Socijalistička Oktobarska revolucija 1917. godine donela je temeljne i korenite promene u ruskom društvu. Milioni ljudi u najvećoj zemlji na planeti najednom su se našli slobodniji nego što su ikada ranije bili pod despotskim, antisemitskim carem, crkvenim strukturama i brutalnostima ruskog kapitalizma i zemljoposedništva. Zajedno sa radničkom klasom koja je preuzela rukovođenje nad ruskom ekonomijom, revolucija je donela i napredak bez presedana kada je u pitanju oslobođenje žena i LGBT osoba. U svojoj knjizi „Homosexual Desire in Revolutionary Russia“ velški profesor moderne ruske istorije Den Hili govori o borbi LGBT osoba u Ruskoj revoluciji, izuzetan napredak pod Lenjinom i boljševicima, kao i o potonjem povratku represije, progona i seksističkog i homofobnog puritanizma pod drugom Staljinom.

Ogromni napredak

Poznato je da je Ruska revolucija donela dekriminalizaciju homoseksualnosti činom koji je bez presedana u Evropi i zapanjujuće napredan u zemlji sa polufeudalnim sistemom i u kojoj je religija bila jedan od glavnih temelja države. Hili u svojoj knjizi otkriva zaboravljene, čak i prikrivane, podatke i o značajnijim uspesima. Tako je, na primer, rani Sovjetski savez bio prva industrijalizovana država koja je priznala istopolne brakove, SSSR je zajedno sa Vajmarskom Nemačkom bio vodeća zemlja korektivne hirurgije, a sovjetski lekari su zajedno sa transrodnim osobama počeli da ispituju ideju da rod ne mora biti posmatran kao binarna kategorija podeljena na muški i ženski, već kao čitav spektar.

Doktor Georgij Batkis, direktor Moskovskog instituta za društvenu higijenu, ovako je definisao boljševičko gledište na to pitanje u svom poznatom članku „Seksualna revolucija u Rusiji“ (1922): „Sovjetski zakoni se temelje na sledećem principu: objavljuje se apsolutno neuplitanje države u pitanja seksualnosti dok se nikom ne čini nikakva šteta… Što se tiče homoseksualnosti i drugih oblika seksualnog zadovoljavanja, koje evropski zakoni smatraju za kršenje javnog morala, sovjetsko zakonodavstvo se prema njima odnosi isto onako kao prema takozvanim ’prirodnim’ snošajima. Svi oblici seksualnog snošaja su privatna stvar“. Sam Lenjin nije se nikad, osim jednog pisma iz 1915. u kojem govori da „ljubav treba osloboditi od svih prisila“, izjasnio po pitanju homoseksualnosti. Čini se da je zauzimao najpragmatičniji stav: homoseksualci su dobri dok rade za revoluciju.

Čak i kada su reformski socijalisti pod uticajem Karla Kautskog zauzeli konzervativnije stavove o seksualnosti na početku 20. veka, ruski boljševici su i dalje bili fokusirani na napredak jer su se oslanjali na bazu svoje organizacije. Priznanje istopolnih brakova desilo se gotovo stihijski. Dve osobe su podnele zahtev za sklapanje braka, a lokalni sud i zvaničnici nisu našli razlog na osnovu kojeg bi ovaj zahtev bio odbijen. Jedna od tih osoba zvala se Jevgenij Fedorovič koji je bio rođen kao žena. Sve do revolucije borio se sa svojim rodnim identitetom i neprihvatanjem od strane porodice, a onda je napokon dobio priliku da se ostvari kao muškarac. Dok je radio kao politički komesar daleko od mesta rođenja udvarao se i venčao sa izvesnom S. sa kojom je počeo i zajednički život. Nakon što je zbog dužnosti bio poslat u drugo mesto, njihova veza se prekinula, a Jevgenij Fedorovič je završio pokušavajući da svoje psihičke probleme izleči alkoholom. Neuspešno.

Revolucionarna perestrojka seksa i roda

Hili je deo knjige posvetio opisima kako se ruski stav prema istopolnim vezama brzo poboljšao od revolucije do kraja prvog Petogodišnjeg plana gde se ideja da su istopolne veze perverzne i treba ih lečiti promenile do stava biolog N. K. Kolcova da ne postoji srednji pol, već beskonačni broj srednjih polova.
Formirana je stručna komisija u kojoj se nalazilo nekoliko sovjetskih doktora, a ideje N. K. Kolcova naišle su na široku podršku. Ovi doktori su bili vođeni svojim iskustvom. Čim je korektivna hirurgija počela da se primenjuje tokom ranih dvadesetih godina prošlog veka lekari su bili zatrpani pitanjima običnih Rusa koji su se celog svog života borili sa svojim telima i sada su konačno videli odgovor na njihovo pitanje.

Staljinistička reakcija

Iako je ova stručna komisija donela neke veoma napredne ideje o rodu i rodnom identitetu njihove ideje, na žalost, nikada nisu uspele da budu realizovane u potpunosti. Sa jačanjem Staljinove vlasti krajem dvadesetih godina minulog veka došlo je do opasne društvene reakcije. Sovjetska vlast je 1933. godine ukinula ovu lekarsku komisiju, a 1936. godine ponovo kriminalizovala homoseksualnost. Nasleđe ovoga vidljivo je i danas u nekim staljinističkim grupama širom sveta koje se protive transrodnom identitetu, transeksualnosti, homoseksualnosti i biseksualnosti kao nečemu „nedijalektičkom“.

Zašto se ovo desilo? Kada je radnička klasa preuzela političku moć nakon 1917. godine oni su preduzeli ogromne korake ka radikalnoj promeni celokupnog društva kao što je bilo oslobađanje žena od njenog robovskog položaja u domaćinstvu. Na tom putu reformatori su se suočili sa preprekama koje su izazvali razaranje u Prvom svetskom ratu kao i u građanskom ratu i porazima sovjetske revolucije u Zapadnoj Evropi. Sve ovo je dodatno izolovalo zemlju i dalo prostora birokratiji i Staljinu da od radničke klase preotmu poluge moći. Održavajući kolektivnu ekonomiju, birokratija se okrenula sebi, daleko od ideje svetske revolucije, pokušavajući da osnaže vladajući režim vraćanjem elemenata nekadašnje društvene ideologije kao što su porodica, uloga žene i seksualnost. Takođe su sve više promovisali ruski nacionalizam.

Štaviše, ovakav reakcionarni stav prema seksualnosti je i danas veoma živ u kapitalističkoj Rusiji gde aktivisti sve glasnije pričaju o državnim egzekucijama homoseksualaca u Čečeniji kao i o narastajućoj pravnoj i društvenoj homofobiji u Rusiji pod Putinom.

Profesor Hili nije socijalista i njegova knjiga predstavlja čudesnu istoriju LGBTQ oslobađanja u Rusiji kroz objektiv sopstvenih akademskih stavova. Većina terminologije koju Hili upotrebljava je sada zastarela i prevaziđena. Bez obzira na ovo ljudi o kojima se u knjizi govori i njihov herojski poduhvat zaslužuju više od fusnote. Svakako zaslužuju da budu zapamćeni u Americi gde se, uprkos zadivljujućem napretku koji je LGBTQ zajednica ostvarila, pod desničarskom Trampovom administracijom i Republikanskom dominacijom savezne države naprosto takmiče koja će doneti restriktivnije zakone protiv istopolnih brakova i transfobične zakone o upotrebi toaleta.

Čak i najbolji, najracionalniji najviše etički argumenti i planovi za oslobađanje LGBTQ osoba ne znače ništa bez masovnog pokreta koji bi ga podržali. Istorijski učinjen napredak kada su u pitanju LGBT prava zadobijena u sovjetskoj revoluciji tragično je poništen u Staljinovom SSSR-u zahvaljujući kontrarevolucionarnom izopštavanju radničke klase. U Sjedinjenim Državama, a i širom sveta, radni narod svakog roda, orijentacije ili identiteta mora da se klasno organizuje kako bi zaustavili napade od strane desničara i da bi se izborili za potpunu slobodu, ne samo za goli opstanak, već i za ljubav.

Piše: Eds.
Izvor: mronline.org

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.