U atmosferi i okolnostima mahom opšte uranilovke provakcije nikad dosta, a posebno kako ona dolazi u izvođenju osvedočenog i iskusnog provokatora. A to Piter Grinavej jeste. I otud i ovaj tekst i otud, što je daleko značajanije, i upravo film Pitera Grinaveja na otvaranju ovogodišnje Merlinke.
I, zaista, kanda je svaka priča o Piteru Grinaveju i njegovom malo je reći bujnom i osobenom opusu na prvom mestu upravo priča o neutaživoj potrebi za provokacijom i provokaciji kao meri svih stvari. Naravno, ako u prvom naletu po strani (zarad ove i sličnih teza) ostavimo likovnost kao najupadljiviju komponentu u filmskom rukopisu nezaustavljivo-neumornog Grinaveja. I, nekako po pravilu, bez obzira koliko istrajno Grinavej svih ovih decenija istrajavao na jasnom i bučnom otklonu od pravila i kanona, njegovi filmovi prvenstveno počivaju na istoj mustri, preciznije, na što skladnijem spoju naglašene likovnosti i bezrezervne provokacije. I tako iz filma u film, iz dekade u dekadu. Do nekakve pobede.

Grinavej je po vokaciji (i dubokom ubeđenju) slikar/muralista, što, sva je prilika, brzo sasvim jasno biva i onima manje upućenima u njegovu biografiju i takozvane formativne godine. Grinavej, a što jeste konstanta, uporno i ponajčešće sasvim beskompromisno, nastoji da filmski medij vrati što bliže neretko zanemarenoj likovnoj predistoriji i suštini mu. Za Grinaveja je film očito slikarstvo drugim sredstvima, i otud proističe i jasan zazor od iole konvencionalnije postavljene i u delo sprovedene filmske naracije. Kako u njegovom filmskom svetonazoru vizuelna priroda filma neizostavno odnosi prevagu u odnosu na narativnu ustrojenost i preglednost, nije ni čudo što se iz naslova u naslov otvara brisan i plodan prostor za poigravanje uzusima i uslovljavanjima, što gotovo nužno vodi kao provokativnosti kao krunskoj meri u mikrokosmosu ovog znamenitog umetnika današnjice.

Istina je, umeo je Grinavej i da se primakne iole klasičnoj naraciji (recimo, u ostvarenju Drowning by Numbers, Kuvar, lopov, njegova supruga i njen ljubavnik), postižući u tim naletima kratkoročna primirja sa filmskim establišmentom i glavnotokovskim festivalima koji baštine arthouse filmove ipak prijemčivijeg pristupa i izraza, ali bi i u tim slučajevima bivao očit Grinavejev poriv da utekne od uvreženog i opšte prihvatljivog. Što se, pak, tiče, vizuelnog pristupa i stila na nivou okom sagledivog, Grinavej tvrdoglava očitava vernost uticajima renesensnog slikarstva, sa posebnom slabošću za flamansko slikarstvo te ere, gde sve biva duboko ukorenjeno u brižljivu iscenaciju i detaljistički osmišljeno osvetljavanje slikanog prizora. Ako se sve narečeno uzme u obzir, ni ne čudi što Grinavej nije pokušavao (pa samim tim i uspevao) da u većini slučajeva zadovolji i ipak neophodnu narativnu bit filma i filmskog jezika.

Poznat kao eksperimentator, Grinavej se, ako ćemo iskreno, neretko nalazio zarobljen i u plićaku samodovoljne i samodopadljive potrebe za oneobičavanjem dobro poznatog po svaku cenu, što je dovodilo i do filmova koji su bivali sami sebi svrha i kojima je Grinavej umeo da izazove i zamor materijala i kod dobrog dela odanih mu sledbenika među kritičarima, istoričarima i filmofilima. Ipak, krštenica čini svoje te Grinavej u poslednje vreme bira nešto faktografski ustrojenije postavke, što je slučaj i sa ostvarenjem Ajzenštajn u Gvanahuatu, koje je odabrano da otvori najnovije izdanje filmskog festivala Merlinka. U ovom filmu, svojevrsnom biopiku koji se tiče epizode iz života velikog Sergeja Ejzenštajna, koji je početkom tridesetih godina prošlog veka pokušavao da u Meksiku snimi film, finansiran novcem američkih simpatizera komunizma, a kada je doživeo i dalekosežno uticajnu gej-romansu, Grinavej pokazuje da i stare teme iz tog fundusa (komunistička učenja, muško-muška ljubav, preispitivanje uvreženih i dobrano kanonizovanih biografskih stavki u slučaju znamenitih istorijskih i umetničkih pojava i persona…) i dalje predstavljaju dovoljno ubojito oružje u misiji provokacije tradicionalizma, konzervativizma i u uvodu istaknute uranilovke po pitanju doživljaja na prvom mestu istorije i nasleđa.

Grinavej je izazvao u Rusiji prilično halabuke svojim viđenjem homoseksualnosti i homoseksualnom u konkretnom slučaju epizode iz života Ejzenštajna, što je kulminiralo kada je Grinavej zatražio pomoć ondašnjeg nacionalnog filmskog fonda za snimanje i upotrebu filmske arhivske građe za drugi film o Ejzenštajnu a na osnovu scenarija koji dobrim delom počiva na provokaciji homofobnih dušebrižnika. Ovde se romansa Pitera Grinaveja sa Rusijom ne prekida; šta više, Grimnavej je već najavio da će naredni film uraditi na ruske teme i u ruskim krajolicima a pod budžetskim patronatom, jednog od ruskih milijardera i, vele, bliskog saradnika Vladimira Putina.

U svetlu onoga što je u fokusu Merlinke, čini se da Grinavej čvrsto veruje da borba uvek i svugde i dalje ima smisla, a smisao i krajnje (umetničke) domete Ajzenštajna u Gvanahuatu moći ćemo i moći ćete da odmerite, da ponovimo za one manje usredsređene, upravo na otvaranju Merlinke ovog decembra. Pa javite utiske.

Piše: Zoran Janković

Related Posts