Izveštavanje domaće štampe i onlajn izdanja o Paradi ponosa održanoj 18. septembra 2016, uglavnom nije bilo diskriminatorno i u većini slučajeva nije odstupalo od osnovnih profesionalnih standarda. Međutim, izuzetno obimna medijska arhiva pokazuje jednu drugu – podjednako zabrinjavajuću – tendenciju. Uz retke izuzetke, tekstovi kojima se najavljivala Parada, kao i tekstovi nastali na samom događaju i posle njega, bili su više nego jednolični: tematska jednoličnost bila je takva i tolika, da se nameće zaključak kako javnost – uprkos velikom broju priloga – zapravo uopšte nije bila obaveštena o suštini i razlozima zbog kojih se Parada organizuje, a dugoročno zapravo i dezinformisana o njoj.

Svi prilozi na ovu temu, praćeni u najčitanijim dnevnim i nedeljnim listovima, kao i na najpopularnijim portalima, mogli bi se podeliti na nekoliko osnovnih podgrupa:

– tekstovi o sastancima organizacionog odbora Parade s različitim državnim funkcionerima
– tekstovi – izjave političara o Paradi i svom eventualnom učešću na njoj
– tekstovi o merama obezbeđenja i angažovanim policijskim snagama, kao i o saobraćajnim izmenama u gradu
– tekstovi o događajima koji se organizuju povodom Parade – porodičnoj šetnji, šetnji popova koji kade trasu šetnje, protestima različitih desničarskih grupacija, i, konačno,
– tekstovi o samoj paradi – gostima, učesnicima, programu

Uprkos šarolikosti i širini ovih tema unutar teme – većina tekstova naprosto liče jedni na druge. Formalno-pravno, to nije problem. S druge strane, međutim, ako se u medijima u kratkom vremenskom roku pojavljuje ogroman broj medijskih sadržaja, od kojih se vrlo retki izdvajaju bilo čime – realna je opasnost da su čitaoci i čitateljke vremenom postali (pre)zasićeni onim što su, uz manje ili veće izmene, prinuđeni da čitaju sedmicama.

Pre svega, u mnoštvu tekstova o Paradi ponosa, vidno nedostaju oni koji bi se bavili paradama u ostatku civilizovanog sveta, organizacijom i obezbeđenjem tih parada (kako, recimo, funkcioniše gradski saobraćaj u vreme parade, koliko ima policajaca), uticajem parada na gradove u kojima se održavaju (turizam, finansije, nekretnine i slično), itd. Ipak, što je i najvažnije, nedostaju informacije o razlozima zbog kojih se parade uopšte organizuju.

Iako su u nekoliko tekstova iz 2016. bili nabrojani problemi s kojima se suočava LGBT zajednica, to je bilo urađeno u formi fraza koje su mogli da razumeju samo oni koji su i inače verziraniji kad su te teme u pitanju. Umesto da iskoriste priliku i čitaocima objasne da se LGBT problematika ne svodi samo na famozno usvajanje dece i sklapanje brakova – da tu postoji čitav niz svakodnevnih problema – novinari su se bavili trivijalnostima i opštim mestima. Nije bilo reči ni o jednoj temi koja se direktno tiče života gej ljudi u Srbiji, a i ono nekoliko “životnih ispovesti” bilo je lišeno ikakvog sadržaja s kojim bi se bilo ko mogao identifikovati – no, čak i takvih priča bilo je premalo.

HOMO POLITICUS

Statistički gledano, među tekstovima o Paradi dominiraju oni koji se odnose na sastanke s političarima, na priče o tome koji će političar doći na Paradu, pa i na medijsko-političke podmetačine u vezi s Paradom.
U tom smislu, ističe se nekoliko detalja. Među prvim tekstovima koji se bave Paradom jesu oni u kojima se izveštava o susretu ministarke Ane Brnabić s predstavnicima Organizacionog odbora. Uz nekoliko izjava neposrednih učesnika i sasvim “hladne” i neutralne izveštaje, mediji su listom objavili fotografiju – selfi snimljenu na događaju, a potom postavljenu na FB profil jednog od organizatora: to je svakako atraktivno, ali u startu pokazuje kakav je i koliki zapravo interes medija da se pozabave suštinom Prajda: selfi s prvom gej ministarkom nije objavljen zato što je zanimljiv, već naprosto zato što mediji na događaj nisu poslali sopstvene fotoreportere!

Ostali tekstovi sasvim se uklapaju u onu monolitnu, jednoličnu i prilično zamornu sliku: te ovaj političar dolazi na Paradu, onaj ne dolazi, ovaj se izvlači, a onaj je opravdano odsutan. Jedini koji je tu monotoniju na svoj način “razbio” jeste “Informer” koji je uložio nadljudski napor da nekako uskladi dva pravca svoje inače homofobične i netolerantne uređivačke politike. Za ovaj list, prva meta jesu politički protivnici Aleksandra Vučića – što se pre svega odnosi na Demokratsku stranku. S druge strane, na njegovim se stranicama više nego često pojavljuje reč “peder” i “pederčina”, a Parada i sve ostale aktivnosti LGBT karakterišu kao nepotrebne novotarije uvezene iz omražene Evrope.

Pošto su tokom priprema za Paradu 2016. mnogi funkcioneri vladajućih partija javno obznanili da će na Paradu doći – postavilo se pitanje kako sad objasniti da onaj kojeg voliš i podržavaš, radi nešto što prezireš. Rešenje je bilo jednostavno, a podrazumevalo je da se pažnja javnosti s predstavnika vladajućih stranaka jednostavno preusmeri na predstavnike opozicionih stranaka pristalica Parade. Zahvaljujući tome, osvanuli su naslovi “Šule na sve spreman zbog fotelje lidera DS: Biću na čelu gej parade”; “Pajtić: Hoću na čelo peder parade, Gejevi: Dođi, Boki, volimo i mi tebe…”.

Zanimljivo je, međutim, što isti taj Informer nije iskoristio teme koje su mu se same nametale, a koje je mogao dodatno da razvije i proizvede čak i kvalitetan medijski sadržaj. U jednom od tekstova, sagovornik Informerma je i gej aktivista Predrag Azdejković koji kaže: “Drago mi je da su se demokrate prisetile LGBT populacije, makar sada kada su u opoziciji, pošto su nas aktivno ignorisali dok su bili na vlasti. Nadam se da će se i druge stranke ugledati na njih”.

Ova izjava mogla je da preraste u političku analizu – priču o zloupotrebi LGBT zajednice u političke svrhe, ćutanju demokrata kada je bilo potrebno i očekivano da progovore, pa i za činjenicu da je stranka koja okuplja bivše radikale formalno podržala zahteve ljudi gej orijentacije. Ništa od toga nije urađeno (verovatno je zahtevalo previše truda), pa je ova izjava ostala da “visi u vazduhu”, kao da je namenjena samo onima koji su neposredno zainteresovani za čitavu stvar, a potpuno nevažna za ljude van političko-aktivističkog kruga.

Ista je sudbina zadesila i izjavu Bojana Pajtića: “U trenutku kada svako može biti meta tabloida, kada su institucije urušene, kada nas reklamiraju kao poslušnu i jeftinu radnu snagu, kada vladaju tajni ugovori, ruše se delovi Beograda pod okriljem noći, a Srbijom vladaju fantomke – moramo se štiti. Braniti svako i svačije pravo”. Koliko god bile osnovane Pajtićeve teze, ovakva izjava zavredila je bar jedno novinarsko pitanje ili analizu – makar o tome kakva veze ima “rušenje delova Beograda” s decenijskim pokušajima da se Parada održi u iole normalnim okolnostima. Takvih pitanja ili analiza nije bilo.

Nesumnjivo najzanimljiviji prilog u ovoj podgrupi objavio je portal “Espreso”, koji je jedini izvestio o cipelama u kojima su se na Prajdu pojavili gradonačelnik Beograda Siniša Mali i ministarka Ana Brnabić – prilično obimno štivo ticalo se činjenice da su “Sinišine nekako više vukle na radost, dok su Anine najavljivale i početak jeseni”. Osim niza fotografija, čitaoci su počašćeni i anketom o ovim modnim izborima, u kojoj je za nekoliko procenata pobedila “Ana Brnabić jer je šmeker”.

Iako bi storija o cipelama mogla da se otpiše kao nevažna i “prateća”, ona ipak urušava i estradizuje vrlo važnu političku dimenziju Prajda. Prezasićeni Prajdom kao takvim, mediji su se jednostavno okrenuli zabavnijoj strani priče i već uobičajenom “spisku zvanica” pridružili i modni dodatak, zaboravljajući pritom na teme koje bi zaista bile u javnom interesu.

ŽURKA NA VIŠE MESTA

Kao što o događajima u vezi s organizacijom Prajda izveštavaju jednostrano i monotono, mediji i o “kontramitinzima” – porodičnim šetnjama, kađenju puta kojim je prošla Parada itd, takođe izveštavaju ne udubljujući se u problem. Iako je objavljeno mnoštvo tekstova o šetnjama u slavu porodice, ni u jednom se ne postavlja pitanje kakve veze ima LGBT zajednica s urušavanjem porodice, odnosno kako su tačno ljudi gej seksualne orijentaciji “krivi” za belu kugu i ostale društvene pojave.

O skupovima kojima je jedini cilj bio da targetiraju sve koji su “drugačiji” i koji iz ovih ili onih razloga ne prihvataju tradicionalni koncept bračnih zajednica, mediji su pisali kao o skupovima bez nekog posebnog smisla i cilja.

Ipak, neki su se mediji potrudili i otišli “korak dalje”, na jako čudan način povezujući jednu i drugu vrstu šetnji. Onlajn portal srbin.info samo dan pre Parade objavljuje tekst čiji naslov ulazi u antologiju najbesmislenijih: “Više abortusa nego dece; sutra zbog gej parade Beograd u blokadi”. Ostatak teksta podjednako je lišen logike: u prvom delu ministarka Slavica Đukić – Dejanović iznosi svoje teze o “zabrinjavajućoj demografskoj situaciji”, uopšte se ne osvrćući na predstojeću Paradu, dok je drugi deo teksta – čak i bez pokušaja povezivanja s prvim – zapravo spisak ulica koje će zbog Parade biti blokirane. Konačno, da bi se stvari kako tako “složile”, objavljena je i dupla fotografija s potpisom “Bebe u porodilištu i gej Parada”: gde su na jednoj polovini idilična scena umotanih beba, a na drugoj dva muškarca u čudnim kostimima (što bi valjda trebalo da poruči kako nisu “normalni” ili nešto slično).
Hvale vredan pokušaj da sopstvena uređivačka, verovatno i lična uverenja, dovedu u sklad s profesionalnim standardima – učinio je list “Kurir”. Inače otvoreno homofobičan, urednički kolegijum je ovaj put odlučio da tu stvar malo “prizemlji” i 17. septembra objavi intervju s đakonom Nenadom Ilićem – liberalnijim krilom Srpske pravoslavne crkve koji iznosi svoje neslaganje s Paradom, ali istovremeno ne mrzi (što je inače retkost u našoj javnoj sferi, bilo da je u pitanju LGBT ili neka druga problematika).

Inače, kad smo već kod mržnje, press kliping iz perioda pre, za vreme i nakon Prajda ipak ne obiluje primerima otvorenog govora mržnje. U pitanju su uglavnom stari znanci – nekoliko inače desničarskih medija, i to u svega par navrata. Tako, recimo srbijadanas.net 18. septembra objavljuje naslov “Srbija je i ove godine talac šačice vladajućih prestoničkih i uvoznih sodomita”. Istovremeno, Majklu Davenportu (donedavnom predstavniku EU u Beogradu i redovnom posetiocu Parade) poručuje se: “Alo engleska pederčino! Marš u London i tamo vodi tvoje lokalne buljaše pa se venčavaj s njima!”.

Isto je toliko suprotno profesionalnim standardima izveštavanje o pretnjama koje dobija porodica Bojana Pajtića. Tu, naime, imamo situaciju u kojoj se, pod firmom borbe protiv targetiranja i fizičkog ugrožavanja, citiraju navodi koji sami za sebe predstavljaju poziv na nasilje. Portal Espreso tako će doslovce navesti šta je u pisanoj pretnji stajalo, šireći na taj način poruku preko svoje platforme. Suvišno je, naravno, da se kaže kako bi i nekakav okvirni opis pretnje bio sasvim dovoljan i da za “grafičkim prikazom” nije bilo nikakve potrebe.

TENKOVI, AVIONI I MILIONI

Osim političara, u najviše tekstova o Paradi pojavljuju se i policajci, i to specijalni odredi zaduženi za uspostavljanje reda i mira tokom događaja. Pritom, tekstovi u kojima se navodi broj policijskih jedinica i oklopnih vozila prigodno su i ilustrovani: uz jednu ili dve vesele fotografije snimljene na nekom od prethodnih ili Prajdova negde drugde u svetu, obavezno ide bar duplo toliko onih na kojima su policijske čizme i pendreci.
Iako takva situacija zapravo i odgovara realnosti, zatrpavanje publike policijom i naoružanjem sasvim sigurno predstavlja i nepotrebno uzbunjivanje, dizanje tenzije koje uopšte ne bi trebalo da bude i, uopšte, pravljenje vanrednog stanja tamo gde ga nema. Suvišno je naravno i napominjati da je malo onih koji će se uopšte usuditi da prisustvuju događaju koji se najavljuje kao ratna akcija.

Indirektno, mediji na taj način na sebe preuzimaju ulogu koja im nije u opisu posla i, umesto u javnom interesu, rade u interesu različitih ideologija, politika i doktrina.

Kad se sve to ima u vidu, nije zapravo ni čudo što desničarski mediji danima nakon Parade navode milionske iznose koji su navodno potrošeni za Paradu – uz neizbežnu poruku da građane Srbije gejevi koštaju toliko-i-toliko para. Ovaj put, pominjan je iznos od “65 miliona”, opet bez ikakvih dokaza ili veze s realnošću. Za sada je ovim povodom bila samo jedna žalba Savetu za štampu koji je u oktobru 2015. odlučio da je list Informer prekršio Kodeks novinara Srbije tvrdnjom da je Parada ponosa koštala “1.500.000 evra i da je skup obezbeđivalo 10.000 policajaca”.

U državi u kojoj dobar deo građana i građanki živi izuzetno skromno, paušalno navođenje potrošenih iznosa, bez ikakvog objašnjenja šta koliko košta, zašto i iz čijeg se džepa plaća – takođe predstavlja otvorenu diskriminaciju i targetiranje.

Inače, praksa besmislenih naslova i ovde je nastavljena, pa portal Srpska dijaspora zajedno objavljuje dve stvari koje veze jedna s drugom nemaju: “Bruka, milion evra za gej paradu – A najboljem pilotu u klasi Vojne akademije, dali kao nagradu polovan pištolj!”

Iako je posle svega jasno da u izveštavanju o Prajdu 2016. ima mnogo tekstova koji konkurišu za titulu najbesmislenijeg, ima nekoliko njih koji su ubedljivi šampioni – ne samo zbog bizarnog spajanja nespojivog, već pre svega zbog toga što na neki način demantuju sve o čemu izveštavaju drugi mediji i (radi potrebe da pošalju određenu političku poruku) objavljuju čistu laž.

Glavni problem u izveštavanju o Prajdu nije kršenje profesionalnih standarda: u odnosu na broj tekstova, njega je malo i vrlo ga je lako detektovati. Osnovna zamerka tiče se činjenice da novinari zapravo nisu svesni uticaja onoga što rade, značaja i dalekosežnih posledica koje ima sve što se napiše. Umesto da priči prilaze sa svešću o javnom interesu, o potrebi da svoju publiku informišu i edukuju (a ne samo zabave ili uplaše), mediji se ili bave “protokolarnim” izveštajima ili šire sopstvene diskriminatorne stavove i mržnju. Iako ovo drugo strašnije i opasnije zvuči – ni nenamerno “širenje dosade” i obasipanje medija jednim te istim pričama nije bez posledica. Ono direktno dovodi do prezasićenosti javnosti, gubitka poslednjih tragova zainteresovanosti za LGBT probleme i na kraju do otpora prema onima koji “nam blokiraju grad” i “koštaju nas” milione.

Sva moguća rešenja su dugoročna i zahtevaju trud i rad svih zainteresovanih aktera. LGBT aktivisti medijima moraju da ponude ideje za sadržaje koji prevazilaze dnevno izveštavanje, a nije zgoreg ni da održavaju redovne kontakte s njima. S druge strane, urednici i novinari morali bi znati ili bi na to neko morao da ih podseti – da medijski zakoni garantuju ravnopravan pristup informacijama, odnosno ravnopravnu zastupljenost tema od javnog značaja. Nabrajanje pevačica koje će pevati na Prajdu, analiza Brnabićkinih cipela ili citiranje izjava Bojana Pajtića, svakako nisu elementi kojima se te zakonske stavke ispunjavaju.

Potrebno je zagaziti dalje i dublje. Ne zato što se to nekome sviđa ili ne sviđa, već zato što je to posao medija.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.