Napada na LGBT osobe u Srbiji u poslednje je vreme, barem prema zvaničnim statistikama, manje nego ranije. Da li zbog toga što čak i u ovom čudu od zemlje polako dolazi do, ma koliko to optimistično delovalo, promene kolektivne svesti, ili jednostavno zato što ljudi koji se nađu u problemima dižu ruke od borbe protiv vetrenjača, najbolje znaju oni koji takve traume doživljavaju. Ali, ma šta god statistika govorila, u prilog drugoj tezi idu nerešeni slučajevi napada na LGBT osobe. Poput onog koji je u noći između 7. i 8. septembra 2012. doživeo Vojislav Mičić, mladić koji danas ima 28 godina i koji je zbog svega toga otišao iz Srbije.

Vojislav danas živi u Nemačkoj. Morao je da ode. Nije više mogao da izdrži. Jednostavno, pukao je. A što i ne čudi, s obzirom na to kroz šta je sve prošao. I pod time se ne podrazumeva samo napad, jer to bi nakon svega bio i najmanji problem. Rane se zaleče. Ožiljci na telu vremenom izblede. I psiha se oporavi. Ali, samo ako sistem i okolina u tome pomognu na najjednostavniji i jedini normalan način – ako postoje i funkcionišu. A njegov slučaj je, nažalost, samo još jedan u moru dokaza da to ovde nije slučaj.

Vojislav je te vrele jesenje noći doživeo, i na svu sreću i preživeo, brutalan napad u centru Beograda. Prestonice države koja svojim zakonima garantuje jednaka prava svim svojim građanima. Barem na papiru. Sada, tri godine kasnije i sa bezbedne udaljenosti, on za “Optimist” ponovo otvara stare rane i prepričava pakao kroz koji je prošao samo zato što je gej.

A put do pakla bio je poslovnično popločan dobrim namerama…

“Bila je vrela noć, kao i svakog septembra u Srbiji. Nesnosno je bilo tih dana. Dosadan vikend. Dosadni i radni dani, ali vikend – kulminacija. Shvatim da nemam gde, nemam šta i nemam sa kim. U vezi bilo čega. Ništa neobično ako ste gej, imate 25 godina i živite u Beogradu”, započinje podsećanje o najgoroj epizodi svog života Vojislav Mićić.

“Upoznavanje ljudi, sem preko malignih društvenih mreža, svelo se na dva do tri kluba, najčešće puna studenata prve godine iz unutrašnjosti, nepodnošljivo vesele, jer eto, došli su u prestonicu da studiraju i ‘budu svoji vikendom’ u gej klubu. Ali nekima je i to dovoljno, raduju se tome i svaki petak i subotu su na istim mestima, po istim ćoškovima, u istom društvu, iste plejliste u pozadini… U nedogled. A radnim danom su ‘normalni’. I odlučim da ne izlazim, njihovi tužni životi činili su i mene tužnim.”

ČITAJTE:  Jelena Dubovi: Pozdrav iz Subotice

“Ali, uveče svrati drug do mene i počnemo da pijemo… Opijeni smo lagano crnjake pretvarali u komedije kao u Almodovarovim filmovima, i nekako na trenutak zaboravili da je sve crno kako jeste, i novim polupijanim parom očiju učini nam se možda je bar sve sivo, ali da možda ovaj put bude drugačije ako izađemo. Možda bude zabavno za promenu.”

E, tada je Vojislav doneo, na prvi pogled krajnje benignu odluku, ali koja mu je kasnije u potpunosti promenila život…

“U to vreme sam živeo baš u blizini kluba ‘Apartman’. Do tamo je trebalo samo preći jedan pešački prelaz, proći kroz parkić u Fruškogorskoj i tu smo. Riskantna trasa, jer okolo uvek ima dokonih džibera koji dobacuju ljudima koji ulaze u gej klub, ali to veče smo bili tako umiksani u pozadinu, u najtreš izdanju… Zapravo, izgledali smo kao da smo krenuli da izbacimo smeće, a ne da smo pošli u izlazak. Kako sam i pre imao neprijatnosti na ulici zbog nekonvencijalnog, hetero normativnog oblačenja, ovaj put nisam imao brige te vrste.”

“I krenemo tako, potpuno bezbrižno… Još na 300 metara spazih u tom parkiću grupu mladića oko plastične pivske flaše, tako bleje, mirno i tiho… Ali su mirisali na nevolju. Odmah sam znao. Ali, bilo je već kasno da se vratimo. Već smo spazili jedni druge. I šta drugo nego praviti se kao da je sve u redu… Poslednje čega se sećam jeste da su ustali, krenuli prema nama, nešto gunđali… Kleli neke pedere.”

Ono što se potom desilo ne postoji u njegovom sećanju. Samo mrak. Crna rupa koju su kasnije popunili medijski izveštaji. Sa sve komentarima koji opravdavaju ovaj, slobodno se može reći, pokušaj ubistva.

“Ne sećam se prvog udarca. Ni drugog. Ni trećeg. Nijednog koliko je njih šest moglo da mi zada. Ne sećam se ni gde je prijatelj nestao u tom momentu. Niti tog čekića koji je posle nađen. Mesarski, svaka domaćica ima jedan. Sećam se sestre, sećam se Srđana, sećam se kako su izbezumljeno izgledali, nisam znao zbog čega tačno. I onda se ponovo ničega ne sećam. Kao i moja mama, detalje sam saznao tek kasnije, iz novina. Brutalno sam prebijen mesarskim čekićem ispred kluba ‘Apartman’, nekoliko ljudi kao zgroženo tim nasiljem daje neke izjave, a na sajtu novina 700 komentara tipa ‘Pa šta, to se svuda dešava, i u Americi’ ili ‘I normalne ljude tuku’”.

ČITAJTE:  Sajsi MC: Kada radim i stvaram srećna sam

Tek nakon buđenja počeo je da shvata šta su mu ti nepoznati napadači uradili. A bol je posle toga postajao sve jači. I to ne samo fizički. Te rane su još i nekako zaceljene.

“Odmah nakon napada nisam osetio da zubi nisu kako treba, da vilica nije kako treba, nos, jagodična kost, neka naprsnuća na lobanji, oguljotine po telu, istegnuće vrata… Sve je to posle došlo u moju svest, kao još jedan napad. Ovaj put bez anestezije koju sam prvi put dobio padom u nesvest od prvog udarca. I bolelo je mnogo više.”

Nakon toga, umesto da makar dobije zadovoljenje u vidu hapšenja i procesuiranja napadača i podršku okoline, Vojislav je počeo da pada u depresiju. Jer suočio se sa, kako tvrdi, potpunom nezainteresovanošću za svoj slučaj.

“Policija je bila krajnje nezainteresovana, onako smorena i korektna. Jedna policajka me pitala da li ja to koristim maskaru. GSA se ‘zainteresovala’ za slučaj, dobio sam advokata. Samo par nedelja posle shvatio sam da nikada ništa neće biti rešeno. Advokat mi ubrzo javio da ga GSA ne plaća, da nemam pravnu pomoć. Policija je rekla da ima preča posla, teže slučajeve… Ja sam bio u magli od terapije, količine lekova, sedativa, anksiolitika, antidepresiva, psihostabilizatora… Trudila se jedno vreme jedna doktorka da me popravi, ali nije išlo. Odustala je kada sam treći put isekao vene. Trajno oštećena roba. Sada i ‘brendirana’ ožiljcima.”

Kada je shvatio da mu drugi neće pomoći, pokušao je da uzme stvar u svoje ruke. Ali ni to, naravno, nije dalo rezultata.

“Pokušavao sam posle da dođem do broja mog slučaja, da sam pokrenem sve iz početka, no kako sam dao punomoć sada već duhu od advokata, nisam uspeo čak ni broj sopstvenog slučaja da izmolim iz GSA i policije. Nešto su se drali na telefon. ‘Imaju oni neka bitna posla, oni tu rade i pomažu građanima’. Oni su Sveta Policija i Presveta NVO. Podjednako puni empatije za žrtve nasilja.”

“Stvari su posle nekog vremena počele da izmiču kontroli. Paranoisao sam da me prate, da me zagledaju, da mi spremaju napad. Mislio sam da čak neko od prijatelja to radi. Špijunirao sve redom, posebno bližu okolinu, imao sam osećaj da me svi lažu. I jesu. Jedino bitno što sam saznao jeste da me tadašnji ‘nazovi’ dečko varao gde je stigao i kada je stigao. Baš vetar u leđa za moj oporavak, zar ne? Poslednja godina faksa je propala, nisam mogao ni da pratim nastavu, nisam bio u stanju da uđem u gradski prevoz bez šake lekova. Umesto razumevanja LGBT zajednice u Beogradu, dobio sam osude – ‘on je uvek urađen’, ‘previše se čudno oblači’, ‘šta je drugo očekivao’, ‘nije diskretan’, ‘ma, on je lud’, ‘nije to bez razloga’, ‘ko zna kome se zamerio’… I tako… Velegrad i njegova šaputanja. Slagao bih kada bih rekao da sam lako sakupio snage da završim faks. Kupio sam snagu u obliku ovisnosti o lekovima. Tako sam ga završio. Sve što je trebalo da odradim u Beogradu mogao sam samo u polusvesnom stanju da odrađujem. ‘Prijatelji’ su nestali… Plašim ih navodno, jer, smaram kao više tom pričom, ‘bilo pa prošlo’… Bedačim ih. Čude se kako ne mogu da zaboravim sve to.”

ČITAJTE:  Moj tzv. gej život: Nenad Popović

I tada je odlučio da ode. Da ovde više ne može. Da je postalo ne samo besmisleno, već i bolno. Da će ga ostanak ovde dokrajčiti i uništiti. I spakovao je kofere. Otišao je u Nemačku.

“Odlučio sam da odem. Da ne čekam na pravdu jer je tamo nema, da ne čekam na razumevanje jer ga tamo nema. Da se ne nadam zdravlju jer ga tamo dočekati neću. Samo sam otišao. Mislio sam prvo da su me oterali, socijalnim egzilom u koji su me stavili, ali zapravo, sam sebe sam sabotirao da to malo niti koje su me vezale za Beograd puknu. Otišao sam. I ne želim da se vratim. Možda ovaj tekst nije dovoljno optimističan za magazin koji se zove ‘Optimist’, ali nisam mogao da fejkujem”.

Vojislava je sve što mu se izdešavalo toliko odvojilo ne samo od ljudi u Srbiji, već i generalno, da je u potpunosti izgubio osećaj pripadnosti.

“Uopšte nemam više osećaj šta da smatram domom ili korenima… To mi je bilo najteže pošto se nisam osećao kao da igde pripadam – svuda stranac, a najveći u domovini”, zaključuje za “Optimist” svoju potresnu priču Vojislav Mićić, mladić koji je morao da ode da bi mogao da preživi to što je gej.

Razgovarao: Petar Petrović