Krajem juna u jednom dnevnom listu pojavio se oglas na prvu loptu vrlo čudne sadržine. Uokvirene šarenim ramom, stajale su sledeće reči: “Ja, Jelica Živković, izjavljujem da se ni po koju cenu neću odreći svoje ćerke, samo zato što je odlučila da ne krije svoj život sa onom koju voli”. U početku nije svima bilo jasno o čemu se radi, ali je oglas, bar u mom “bubble”-u, naišao na pozitivne reakcije. Generalno su svi blagonaklono gledali na to što je jedna majka odlučila da javno podrži svoju ćerku, u društvu u kome znamo da autovane gej osobe prolaze kroz najrazličitije oblike psihičkog, fizičkog, emotivnog i ekonomskog nasilja i zlostavljanja, često upravo od strane sopstvenih roditelja. Narednih dana stigli su i novi oglasi, neke od njih potpisali su roditelji Gordana Perunović Fijat, Cveta Popović i Predrag Mihajlović. Tada postaje jasno da se radi o kampanji, a ta informacija kao da je dramatično promenila situaciju i pogled na čitavu priču. Mnoge portale, posebno one koji su lideri po kršenju Kodeksa novinara Srbije godinama unazad, kao i komentare ispod tih objava, nisam imao ni živaca, ni želudac da pratim, ali sam bacio pogled na N1, koji takođe u poslednje vreme ne obraća dovoljno pažnju na sadržaj komentara na fejsbuk stranici od kojih su mnogi, na različitim vestima, izuzetno problematični i njihova je profesionalna odgovornost da se time bave. Elem, vest da se radi o kampanji organizacije “Da se zna”, kao i agencija McCann i UM Beograd, bila je okidač koji kao da je dao zeleno svetlo onima koji su se suzdržavali da prosipaju svoju homofobiju. Odjednom to više nije bila majka koja podržava svoju ćerku, već agresivna, orkestrirana kampanja nevladinih organizacija, soroševaca, zapadnih plaćenika… slobodno nastavite niz sličnim epitetima i nećete mnogo promašiti, sigurno su pomenuti.

ČITAJTE:  Pit Butedžedž: Gej predsednički kandidat

Prvo da podvučemo jednu važnu stvar – kampanja je odlična. Skrenula je pažnju, mnogo medija koji nisu učestvovali u njoj prenelo je vest, a roditelji LGBT osoba koji se još nisu pomirili sa seksualnim opredeljenjem svoje dece, hteli to ili ne čuli su i pročitali drugačija viđenja. Osim oglasa, ovi roditelji davali su intervjue za medije u kojima su jako lepo govorili o tome kako su oni to prihvatili, pružili podršku svojoj deci, osnažili druge roditelje da napuste svoje predrasude i učine isto. Iz iskustva ljudi koje poznajem, reakcija majke najčešće bude „znam“, dok je reakcija oca daleko burnija i to što je jedan otac učestvovao u kampanji ovog tipa, na mačističkom, heteronormativnom, konzervativnom brdovitom Balkanu ima izuzetnu težinu.

Međutim, sama činjenica da je u pitanju kampanja koju vodi LGBT organizacija otvorila je prostor da se priča okrene protiv LGBT populacije, te namerno i tendenciozno njen učinak umanji i postane kontraproduktivan. Na prvom mestu, trebalo je dovesti u pitanje legitimnost kampanje jer je glavno pitanje postalo „ko to plaća“, a potom se pristupilo i diskreditaciji samih roditelja, ne kao pojedinaca, već kolektivno – diskreditaciji roditeljskih kapaciteta svakog roditelja LGBT deteta.

Jedan od komentara kome se i u trenutku pisanja ovog teksta moglo pristupiti na sajtu Danasa, dnevnog lista u kome je izašao prvi oglas, na tekstu „Roditelji LGBT dece kao roditelji Romea i Julije“ kaže: „Vrlo agresivna kampanja LGBT promotera… Svaka čast za ideju, da na kartu majčinstva i prihvatanja nastranosti sopstvene dece podržite ono što je nezdravo… Omanuli ste kao roditelji, deca su vam imala loše uzore pred očima…“. Ovaj komentar, potpisan pod imenom „Dejan Nikezić“, na dobar način oslikava ono što je bilo najčešće prisutno u većini komentara ispod vesti na ovu temu. Ostavićemo na stranu to što je ovakav komentar prošao moderaciju, iako homoseksualnost stavlja u kontekst „nastranog“ i „nezdravog“ što je nedopustiv diskurs, nećemo zameriti jer, ipak, Danas spada u svetli primer medija koji moderaciju ozbiljno shvata, a propusti se mogu desiti svakom. Međutim, ako razložimo šta je ovde rečeno, dobićemo ilustraciju jednog procesa koji se odvijao putem internet komentara. Za početak, ovde se više ne radi o podizanju svesti o velikom društvenom problemu, jer situacije odricanja od deteta zbog seksualne orijentacije i izbacivanja deteta iz kuće (što je prema nekim istraživanjima glavni uzrok zbog čega su mlade LGBT osobe u većem riziku od beskućništva i siromaštva) nisu retke, već je „agresivna kampanja i promocija“. Dakle, ponovo imamo te zle sile sa zapada u vidu NGO sektora koje žele da nam nešto nametnu. Drugi komentari će problematizovati ko sve to plaća, s kojim ciljem i šta je skrivena agenda (nesumnjivo, prateći ovu liniju argumentacije, doćićemo do „soroševaca“ koji žele da unište zdravo tkivo srpske nacije). Dalje, potrebno je demonizovati roditeljstvo i roditeljske kapacitete ljudi koji su učestvovali u kampanji. Majčinstvo u ovom slučaju prestaje da bude pokretačka snaga, bezrezervna ljubav majke prema ćerki prestaje da bude vrlina, već se prikazuje kao čin loših roditelja, koji su svojim lošim primerom i time što su bili loši roditelji svojoj deci njih načinili „nastranim“. Prateći ovu liniju argumentacije dalje, svi roditelji LGBT dece su loši roditelji i direktni krivci što je neko „zastranio“. Nikakvi naučni dokazi koji bi potkrepili ovo, naravno, ne postoje. Dalje, paradoksalno, oni roditelji koji su stavili na prvo mesto vrhovnu vrednost koju dele desno orijentisani internet komentatori, a to je nuklearna porodica koja je stub društva, te učinili sve da prihvate jedni druge i poštuju izbore svakog člana porodice, upravo u očima tih istih komentatora postaju negativci. Da bi se uticaj njihovog čina neutralizovao, heroji moraju postati antiheroji, negativan umesto pozitivnog primera drugim roditeljima.

ČITAJTE:  Urugvaj: Najsiromašniji predsednik i najliberalnije reforme

Ostaje nam na kraju da se zapitamo, s obzirom na jak konzervativni odgovor na kampanju, da li je ona bila produktivna ili kontraproduktivna. Na početku sam još objasnio zašto smatram da je odlična, ali glavno je pitanje da li je pogodila ciljnu grupu. Da li je polarizovala društvo na one koji su već otvoreni za ove teme i koji će blagonaklono gledati na kampanju i one koji nisu i koji će, poput gore navedenog komentara, naći način da u njoj vide samo negativne aspekte, ili se ipak nešto menja? Potpuno je nemoguće izmeriti uticaj na javnost, ali činjenično stanje jeste da je kampanja krenula iz jednog prijateljskog medija koji, mahom, čita ciljna grupa koja je za ove teme otvorena, ali se proširila i na medije čija je publika drugačija. Da li je neki roditelj razmislio o svojim postupcima nakon što je pročitao izjave gospodina Mihajlovića ili ne, ne možemo znati, ali je priča do njih stigla, a medije su preplavile pozitivne priče. Ako uzmemo u obzir monitoring medija koji iz godine u godinu pokazuje da su priče koje uključuju LGBT zajednicu uglavnom negativne, te uključuju neki vid nasilja ili diskriminacije, samo povećanje procenta pozitivnih priča je već pozitivan uticaj na društvo. Sve i da nema nikakav drugi benefit, i to je dovoljno.

Piše: Nemanja Marinović

Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.