Pored Međunarodnog dana lezbejki, koji se slavi 8. oktobra, malo je poznato da je pre desetak godina ustanovljen i Dan lezbejske vidljivosti. Obeležava se 26. aprila, a sama inicijativa potiče od LGBTI pokreta u Španiji, koji je na taj način želeo da skrene pažnju na slabu vidljivost lezbejki u javnom prostoru, ali i dvostruku marginalizovanost u društvu, i kao žena i kao lezbejki.

Mada se u Srbiji ne nalazi na spisku važnih datuma, Dan lezbejske vidljivosti, nedavno obeležen u svetu, ali slabo propraćen u medijima, skreće pažnju na pitanje mesta i uloge lezbejki u okviru LGBTI zajednice.

Čak i unutar samog pokreta, kome su oduvek davale znatan doprinos, lezbejke su od samih početaka borbe za oslobođenje homoseksualnih osoba, još 50-ih, isticale nezadovoljstvo sporednom ulogom koja im je bila namenjena.

– Ni LGBTI pokret u Srbiji nije imun na široko rasprostranjene patrijarhalne vrednosti. Pogledaj samo koliko ima organizacija unutar pokreta koje se bave ili organizuju događaje za LBT žene – kaže Jelena Vasiljević iz organizacije ERA, regionalne inicijative za prava LGBTI.

Da je nevidljivost lezbejki posledica nejednakog tretmana žena u patrijarhatu ističe i Dragoslava Barzut iz udruženja Da se zna. Ali ono što je pre svega nevidljivo, smatra ona, jeste nasilje odnosno represija koju lezbejke trpe.

– Nevidljivost ide u dva smera: nevidljivo je za društvo, koje takve represivne modele propagira i aktivno se zalaže za njih, a sa druge strane nevidljivo je i za same lezbejke jer ne vide mogućnost izbora – navodi Barzut, koja se godinama bori za procesuiranje slučajeva nasilja nad LGBTI osobama, a koja je i sama to nasilje kao autovana lezbejka iskusila.

Ako se pod vidljivošću podrazumeva, između ostalog, zahtev za normalizovanje različitosti, i u tom smislu ohrabrenje lezbejkama da otvoreno i bez straha ističu svoje identitete, s druge strane, ne potirući važnost takvog zahteva, na delu je i opasnost da ih društvo upravo zbog vidljivosti tih identiteta, seksualnih, rodnih, gura na marginu kao dvostruku manjinu – kao žene i kao lezbejke. Razumljiva potreba za povlačenjem u svojevrstan separatizam, ili kako Jelena kaže, prostor koji je samo lezbejski i koji je siguran, značajno tu vidljivost umanjuje.

– Separatizam je opravdan onda kada je neki od naših identiteta do te mere ugrožen da mu je potrebna zajednica koja bi nam pružila toliko potrebnu podršku i sigurno mesto – dodaje Dragoslava, mada ne bi upotrebila reč separatizam jer se, kako kaže, vezuje za “nacionalni separatizam”.

Na toj klackalici između potrebe za zatvaranjem u svoje prostore i potrebe da ih zajednica prihvati onakve kakve jesu izrasta potreba za snažnijim političkim delovanjem u pravcu promene društvene svesti i institucionalnih praksi. Međutim, naglašava Jelena Vasiljević, problem je i u nedostatku prostora da se LBT žene pojave i progovore.

– Pogledaj samo unazad ko je od devedesetih pa do danas uvek prvi ustajao i otvarao prostore i teme za koje se kasnije ceo pokret zalagao – lezbejke!

Istini za volju, trenutno najaktuelnija i najznačajnija pitanja za LGBTI zajednicu – registracija istopolnih brakova, udžbenici sa homofobnim sadržajima, nasilje podstaknuto mržnjom – pokrenule su upravo lezbejke u okviru svojih udruženja. Da se primetiti i da su brojnije na događajima poput Parade ponosa, i među učesnicima i među govornicima. Pa ipak, ako iščitamo neke najfrekventnije izraze, „gej brakovi“, „gej parada“, ili iz homofobnog diskursa, „Peder gradom neće šetati“, „Ubij pedera“, Adam i Steva, gej muškarci se ispostavljaju kao predstavnici cele LGBTIQ+ populacije i glavni akteri njihovog celokupnog političkog angažmana.

Nameće se ovde pitanje da li su lezbejke objektivno nevidljive ili je problem u percepciji šire zajednice koja lezbejke, i žene uopšte, ne prihvata kao relevantne političke subjekte. Dobru dijagnozu tog fenomena dao je lingvista Marko Simonović, sumirajući utiske običnog sveta o Prajdu 2014. u tekstu „Gde se pravi istorija, tu žena nema“, objavljenom na Peščaniku. Prema njemu, u pitanju je sistem, koji se naravno zove patrijarhat, u kome se moć i želja za vladanjem lepi za muškarce, te je nemoguće zamisliti političku akciju koju ne predvode muškarci, dok odnos prema lezbejkama nije ni bolji ni gori, „već samo daleko manje politički relevantan“.

Kako je patrijarhalni hijerarhijski sistem prenet u sve subkulture, problem nevidljivosti lezbejki leži u tome što su žene. I ne samo što su žene, nego su one žene koje ne mogu, ili „neće“, da služe muškarcu, pa je pitanje višestruke marginalizacije lezbejki oduvek aktuelno. Istorija feminizma nas uči da ni sam pokret za oslobođenje žena nije izmicao patrijarhalnom poretku. Među nekim lezbejkama je preovlađivao stav da heteroseksualne žene nisu u stanju da se odupru muškoj dominaciji niti da razumeju probleme s kojima se lezbejke suočavaju. S druge strane, lezbejke su bile diskriminisane unutar samog ženskog pokreta.

– Setimo se drugotalasnog isključivanja lezbejki iz feminističkog pokreta, kada su lezbejke shvaćena kao pretnja za napredak feminističkog pokreta. Nešto slično se danas dešava sa trans ženama. Međutim, verujem da je zajednička borba moguća, jer drugu borbu nemamo do zajedničku – ističe Dragoslava.

Piše: Marjana M. Stevanović

Više tekstova iz broja 48 (jun 2019) možete pričitati na:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.