„Ja sam onakav kakvim se predstavljam“, rekao je. „Nema u meni tople, simpatične osobe. Kada razbijete led moje hladne spoljašnosti, naći ćete hladnu vodu.“
Osoba širokih interesovanja, Gore Vidal, rođen kao Eugene Luther Vidal Junior 3. oktobra 1925. godine, bio je romansijer, dramski pisac, esejista, pisac trilera, roto-romana, avanturističkih romana, scenarista, društveni i književni kritičar, politički aktivista, kandidat za Kongres i glumac. Kao mladić se borio u Drugom svetskom ratu, dospevši do čina narednika i nikada nije stekao formalno visoko obrazovanje.
U gej književnoj baštini je značajan zbog njegove otvorenosti i neposrednosti u radu kada piše o gej temema i ubacivanja gej likova u svoja dela. To radi od samog početka svog književnog stvaralaštva u svom prvom, mada konvencionalnom, delu „Williwaw“ (1946) koje je napisao sa dvadeset godina. On je takođe stalno među publikom podizao prag tolerancije na gej tematiku u mainstream literaturi i tako uticao i na širok spektar drugih pisaca da i sami budu prepoznati od strane čitalačke javnosti. Iako je unuk senatora, Vidal se u Americi oseća nelagodno zbog svoje seksualnosti, tako da već od sredine šezdesetih godina živi u Italiji sa svojim kompanjonom Howardom Austenom.
Vidalov naredni roman „The City and the Pillar“ (1948) govori o teniseru, večitom dečaku, Jimu Willardu koji se zaljubljuje u svog najboljeg drugara Boba Forda. Ideja, koja prožima roman, da muškarci koji imaju seks međusobno neprimećeno cirkulišu među „običnim“ ljudima, razbesnela je čitalačku javnost. Ovo je jedan od prvih velikih američkih romana koji se nedvosmisleno bave homosekualnošću. Roman je izazvao bes i New York Timesa koji je je odbio da objavljuje prikaze Vidalovih pet narednih knjiga. Poznati njujorški dnevnik je naknadno priznao da je pisac „možda imao pravo“. Roman je posvećen osobi sa inicijalima „J.T.“. Nakon objavljivanja i tračeva o identitetu J.T., Vidal je potvrdio da se radi o Jimmiju Trimblu, njegovoj ljubavi iz školskih dana, koji je poginuo u Bitci za Ivo Džimu 1945. Kasnije je tvrdio da je Trimble bio jedina osoba u koju je ikada bio zaljubljen.
Iako Vidal tvrdi da u ovom romanu, kao i njegovim drugim radovima nema gej identiteta, već su svi biseksualni, zaplet romana pokazuje suprotno. Ovo je prvi mainstream roman o coming outu.
Prvobitni kraj knjige se, protivno tradiciji, okončava nasilnom smrću jednog od junaka. Književni stručnjak Claude Summers primećuje da je ovaj kraj na nezadovoljavajućem nivou jer je melodramatičan i neubedljiv.
Kada se društvena klima donekle promenila 1968. godine Vidal je objavio ovu knjigu sa izmenjenim krajem. Izmena je šokantnija od prvobitne verzije, jer je sada Bob silovan, a ne ubijen. Ali je kraj ovde druge verzije bolje opravdan, jer Bob ne samo da odbija Jima kao peška, već i inicira i doprinosi njegovoj odmazdi udarajući ga u lice.
U najvećem broju Vidalovih radova postoje, više ili manje istaknuti, gej likovi, i on je važan zbog doslednosti u njihovom konstantnom stavljanju u mainstream fikciju i, nešto manje, svojim dramskim delima. Na primer, u The Best Man (1960) gde se radnja vrti oko ucene u vezi sa homoseksualnom epizodicom u životu jednog, u suštini, strejt gospodina.
U svojim dramama i romanima sa savremenom tematikom Vidal pokazuje odličan sluh za moderan žargon i njegovo poznavanje trenutnih pomodarija i opsesija čine ga lako čitljivim kritičarem savremenog života. On je pravi majstor u eksperimentisanju stilom.
U jednom takvim stilskom eksperimentu, romanu „Myra Breckinridge“ (1968), Vidal je u žižu javnosti postavio jednu od velikih kontroverzi. Vidalova Myra Breckinridge je prvi slučaj kliničke promene pola u književnosti, što njemu samo služi da prikaže satiričnu sliku savremenih običaja. To je hrabra, nesvakidašnja i čudna trans komedija, koja se bavi temama po kojima je Vidal prepoznatljiv: seks, rod i popularna kultura.
Naracija iz prvog lica Myre Breckinridge je vrlo efektivna. Kada je prvi put objavljena knjiga je žigosana kao skandalozna, čak i opasna, mada je seksualni sadržaj pastoralan u poređenju sa današnjim „opasnim“ temama o kojima se svakodnevno javno raspravlja na televiziji.
Nastavak romana „Myron“ (1974) uspešno koristi kinematografiju kao metaforu za putovanje kroz vreme suprotstavljajući sadašnjost sa prošlošću. Roman sadrži i vatromet eufemizmima koji služe da se narugaju političarima iz Niksonove ere.
Sve to, plus seksualne skarednosti nisu doprinele da knjiga doživi uspeh. Ni kritika ni javnost je nisu prihvatile raširenih ruku. Roman jeste izašao samo šest godina posle Myre, ali i pet godina posle Stonewalla, tako da su se standardi ukusa promenili. Knjiga nije čak doživela ni uspešan skandal.
Roman „Two Sisters“ iz 1970. godine su najbolji odraz Vidalove tehnike eksperimentisanja sa stilovima i realističnog prikazivanja homoseksualnog identiteta. Glupavi scenario za još nesnimljeni film je u centru ovog romana. Tu je opet narator koji u prvom licu, ali iz perspektive prošlosti i sadašnjosti ima dva veoma različita pogleda na svoj rad. U romanu se kroz likove u stvari satirično prikazuju Jacqueline Kennedy Onassis, Anaïs Nin, Norman Mailer i druge starlete i selebritiji tog doba, a među njima je, verovatno, i sam Vidal kao jedan od naratora romana.
Ova autoprojekcija je u duhu Somerseta Maughama i Christophera Isherwooda, ali je Vidal iskreniji u prikazivanju svoje seksualnosti tako da roman predstavlja novu ravan samospoznaje. On prikazuje sebe kako istražuje seksualnost i umetničke slobode u Evropi, daleko od konzervativne Amerike.
U početku svoje karijere Vidal je povremeno pisao i kratke priče. Univerzitetski profesor Robert Kiernan koji se bavio proučavanjem Vidalovog opusa, kaže da ove priče, objavljenih u zbirci „A Thirsty Evil“ (1956), ilustruju Vidalov put do zrelosti i da su mu omogućile da razvije svoj prepoznatljiv stil sa više naratora. Ove pripovetke su takođe najviše fokusirane na gej teme pre objavljivanja „Myre Breckinridge“.
U priči „Three Strategems“, na primer, Vidal koristi tehniku dva naratora, u maniru svojih tehnički najperfektnije napisanih romana, da bi dočarao susret epileptičnog žigola i njegovog potencijalnog klijenta. U priči „The Zenner Trophy“ pisane sa distance trećeg lica, pokazuje se razumevanje nastavnika za momka koji je izbačen iz škole zbog homoskesualne aktivnosti.
Pored drama i fikcije Vidal je pisao i eseje koji su često bili prilično sporni. Davao je i niz briljantnih komentara na račun američke politike i američkog karaktera uopšte. Gore Vidal je pisac čija su promišljanja budućnosti sveobuhvatna i neobično pronicljiva jer su u potpunosti neopterećena činjenicom da živi i stvara upravo u okrilju centra svetskog bogatstva i moći. Iako se deklariše kao podržavalac Demokratske stranke, njegovi politički pogledi naginju ka Republikancima. Vidal piše: „Postoji smo jedna partija u Sjedinjenim Državama, Partija Vlasništva… i ona ima dva krila: republikance i demokrate. Republikanci su malo gluplji, rigidniji i više tvrdoglaviji u svom laissez faire kapitalizmu nego demokrati, koji su finiji, lepši i malo korumpiraniji – bar do nedavno… i spremniji su nego republikanci da učine male ispravke kada se pobune siromašni, crnci i anti-imperijalisti. Ali, suštinski, nema razlike između ove dve strane.“
Posle četrdeset godina provedinih na relaciji Italija- Kalifornija, Vidal je na kraju morao da se zbog zdravstvenih razloga skrasi u Los Anđelesu.
Preminuo je 31. jula 2012. godine u svom stanu na Holivud Hilsu.
Vidal je za sebe govorio da je „džentlmenska kučka” i bio je jednako egoističan i zajedljiv koliko elegantan i briljantan.
Piše: M. Aranđelović
