Ume da se desi, ali nije tako često… Da nam iz sveta nezavisnog (takozvanog indie) filma stignu zanimljiva i kinestetski vredna ostvarenja kvir podusmerenja, koja, pritom pokažu kapacitet i da prebace ipak poprilično sputavajuće granice kvir/LGBTQ+ filma i iskorače put onoga što se u onom ili ovom smislu i opsegu smatra i glavnotokovskim filmovima sadašnjice. Ali, gde je uvreženo pravilo, tu je i izuzetak (ili nekolicina njih),i upravo tu stupamo na tle priče o tome šta vredi i zbog čega treba obratiti pažnju na skorašnji film baš te sorte; reč je o filmu „tick, tick…BOOM!“, sa zasluženim mestom u gornjem domu prošlogodišnje berbe na terenu indie filma koji nam stiže iz Amerike.
Uz to, „tick, tick…BOOM!“ je jedan od onih filmova koji pride ima i zanimljivu krštenicu i faktografiju – u pitanju je tek drugi (i to posle punih 25 godina pauze nakon prvog, gotovo uradi sam dela) rediteljski rad mahom glumca Lin-Manuela Mirande, koji je tokom 2021. godine dočekao i sasvim solidnu ekranizaciju svog mnogo- hvaljenog teatarskog mjuzikla – „In The Heights“ (u kome je odigrao i manju ulogu – onu raspevanog sladoledžije). Na sve to, Lin-Manuel Miranda je u slučaju „tick, tick…BOOM!“ stvorio srčani i zanimljivi omaž autoru jednog drugog traženog i hvalospevima obasipanog mjuzikla – „Rent“, jer je u fokusu ovog Mirandinog ostvarenja upravo Džonatan Larson, autor tog neprolaznog hita sa pozorišnih dasaka. Za ono čime se, između ostalog, magazin Optimist bavi važno je ono na šta ćemo vas, čisto za svaki slučaj, odmah podsetiti – „Rent“ se bavi životima mladih njujorških boema u danima najopsežnijih udara epidemije AIDS-a. „Rent“ je, dakle, sasvim zasluženo opšte mesto i lako prepoznatljiv podvig u istoriji recentnije popularne kulture, ne samo unutar granica SAD, a „tick, tick…BOOM!“ pojašnjava Larsonov lični put ka uspehu koji, međutim, on nije dočekao (ovo nije spojler, jer ovo nije taj tip filma, a i dobro je znano da je Larson iznenada preminuo, zapravo, noć pred prvo javno izvođenje „Renta“, koji se u danima i godinama koje su usledile izrodio u kolosalan i postojan hit . Za kompletiste i skorije pridošle, u opticaju su dva izdanja – dva video-audio snimka živih izvođenja tog mjuzikla).
Miranda ovaj svoj film izvodi u delo kako je, kanda, i jedino bilo moguće, kao kombinaciju biopika (biografskog filma) i mjuzikla koji nose i dodatno definišu pesme koje su Larsona i njegovo osobeno viđenje sveta posthumno proslavile. Preciznije, ovo je dijegetički/dijegetski mjuzikl gde je muzika organski deo priče, a gde se dobar deo priče, zapleta, odnosa među likovima saopštava, odnosno, saznaje iz pesama/muzike. Po tom pitanju, „tick, tick…BOOM!“ je prilično maštovit i nadahnjajući rad, koji, pritom, uspeva da nam dočara osobenost Larsonovog pristupa i savremenoj muzici i mjuziklu viđenom za docniju teatarsku eksploataciju. Ovaj film, zapravo, predstavlja „pletenicu“ dva narečena pola priče, pri čemu Miranda zadovoljava (računajući tu i kinestetsku prirodu filma kao medija) na oba fronta, te se iz „tick, tick…BOOM!“ sigurno može doznati dovoljno toga relevantnog i sa tačke gledišta biografske građe u konkretnom Larsonovom slučaju i šta je to dovelo do nastanka „Renta“ u poznatom obličju, odnosno, koji su se to događaji i prevrati u Larsonovom kratkom životu (poživeo je samo 35 godina) doveli do „Renta“ baš onakvog kakav je na kraju bio (i ostao).
Na tom tragu, osim rastanka od voljene koja mu je u više navrata ukazivala na teški narcizam u temelju njegovih evidentnih opsesivno-kompulsivnih poremećaja, „tick, tick…BOOM!“ nam predočava da je prekopotrebno buđenje stiglo kada je Larson, u potpunosti obuzet, svakako i opsednut svojim kompozitorskim i tegobama na polju karijere, shvatio da je značajan broj njegovih prijatelja umro od AIDS-a ili da tu, kraj njega, žive „na pozajmljenom vremenu“, dok je on propuštao priliku da ih po poslednji put poseti ili isprati, takav kakav jeste bio – nepogrešivo zagledan u vlastiti pupak. To je jasno postavljeno kao fokalna tačka i dramski vrhunac, nakon koga kreće promena u samom Larson, a Miranda i ostali mu saradnici tu prate impuls zdrave pameti, te nema suvišnih pojašnjenja ili (daleko bilo) apologije i relativizacije, jer se definitivno sa pouzdanošću može pretpostaviti da će vreme i pažnju ovom filmu pokloniti prevashodno oni koji su upoznati sa „Rentom“, a što i da ne barem najvažnijim biografskim stavkama u životu njegovog autora.
Taj pristup u dobroj meri olakšava dalje bavljenje ovom ipak skliskom temom, istrajno na samo nekoliko metara od zašećerenog sentimentalizma. Ogroman adut je Endrju Garfild, svakako u ulozi čitave svoje dosadašnje karijere, u izrazu koji spaja opuštenost, zrelost i neusiljenu studioznost. Međutim, sva je prilika da Garfilda očekuje prošlozimska sudbina Riza Ahmedija, koji je, uz unisone hvalospeve u slučaju filma „A Sound of Metal“, dobacio „samo“ do oskarovske nominacije i roptanje poklonika koji su smatrali da zavređuje i pobedu. U celini gledano, „tick, tick…BOOM!“, je vrlo dobar film, svakako stamena četvorka (na skali od 1 do 5), a Mirandi se na kraju tog nikad sasvim prijatnog procesa vaganja na dušu može staviti samo to što nije do kraja uspeo da razreši enigmu kako unutar „okova“ biopika glavnog junaka, nekako uvek tešku i kontradiktornu ličnost, ne predstaviti nužno kao znatno simpatičniju osobu nego što je on zaista bio ili ikada imao stvarne šanse da bude/postane i ostane. Naprosto, do svojih poslednjih kadrova „tick, tick…BOOM!“ stiže sa impresijom da je i Miranda stigao do zaključka da stvarne umetnosti ni ne može biti bez nešto dobrovoljnog slepila na manjkavosti onoga o čijem je potvrđeno referentnom i vrednom stvaralaštvu tu reč.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
