Kupio sam kartu, da uđe u zapisnik! S jedne strane me je mrzelo da cimam distributera kako bih dobio kartu kao novinar da pogledam film „Patuljci sa naslovnih strana“, a s druge želeo sam da podržim srpski film kupljenom kartom. Bila je nedelja, sala je bila prazna. Radovao sam se što ću film gledati sam, ali su pred sam početak projekcije došle još dve gospođe. U filmu, koji bih opisao kao „toliko loš da je Ed Vudovski genijalan“ imamo više gej uloga, među kojima je i uloga pevača koji krije da je gej i pokušava da svoju seksualnost prikrije lažnim vezama sa devojkama. Njega tumači Aleksandar Radojičić.

Imao si ulogu u filmu “Patuljci sa naslovnih strana” u kojoj je suptilno naglašeno da je u pitanju gej mladić koji zbog estradne karijere krije svoj identitet. Kako si se spremao za tu ulogu i da li ti je žao što nije bila veća i dublja?
Za ovu ulogu sam se spremao kao za svaku drugu, akcenat nije bio na tome da se kroz moju glumu odmah vidi da je on homoseksualac već je to više dato kao okolnost koju on vidi kao prepreku na svom putu ka uspehu, kao i razlog zbog kog svog oca nikada neće moći da učini ponosnim. Najmanji problem mi je tu bio što je on homoseksualac, kada je u pitanju prihvatanje uloge. Poenta je bila da li to ima smisla i da li ima ikakvu funkciju ili samo onako da bi se pomenulo, ali s obzirom na to da film govori o ljudima koji bi svašta dali pa i svoj integritet za pet minuta slave smatram da je to prepreka koja glumcu pomaze u igri. Svako od nas zna po neku osobu koja bi dala sve za par tekstova u novinama, okruženi smo takvim ljudima na svakom koraku, gledaju nas sa naslovnih strana, iskaču nam iz frižidera, tako da mi nije bilo teško da razumem njegove motive, ali naravno da bih voleo da je uloga veća da smo se više dotakli te teme kako bih onda i ja imao više prostora za igru.

Često čujemo šuškanja o ljudima sa estrade da su gej, što i jeste tvoja uloga u filmu, ali nemamo primere u Srbiji da pevači, glumci, umetnici saopštavaju javno svoju seksualnu orijentaciju, kao što je to slučaj na zapadu. Da li misliš da to u Srbiji može biti opasno po karijeru?
Ukoliko ste pre toga u javnosti izgradili imidž zavodnika ženskog dela publike onda je vrlo moguće da će to uticati loše na vašu karijeru u određenoj meri. U suprotnom su šanse za tako nešto manje. Ali da će to biti glavna vest i da će se, bar neko vreme, o tome pričati više nego o vašem radu to je činjenica. Mislim da je to jedan od razloga zašto se ljudi teško odluče za taj potez. Poznajem dosta LGBT ljudi iz javnog posla koji su uspešni i nesmetano žive i rade i prosto nemaju potrebu da javno govore o svojoj intimi. Naravno da ne mogu da sudim samo na osnovu toga ali smatram da je briga o kariji “ljudi sa estrade“ manje opravdana od briga koje imaju anonimni pripadnici LGBT zajednice u Srbiji, naročito u manje razvijenim mestima.

Stevan Filipović je izjavio da je imao problema da nađe mlade glumce koji će glumiti gej uloge u filmu „Pored mene“. S druge strane ti si imao gej ulogu, kao i neki tvoji prijatelji, pa me zanima da li se i to menja?
Nisam upoznat sa konkretnim razlozima i ko je odbijao uloge pa ne mogu da sudim o samom postupku. Meni to nije predstavljalo problem. I moji prijatelji su igrali homoseksualce i nisu imali problem s tim, jer je imalo smisla da taj lik bude gej i tekstovi su bili dobri. S druge strane se ne govori o svim ostalim ulogama koje smo odbili, ali je ovo specifična tema i specifična situacija. Ukoliko odbijete neku ulogu gde treba da glumite homoseksualca zato što nije dobar scenario i zato što je besmisleno, ili je mizeran honorar(čest slučaj), vi lako možete da završite u medijima da ste homofob koji je odbio gej ulogu. Ne kažem da je sa filmom „Pored mene“ to bio slučaj, ali svakako mislim da glumac mora imati pravo izbora i ukoliko se iz nekog razloga ne pronalazi u ulozi mislim da je i za sam projekat bolje da je odbije. Naravno da predrasuda još uvek ima i da se protiv njih treba boriti, samo mislim da upiranje prstom u nekoga ko je odbio takvu ulogu samo na osnovu pretpostavke da je homofob neće nikako pomoći u toj borbi.

Primetio sam da reditelji vole da eksploatišu tvoje telo, kao na primer u predstavama „Majstori, majstori“ i „Pošteni provalnik“. Možda je to samo moja impresija, ali da li se suočavaš s tim da ti dodeljuju uloge zbog tvoje fizionomije ili žele da te skidaju u scenama?
Ne smatram da je loše ukoliko dobijete ulogu uz koju odgovara vaša fizionomija jer su glas i telo instrumenti kojima se glumac koristi i to nije ništa pogrešno. Ono što me interesuje je da li je uloga inspirativna ili je poenta samo da lik bude zgodan i lep. Isto tako je i sa skidanjem, ukoliko je opravdano i nije skidanje samo radi skidanja, onda ima smisla. Da se razumemo, niko ne može da me skine ako ja to ne dozvolim. Bilo je i situacija kada sam mislio da je besmisleno i da nema potrebe da se skinem jer će se više pričati o tome nego o ulozi. U „Majstorima“ je u pitanju komična situacija gde ja izlazim bez majice nakon seksualnog odnosa, tako da ne vidim ništa loše u tome. I kod skidanja imamo dvostruke aršine. To vam je kao kad neko ko nije u formi okači sliku s mora u kupaćim gaćama, naslov u novinama bi bio “taj i taj je bio na moru“, ako istu takvu sliku okači neko ko vodi računa o svom telu, naslov će biti “pokazao seksi telo“, “opet go“, itd. Tako da sam navikao da je to često glavna tema. Ako neko dolazi u pozorište samo da vidi kako skidam majicu to je već njegov problem… lep provod.

Lepe žene se suočavaju sa problemom da ih se ne uzima za ozbiljno, da ne mogu biti i lepe i pametne. Ona je plava, lepa i sigurno mora biti glupa. Kakav je slučaj sa muškarcima? Da li se ti suočavaš sa takvim predrasudama?
Pa ne zato što sam plav, jer bi to bilo baš besmisleno, ali je isto besmisleno da neko pomisli da ako imam vremena da odem na trening u teretanu i da pazim na ishranu, da vodim računa o svome telu da nemam vremena da vodim računa o svojoj duši, obrazovanju, mentalnom napretku. Ali da, osetim sam nekoliko puta, pa kao da moram da krećem iz nekog minusa i da se dokazujem da vredim. Dok je ljudi biće i predrasuda! Ne mogu da ih krivim, ali ne mogu ni da se složim sa njima.

Holivud je otvorio temu seksualnog uznemiravanja u filmskoj industriji, dok srpska filmska i pozorišna scena ćuti kao da taj problem ne postoji. Da li je to stvarno tako ili niko nema hrabrosti da o tome javno govori?
Ne znam konkretne slučajeve, ali svuda ih ima, u svakom poslu, na svakom polju. Mislim da se u Srbiji ne govori dovoljno o nasilju, bilo da je seksualno, mentalno, fizičko, kako god. Žene se ne osećaju sigurno da to kažu, jer ne osećaju da će biti pod nečijom zaštitom. Tako da je moguće da se dešava i u glumi, ne znam. Živimo u ovakvom vremenu u Srbiji u kojoj je svaki dinar bitan, gde je karta za neki uspeh poslednja karta, tako da se ljudi teže odlučuju da javno istupe. Rešenje je možda glumački sindikat. Svakako nismo složni i nismo zaštićeni ni pravno ni fizički, tako da prvo treba da se stvori sredina gde bi ljudi mogli da izađu i prijave takve stvari. Čak i u Americi koja je uređenija pravna država se čeka i po dvadeset godina da se prijavi. Taj problem nikako nije rezervisan samo za žene, a ja bih tu govorio i o nasilju nad decom ili bilo kakvom nasilju. To što se trenutno ne dešava vama ne znači da treba da ćutite, jer se sutra može desiti ili nekom vama bliskom. Imam ćerku, sestru, majku… može sutra i meni to da se desi.

Miloš Biković i Milan Marić su snimali u Rusiji, ti si glumio u britanskom filmu Sword of Vengeance. Kolike su uopšte mogućnosti srpskih glumaca i glumica da rade međunarodne projekte?
Za sada su veće mogućnosti u Rusiji za srpske glumce nego na zapadu i to nije vezano za sličnost jezika, jer, na primer Milan Marić nije znao reč ruskog pre nego što je dobio ulogu u Dovlatovu ali je naučio tekst na ruskom za veoma kratko vreme. Rusija je veliko tržište i sličnog smo mentaliteta i energije, tako da su otvoreniji za glumce sa ovih prostora, pogotovo za one koji su željni da napreduju i da se dokazuju. Ukoliko želite da odete u Ameriku, tamo ceo svet dolazi i pokušava da uspe u glumi, uopšte u filmskoj industriji tako da je mnogo veća konkurencija. Danas je to naravno lakše nego pre desetak godina, zato što postoje kasting agencije koje vam pošalju mailom scenario koji bi trebalo da spremite, vi se snimite, pošaljete i čekate. Tako da više nije neophodno da se preselite u London ili L.A. na dve, tri godine da biste išli na kastinge. Miloš Biković se posebno zalaže za sve nas, glumce iz Srbije da dobijemo šansu u Rusiji i ima odličnih primera kada je preporučio neke naše glumce koji su tamo napravili zapažene uloge.

Često čujemo o lošoj situaciji u kulturi, filmu, pozorištu, a sa druge strane imamo da su kvalitetne predstave rasprodate i da su sale pune. Hajde da to prebacimo na lično. Koji su za vas najveći problemi sa kojima se susrećete, a kada je u pitanju vaš posao? Za glumce se vezuje glamur, limuzina, crveni tepih, a to u Srbiji nije baš tako.
To apsolutno nema veze sa vezom, ali smo svi na neki način deo tog cirkusa i uoči premijere prihvatimo da igramo tu igru. Ako nešto treba da bude svečano, onda je to premijera predstave, filma, izložba,…ali ne moramo po svaku cenu pratiti svetske trendove. Nije tajna da umetnici slabo zarađuju, neki i sastavljaju kraj sa krajem pa to što jedno veče na crveni tepih izađu iz skupih kola mislim da retko koga može da zavara. Za početak bi morala da se promeni platežna moć građana, kako bi mogli da plaćaju karte. Rekao si da su puna pozorišta, ali ne smemo smetnuti s uma koliko karte koštaju i da su predstave pune ukoliko ima nekih akcija, popusta, grupnih popusta… Kada se od toga oduzmu svi troškovi pozorišta koji nastanu tokom jedne prestave, ne ostane tu mnogo para. To je vezano za pozorište, a glumci nisu u mogućnosti da plaćaju svog agenta, pa se bave time kad će biti isplata, da li će biti isplata, da li će ih zvati na snimanje… Tako da mislim da je potreban sindikat, da se slože glumci, što je u Srbiji možda nezamislivo da se neko složi, i da se odredi minimalna cena rada, da svi ljudi budu pravno zaštićeni, da ne razmišljaju o tome već o svom poslu. Kad smo ovako pušteni sami sebi, neko se bolje snalazi neko ne, neko ima talenta za glumu ali nema talenta za biznis. Neki moji prijatelji su otišli iz Srbije, veoma talentovani, ali jednostavno nisu želeli da ostanu i “snalaze se“ u ovom sistemu.

Ali tu postoji zadovoljstvo kada se uradi dobar posao, dobra predstava, ali se od tog zadovoljstva ne može živeti.
Naravno da ima zadovoljstva. Mi igramo predstavu „Pazi šta želiš“, sad će već tri godine, uspešno, od toga možemo i da zaradimo neke pare. Znači ima mogućnosti da se zaradi, ali to ne znači da problema nema. Nekada pare ne budu isplaćene po tri, četiri godine, tako da su to stvari o kojima ljudi ne razmišljaju i ne moraju da razmišljaju jer imaju svojih problema, ali bi glumci trebalo da stanu u svoju odbranu.

Uz posao glumca ide i interes javnosti, interes tabloida i ugrožavanje privatnosti. Kako se s tim boriš i do koje granice deliš svoju privatnost sa javnošću?
Kod društvenih mreža ta granica je malo manje vidljiva i ako redovno kačite svoje slike, neminovno je da ćete pokazati i deo svoje intime. Svako ko je otvorio društvenu mrežu je u nekom momentu prešao tu granicu. Vi više ne morate da dajete informacije o svom privatnom životu, dovoljno je da okačite neku sliku i uz nju se izmisli i naslov i ceo tekst. Svega ima i trudim se da to držim u granicama normale, jer sam svestan kojim se poslom bavim i da je ljudima to interesantno i da se to traži, ali neke granice moraju da postoje. Na taj način čuvate svoj mir i intimu i mislim da je to moguće. Kod nas sve to nije toliko razvijeno, paparaci i slične stvari, tako da, ako neko ne želi da mu se zadire u njegovu intimu može da je zadrži za sebe.

Glumci često kažu kako ne bi voleli da se njihovo dete bavi glumom. Kakav je tvoj stav?
Nemam pojma. Ja želim da moje dete bude srećno. Ako njena želja bude da se bavi glumom, ja mogu samo da je podržim, pogotovo ako ima dara za to. U suprotnom je sigurno ja neću forsirati u tom pravcu jer nemam nameru da netalentovano dete guram kroz taj svet. Nije poenta da dete samo upiše FDU, da ga završi ili čak i da se zaposli u pozorištu, već da prosto napreduje i uživa u onome što radi i da dobija uloge. Ne možete vi biti celoga života uz svoje dete i nalaziti uloge, sređivati poslove i to nije poenta samo u glumi, već u bilo kom poslu. Tako da bih je ja podržao i trudim se da joj već sada dajem izbor i da ona sama vidi šta joj najviše ide i šta najviše voli. Doduše ona sada ima samo pet godina, ali treba krenuti od toga.

Razgovara: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.