i pesme “Sometimes I Feel Like a Motherless Child,” Majkla Džeksona, film je bio dostupan publici svih vrsta. U stvari, na neko vreme prava na film u Americi je imao hrišćanski filmski distributer i uspešno ga je izlagao crkvenim grupama. Pitamo se da li bi fundamentalistička publika tako dobro prihvatila film da je znala da je film snimio gej, ateistički komunista.

Posle Jevanđelja usledio je „Sokolovi i vrapci“ (1966), komična basna o avanturama oca i sina, koje igraju velika italijanska zvezda Toto i Ninetto Davoli, mladi bivši Pazolinijev ljubavnik koji se pojavljivao u mnogim njegovim filmovima. Pošto se nije držao „očekivanog“, Pazolini se okrenuo Sofoklovom „Kralju Edipu“ (1967), predstavljajući dramu kao basnu u divljini Severne Afrike i modernog Rima.

Nakon toga došla je „Teorema“ (1968), jedno od Pazolinijevih najkontroverznijih radova, u kome seksualni „anđeo istrebljenja“ (Terence Stamp) ima seks sa celom italijanskom porodicom. Film „Porcile“ (1969) koji kao Faulknerov Wild Palms, predstavlja sve suprotstavljene priče, ostavio je publiku u razmišljanju o tome šta avanture nemog kanibala imaju veze sa melanholijom buržoaske mladeži. Mnoga pitanja su pokrenuta kada je Pazolini odabrao Mariju Kalas da glumi u njegovoj verziji „Medea“ (1970), filmu u kome od legendarne dive nije traženo da otpeva nijednu notu.

Ali iznenada je došao red na popularnost kada je Pazolini snimio „Dekameron“ (1971), „Kanterberijske priče“ (1972), i „Cvet 1001 noći“ (1974). Beskompromisni kao i ostali njegovi filmovi, ali njihov komičan duh, česta seksualni upadi, i obilje golotinje zadovoljilo je gledaoce kao ni jedan drugi Pazoliniev rad. I onda je došao posthumno objavljivanje „Sala ili 120 dana Sodome“. Većina kritičara je smatrala da je sav horor prikazan u filmu došao direktno iz grozničave mašte gej Italijana. Ali Pazolini je samo prikazao izabrane odlomke iz de Sada i ubacio ih u poslednje dane fašističke republike Salo, države unutar države uspostavljene u zalasku Musolinijeve Italije.

Njegov vizualno najelegantniji i dramatično uzdržan rad, „Salo“ nudi de Sadovu viziju starih, bogatih i zlih organa vlasti (političari, pravnici i sveštenici) koji iskorišćavaju gole i poslušne mladiće i devojke nižih slojeva. Uprkos besu nekih kritičara koji su se žalili na režiserovu dekadenciju i izopačenost, film u stvari predstavlja verziju svakodnevne realnosti ljudske nehumanosti prema drugim ljudima.

Važno je napomenuti da se Ninetto Davoli ne pojavljuje u „Salu“. Oličenje komičnog izobilja u Pazolinijevim filmovima, za Davolija nije bilo mesta u „Salu“, gde bi morao da glumi ili žrtvu ili dželata. Kako Pazolini nije mogao da vidi svog voljenog prijatelja u toj ulozi, čak i kada se Davoli oženio i započeo svoju porodicu.

Jugoslovenska kinoteka za septembar priprema retrospektivu Pazolinijevih filmova.

piše:  David Ehrenstein

Related Posts