Na uzorku iz ne samo prethodnih nekoliko godina, postali smo svesni onoga što je zapravo davnih dana moglo i trebalo da nam bude kristalno jasno – u gledalačkom smislu valjan dokumentaran film može da donese jednako zadovoljstva, užitka i one mitsko-poslovične „hrane za dušu“ koliko i takođe dobar igrani film. Pa, nije zalud znameniti Godar istrajno isticao svoj sud da suštinski svaki dokumentarni film teži da u sebi ima odraz igranog, a da igrani film esencijalno teži tom dokumentarističkom pristupu i izrazu. Ako je uopšte i dalje potrebno još argumenata u prilog tezi iznetoj u toj zdravorazumskoj prvoj rečenici ovog teksta, preporučujemo da (čim vam se za to ukaže prilika) pogledate dva odlična recentnija dokumentarna ostvarenja višeg produkcionog profila ne samo unutar uvek teških i teskobnih granica kvir filma. Reč je o filmovima koji nam stižu iz mahom anglosaksonskog dela sveta – „P.S. Burn This Letter“ (P.S. – Spali ovo pismo) i „Hating Peter Tatchell“ (Mrzeti Pitera Tačela).

Američka produkcija „P. S – Spali ovo pismo“ ima sasvim jednostavno a krajnje intrigantnu i potentnu potku – film rekonstruiše živote nekolicine prominentnijih transvestita (koji su sebi samima dodeljivali različite apozicije, poput ’imitatora žena’) i transrodnih osoba pedesetih i šezdesetih godina veka za nama, a prateći trag koji je posve nenadano stigao u vidu kutije zaboravljeno-zaturenih pisama koja su oni pisali zajedničkom prijatelju (njegovi odgovori nisu sačuvani), a koja su posve slučajno nađena u jednom skromnom skladištu. Upravo navedeno predstavlja početnu kotu za istinski uzbudljivo putovanje u to doba iznuđene i teške mimikrije, kada se u tim delićima društva i do dana današnjeg skrajnutim slojevima kvir-zajednica živelo u ozbiljnoj konspiraciji, a ovaj film to prati u brižljivo uspostavljenom i do kraja zadržanom brzom ritmu pripovedanja, uz rečita i za temu važna svedočenja preživelih (sada baš, baš vremešnih) autora pomenutih pisama. Ovaj film jeste zabavan, mnogo zabavniji nego što se to očekuje od jednog tematsko-reportažnog dokumentaraca, ponajpre utemeljenog u činjenicama i, srećom, obilju arhivske građe, ali, sa druge strane, već u prvim rečenicama bolno odjekne mirnim tonom izrečen sud jednog od sagovornika da se o životima tadašnjih LGBTQ civila gotovo ništa ne zna, jer nije bilo relevantne pisane građe o tome, dok na drugom tasu stoje brojni policijski izveštaji o privođenjima i hapšenjima, naravno, pod izgovorom javne sablazni, nepristojnosti, narušavanja javnog reda i mira, opscenog ponašanja…

ČITAJTE:  Batman, Robin i batler!

Ovaj film, pak, koliko je tako nešto uopšte izvodljivo u slučaju pojedinačnog filma u trajanju od 100 i kusur minuta, doprinosi rasvetljavanju delića te prećutane i skrajnute ere u evoluciji života tih nepravično na rub proteranih slojeva unutar kvir zajednice i društva u daleko širem vidu poimanja tog varljivog pojma. Svedočenja su uzbudljiva, usredsređena, rečita, istinski proživljena, akteri i dan danas plene životnošću, autentičnošću, žudnjom za vlastitom istinom i slobodom, jedinstvenošću i pojave i ličnih predistorija… Povrh toga, u središnjem delu filmu detaljno je predočena urnebesna „skaska“ o gomili perika koje su dva transvestita usred belog dela ukrali iz vlasuljarske radionice čuvene Opere Metropolitan. Možda, upravo u tom svom segmentu pomenuti film glasno i jasno ukazuje na tu snažnu, možda i dominantu struju ambicioznijih dokumentarnih filmova koji stižu sa one strane Atlantika, a gde je u praktično savršenoj ravnoteži i međusobnoj razmeri prisutno mnogo toga veoma značajnog po krajnji ishod – precizno odabrana tema, sa podosta specifičnosti i nenametljivih ali i jasno uočljivih širih implikacija, sigurna zanatska izrada, nadahnuti saučesnici, obilje arhivskih snimaka i ostalih ilustracija priče, montažna raznovrsnost, pitkost/komunikativnost, upadljiva briga o ritmu pripovedanja.

Bezrezervne pohvale zaslužuje i australijski dokumentarac „Hating Peter Tatchell“ (Mrzeti Pitera Tačela) u čijem je fokusu zadivljujuće istrajni, borbeni i neustrašivi aktivista na polju borbe za veću vidljivost i opsežnija prava gej populacije počev još od šezdesetih godina prošlog veka, kada je u rodnoj mu Australiji gej seks i dalje bio kriminalizovan, i kada je garantovao zatvorsku kaznu ili bespogovorni odlazak na surove oblike psihijatrijskog isterivanja tog đavola drugosti iz umova i duša zavedenih i zabludelih. Kristofer Ejmos, scenarista i reditelj ovog takođe izvrsnog dokumentarca, očito je brzo spoznao šta je neporeciva kičma i udarna vrednost ovog mu filma – jednostavno, Piter Tačel je izvanredan govornik, magnetična i vibrantna pojava, a, uz to, i zaista uzbudljive biografije (Tačel je po preseljenju u Britaniju nastojao da postane i član parlamenta, srčano i uporno proširujući područje svoje odvažne borbe u krajnje konkretnim vidovima, a što ga čini apartnom pojavom i sa tačke današnjih aktivista, čak i u svetskim okvirima). Jedan od producenata filma je Elton Džon, te ni ne čudi što razgovor sa Tačelom u tom delu i tim segmentima ovog uzbudljivo i upečatljivo spakovanog filma vodi veliki Ijen MekKelen; istini za volju, MekKelen ovde nije bio neophodan, jer svedočenja Tačela bi bila dovoljno rečita, majstorski sročena i ubedljiva i bez njegovih pitanja, ali je tu očito reč o sasvim legitimnom pokušaju autora i producenata da ovom filmu omogući veću vidljivost, lakšu prepoznatljivost i lagodniji pristup što brojnijim tržištima i filmskim festivalima.

ČITAJTE:  When we rise: Ustanak je bio koje (god) vere bio!

Tu je još i Stiven Fraj, kao i sam Elton Džon, ali to svakako brzo pada u zasenak Tačela, njegove pojave, snažnog prisustva i tog neospornog značaja koji junak ovog filma ima i mora da ima u svakoj iole detaljnijoj priči o evoluciji stvarne i smislene borbe za prava narečene populacije. Sve i da nije ovako vešto ustrojen i dramaturški precizno postavljen, a što ga na koncu dovodi do tačke dinamičnog filma sa prominentnim glavnim junakom, ovaj film bi zavređivao pažnju i publike van okvira one kojoj se na prvom mestu obraćaju kvir filmovi, jer nas na ovako upečatljiv način podseća na dve dodatne bitne spoznaje starog kova – da dobrog filma nema bez junaka koji zaista zaslužuje da se nađe u samom središtu i autorove i pažnje potonjeg gledateljstva, kao i da samo borba rađa (eventualne) pobednike. A Tačel je potvrda obe ove teze.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.