Nesvakidašnja izložba „Varljivost sećanja“ španskog fotografa Fernanda Bajone otvorena je od 2. jula do 10. septembra u galeriji Instituta Servantes u Beogradu. Realizovana u saradnji Instituta Servantes i festivala Belgrade Photo Month, ova izložba na originalan način preispituje ljudsko sećanje, individualno i kolektivno pamćenje, kroz radove koji donose zanimljiv osvrt na važne istorijske događaje. Fotograf Fernando Bajona uronio je u bogate fondove fotografskog arhiva dnevnog lista ABC zarad projekta „Varljivost sećanja“, čiji je kustos Havijer Dijas-Gvardiola. Opsednut idejom neuspeha, njegov cilj bio je da poveže analitički i naučni način kojim jedan arhiv upravlja sećanjima, sa haotičnijim i subjektivnijim oblikom ljudskog pamćenja. Za umetnika, način na koji pamtimo i prikazujemo događaje u sadašnjosti, dovodi do njihovog preklapanja i stvaranja iskrivljene slike.

Kako nastaju tvoji projekti? Pojedini su produkcijski veoma komplikovani?

Sve zavisi od projekta na kojem radim, s obzirom na to da imam dve linije rada. U oba slučaja uglavnom svemu prethodi mnogo istraživačkog rada, istorijske analize, rada na konceptu, estetici. Jedan od pomenuta dva slučaja je više minimalistički i dokumentarni, dok su u drugom slučaju radi o postavljanju scene, pa je bliži kinematografskoj estetici. Za ovaj drugi slučaj na početku napravim nekoliko skica na papiru u kojima analiziram različite scenografske mogućnosti, lokacije, rekvizite i elemente koji će biti umetnuti u fotografski snimak. Takođe pažljivo proučavam plan rasvete, jer će to u velikoj meri odrediti poziciju predmeta i aktera u prostoru, čak će odrediti i konstrukciju zidova koji ograničavaju prostor u kojem se scena odvija. Kasnije se sastajem sa svojim timom saradnika kako bih im dodelio zadatke i kako bismo doneli odluke kada je u pitanju šminka, frizura, garderoba. Dok radim na scenografiji, intervjuišem ljude koji će tumačiti likove koje sam ranije stvorio. Obično radim sa profesionalnim i / ili amaterskim glumcima koji se pojavljuju u mom svakodnevnom životu, neretko ih pronađem u redovima u supermarketu, na ulici, u metrou, ponekad su to prijatelji mojih prijatelja ili ih pronalazim putem društvenih mreža… Neko nepisano pravilo je da odvojim vreme za jednu dužu kafu sa svakim od njih da objasnim karakteristike lika kog treba da igraju, dok istovremeno pokušavam da razumem koje će osobine biti istaknute, u skladu sa ličnošću te osobe. Na dan snimanja pozovem ih da dođu tri do četiri sata ranije, zbog frizure, šminke i kostima. Tada opet ukradem malo vremena da ponovo razgovaram s njima i psihološki dovršim detalje lika na setu. Kad je sve sređeno i osvetljeno koliko smatram da je potrebno, fotografišem. Moja snimanja su obično otvorena za sve koji žele da svrate u studio, imaju neku posebnu, festivalsku atmosferu, ljudi dolaze i odlaze, mnogo je prijatelja, zainteresovanih za moj rad, generalno dobra energija i saradnja. Snimanja moraju da budu zabavna i prijatna, jer se u suprotnom slučaju sav trud ne bi isplatio. Mene ne zanima samo rezultat, već i proces rada koji mora da bude što prijatniji.

Koliko je bilo teško predstaviti svet bajki, Dantea, cirkusa?

Zapravo je bilo prilično lako. Od malih nogu zanimao me je intimni, tajni život likova na koje sam nailazio u životu. Zamišljao sam kakva bi bila njihova realnost, šta bi radili iz dana u dan. Izmišljao sam njihove priče, njihove osobine, iskustva i prostore u kojima su obavljali svoje svakodnevne obaveze. Vremenom sam postao svestan da ta sposobnost ima znatno veće implikacije od jednostavne dečje igre. Fotografija mi je omogućila da živim tuđe živote i bar virtuelno “naseljavam” druga tela. To mi je dalo priliku da pretvorim u realnost sve što bi mi palo na um. Mogao sam da ispričam izmišljene priče ili da “prisvojim” one svima dobro poznate kao što su Danteova “Božanstvena komedija”, Biblija, razne priče za decu ili mitovi, i da napravim njhovu novu verziju sa potpuno ličnom vizijom i estetikom.

ČITAJTE:  Milan Popović: Treba prekinuti sa distancirajućim porukama

Često pričamo o autocenzuri u medijima, a ne i u umetnosti. Da li si nekada cenzurisao sebe jer znaš da neke institucije i galerije ne bi prikazivali takve radove?

NIKADA. Uostalom, teme koje istražujem u svojim fotografskim serijama najbolje govore o tome. Od kontroverznog “preokreta” homoseksualnog Isusa rođenog 1980. godine, sina prostitutke, koji je prikazan kao pevač rok grupe, do serije o ranije nepoznatom nacističkom medicinskom programu pokrenutom za vreme Drugog svetskog rata, čiji je cilj bio pronalazak vakcine protiv homoseksualnosti. Ne mogu da poreknem da sam više puta imao problema zbog bavljenja ili prikazivanja određenih tabu tema i da sam bio označen kao blasfemičan, kontroverzan ili agresivan umetnik. Došao sam do toga da sam primao pretnje smrću zbog svog rada i da mi je bila potrebna policijska zaštita. Video sam kako je jedna od mojih izložbi cenzurirana i zatvorena za manje od 24 sata, o čemu se pisalo u medijima kao što su BBC, Sunday Mirror ili New York Times. To samo govori o potrebi da se suočimo sa određenim pitanjima i da o njima govorimo jasno i direktno. U svakom slučaju, ne verujem da je savremeni umetnik zaista slobodan u svojoj produkciji, uvek postoje tematski, moralni, ekonomski ili društveni uslovi koji ograničavaju njegovu slobodu delovanja. A ako govorimo o izložbenim prostorima, cenzura može dostići veoma visok nivo. Ti prostori u većini slučajeva zavise od političara i institucija ili organizacija, koji kada vide da im je status moći ugrožen, brzo ograničavaju umetnikov rad i sprečavaju njegovo javno izlaganje.

Koliko su danas u umetnosti prisutni konzervativni uticaji koji sputavaju umetnike?

Sve zavisi od države u kojoj je rađen ili izložen određeni projekat. Ono što bi moglo biti normalno u Španiji, može se smatrati veoma agresivnim u drugoj zemlji. I očigledno je sve podređeno temi koja se obrađuje i načinu na koji joj se pristupa. U svakom slučaju, ograničenja, nažalost, lično postavlja i sam umetnik. U mom slučaju više volim da budem slobodan, ne razmišljam previše o posledicama. Više volim da stvaram i da prepustim publici da odlučuje o svemu, pa i po cenu da me organi vlasti ograniče u tome.U mom radu uvek su prisutni seks, religija, droga, nasilje, represija, bol, bolest, usamljenost, ono sveprisutno, mračno i ogoljeno u ljudskom biću. Volim da istražjem ono atavističko i osnovno što čini našu psihologiju. Zato lepotom maskiram svu tu tugu, kako bi ono što želim da prikažem bilo prihvatljivije i podnošljivije. To je jedan način da se zaobiđe i najkonzervativnija cenzura.
Često govorimo da je Španija jako liberalna zemlja uprkos tome što je crkva jaka? Da li je uopšte istina i kako to objašnjavaš?
Na svu sreću, Španija je izuzetno liberalna zemlja. Špansko društvo je vrlo tolerantno, a naročito ako govorimo o LGBT problemima. Tačno je da crkva i dalje ima veliki značaj, ali postepeno gubi svoju moć i zastupljenost u javnim i privatnim institucijama. Ne smemo ni da zaboravimo kako već neko vreme dolazi do velikog uspona ekstremnih desničarskih političkih partija, poput Voksa, koje pokušavaju da nas odgurnu, ograniče i eliminišu veliki deo prava koje je tokom godina stekla LGBT zajednica, kao i feministički pokret. Zato je borba za prihvatanje svih opcija i dalje veoma važna.

ČITAJTE:  Kristina Kovač: Agresija je najstrašnija stvar na svetu

Koliko pronalaziš inspiraciju u prošlim ali i današnjim iskustvima LGBT populacije?

Nikada se nisam izjašnjavao kao LGBT umetnik, ali sam se javno pozicionirao kao aktivista u odbrani prava naše zajednice. Zato koristim svoj rad da relativizujem ono što nam je istorija rekla, dovodim u pitanje i analiziram to iz izrazito gej prizme. Često razmišljam o svim vezama koje utiču na nečiji identitet i s obzirom na to da jesam gej, ne razumem kako bih drugačije mogao da gledam na stvarnost. U svom radu analiziram ljubav, bilo istopolnu ili ne, kao ključni koncept ljudskog ponašanja i posledice koje ona izaziva, istražujući najintimnije aspekte našeg odnosa sa drugima. U mnogim mojim serijama homoseksualnost je prisutna kao dodatni ili pak osnovni element u projekta. Na primer, u seriji Circus Christi izveo sam jedan savremeni preokret u novozavetnoj priči, u kojom prikazujem gej Isusa, sina prostitutke, koji radi kao pevač u rok grupi, a sama radnja se odvija u predgrađu neimenovanog grada. U seriji The Life of the other uronio sam u specifične uslove života žena i muškaraca koje koriste svoje telo kao sredstvo za rad u porno industriji, prostituciji i striptizu. U seriji Paragraph 175 bavim se nepoznatim nacističkim medicinskim programom koji je imao za cilj da pronađe lek ili vakcinu protiv homoseksualnosti eksperimentišući i mučeći muškarce i žene u koncentracionim logorima Buhenvald, Zahsenhausen i Ravenzbrik. Ili, primera radi, u jednoj od serija na kojoj trenutno radim, bavim se autodestruktivnim procesima unutar gej zajednice, njihovoj egzistencijalnoj praznini i osećaju dosade u životu koji izazivaju različite droge, aplikacije za pronalaženje seksualnih partnera, grupni seksualni odnosi…

Sve je jači body positivity pokret koji zastupa ideju da su sva tela lepa. Kakav je tvoj stav po tom pitanju, ako uzmemo u obzir da su na tvojim fotografijama mahom mladi i zgodni ljudi?

U potpunosti se slažem sa ovakvim pristupima, sve dok dolaze sa stanovišta zdravog života. Ljudsko telo je lepo po sebi, ne moraju svi biti mišićavi muškarci ili izuzetno mršave žene da bi bili lepi i lepe. Prihvatam llepotu tela i kada ono ima prekomerenu težinu, sve dok je to posledica hormonskih poremećaja ili neke vrste bolesti, ali nikad se neću pomiriti sa tim ukoliko je zbog loše ishrane ili načina života sa stalnim sedenjem ugroženo vaše fizičko i psihičko zdravlje. To što u svom radu koristim mlada ili izvajana tela ima više veze sa nekim estetskim istorijskim pristupima, nego robovanju toj vrsti tela, iako je tačno, da u mnogim prilikama takav odabir odgovara mom ličnom ukusu. Priznajem da sam vigoreksičan i veoma navučen na dijete, zdrav život, sport i teretanu i to se odražava na moje fotografije. U svakom slučaju, ne smatram da su izraženo mišićava tela nužno zdrava tela, mnoga su podvrgnuta napornoj rutini treninga u teretani, strogoj prehrani, suplementima, pa čak i upotrebi anabolika i steroida … Mogli bismo da pokrenemo detaljnu raspravu o modelima tela koji su nametnuti u gej kulturi putem seks aplikacija kao što su Grindr ili Scruff, zatim o diskriminaciji zbog na primer gojaznosti, ili zbog “feminiziranog” izgleda, zbog nepristajanja na seks bez zaštite… U svoju odbranu mogu da kažem da u poslednjoj fotografskoj seriji istražujem tela različitih oblika, kao i starosnih dobi, pa čak i odustajem od prikazivanja samog tela kako bi publika mogla sama da odluči kako bi moglo da izgleda telo protagonista na mojim fotografijama.

ČITAJTE:  Nisam lav samo u horoskopu, već i u životu: Stefan Radović

Koliko pandemija korona virusa utiče na tvoj rad i rad drugih umetnika u Španiji?

Sve ovo je ozbiljno uticalo na umetnički i kulturni sektor. Kontradiktorne poruke i pogrešne odluke španskih vlasti gurnule su sektor u duboku krizu čije posledice još uvek ne možemo da sagledamo. Muzeji i izložbeni prostori su zatvoreni, tek sada stidljivo otvaraju svoja vrata, ali su izložbe, festivali i manifestacije svih vrsta otkazane i očigledno je da je proizvodnja u potpunosti zamrznuta, najčešće odložena za sledeću godinu. Što se mog rada tiče, nisam uspeo da realizujem radove iz nekoliko novih serija niti sam mogao da putujem do mesta gde sam planirao da izlažem. Da ne pominjem da sam morao da smanjim obim produkcije, rad na setu, izradu scenografija kao i angažovanje brojnog stručnog kadra, od šminkera preko kostimografa i stilista do samih glumaca. Zbog svega toga neke izložbe koje sam imao u planu sada su na čekanju, dok se ne vidi kako će se dalje odvijati situacija sa COVID-om.

Šta beogradska publika može da očekuje na tvojoj izložbi?

Možete da vidite moju poslednju seriju fotografija. To je možda najkonceptualnije i najminimalističkije nešto što sam do sada radio. Varljivost sećanja je eksperimentalni istraživački projekat koji kao osnovu koristi bogate stogodišnje fotografske arhive ABC-a, najstarijeg dnevnog lista u Španiji. Serija istražuje ideje o greškama i neuspesima i njihovom cikličnom ponavljanju u ljudskoj istoriji. Za mene, način na koji pamtimo, prenošimo prošle događaje u sadašnjost, uzrokuje njihovo krivljenje i preklapanje, izazivajući percepciju stvarnosti koja će se menjati u zavisnosti od konteksta. To je ono što i sam pokušavam da uradim u izloženim radovima. Sledeći nekoliko objektivnih kriterijuma relevantnosti zbog društvenih i istorijskih posledica, izabrao sam više od hiljadu fotografija kao osnovu za komponovanje svakog rezultiranog dela, dakle 100 fotografija po jednom radu. Posebnim postupkom učinio sam da se te fotografije preklapaju, zamagljuju i poništavaju jedna drugu, kao metafora za način na koji ljudski um zaboravlja udaljene događaje i doživljava one koji su mu najbliži uz veće prisustvo. Krajnji rezultat je koncentracija ogromne količine zamagljenih informacija. U tom smislu, da biste mogli jasnije da vidite i razumete izložene radove, potreban vam je pametni telefon ili fotoaparat. Oni su opremljeni softverom za fokus i definiciju slike, koji omogućava istraživanje i posmatranje ovih radova na mobilnim uređajima, prelazeći deo po deo fotografije, čime postaje jasnije sve ono što se ne vidi na prvi pogled. Ovo je serija u kojoj pokušavam da nateram publiku da razmisli o opasnosti zaboravljanja katastrofalnih događaja, sa namerom da ih sprečim da se ponove.

www.fernandobayona.com

Razgovarao: Predrag Azdejković
Prevod sa španskog: Mladen Savković
Foto: Fernando Bajon

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.