Jedna od prednosti i suštinskih snaga popularne kulture je što se svih ovih decenija i decenija carovanja našim i dokolicama generacijama koje su prethodile našim, većinski silno razmaženim i ciničnim, pokazala kao veoma prilagodljivi vid meke moći, tako da je sasvim otvorena, čak i na polju konkretizovanog konzumerizma, i za kretanje u rikverc. Upravo izneta teza je mnogo jednostavnija ako se predstavi kroz pragmatičan primer – svet je prvo (a možda i nenadano) osvojila prva sezona kanadske serije „Vatreni rivali“ (Heated Rivalry), koja je, a da mnogi, čak i oni u komšijskoj Americi toga nisu bili svesni, iznikla iz prvih delova bestselerskog knjiškog serijala koji je prevashodno mlađoj i mladoj čitalačkoj publici ne preterano zahtevnijih literaranih apetita donela u biti veoma lahorastu romansu o dva suparnika, vrhunskom mlađem hokejašu, koji se silno zaljubi u isprva sramežljivog baristu, i ta njihova, naravno, tajna veza ubrzo postane i svojevrsna sila priroda kadra da razruši njihove sportske, privatne i ine života koje su svesno-nesvesno, a veoma brižljivo, mahom po inerciji i na tragu stečenih i prihvaćenih društvenih uslovljavanja do tog trenutka gradili, negovali i štitili, naravno, prateći tu (samo)nametnutu mustru heteronormativnog sna po meri očekivano alfamužjačkih poslušnika.
Mi, ovdašnji, u Srbiji, smo pre samo par sedmica, dobili priliku, da u knjižarskoj ponudi pronađemo i čitalačko vreme i fokus posvetimo srpskom prevodu prve knjige iz narečenog serijala; ta prva knjiga je kod nas prevedena „Van pravila“ (izvorni naslov glasi ipak nešto višeznačnije – Game Changer), prevela ju je Jelena Jovanović, objavila beogradska Laguna. Ovde možemo da se poslužimo zvaničnim/izdavačkim sažetkom koji otkriva sledeće – „Skot Hanter, kapiten njujorških Admiralsa, ritual pred utakmicu shvata veoma ozbiljno. Igrački je na vrhuncu, ali po rezultatima sezona je nikad gora. Ovog puta nije u pitanju samo smuti od borovnica koji je doneo preokret u nizu loših utakmica na ledu. Sigurno mu je sreću doneo i Kip, zgodni barista u frape-baru. Zato pred svaku utakmicu ponavlja ritual: trčanje, smuti od borovnica i razgovor sa Kipom. Kako dani odmiču, Skot shvata da bi mu Kipovo prisustvo donelo ne samo sreću u igri, već i mnogo više od toga.“
„Van pravila“ u zanatskom i kvalitativnom pogledu donosi ono što se tu zdravorazumski i može očekivati – preglednu naraciju, jasnu karakterizaciju bez posezanja za grubim podelama na dobre/bolje i loše/lošije, izrazito ritmično pripovedanje, insistiranje na šarmu aktera i prepoznatljivosti situacija u kojima se što sudbinski, što donekle i impulsivno, instinktivno i dragovoljno nađu, naglasak na dijaloškim razmenama kao možda i osnovnim „pogonskim gorivom“ i naracije i pominjane karakterizacije, uz detaljistički, a nadasve pitak odnos prema pojašnjene specifičnosti sveta profesionalnog hokeja (koji je, ako ćemo pošteno, jedini sport u kome je Kanada zbilja i nepobitno uspešna)… Ovom je romanu (a kanda i ostatku serijala u celini gledano) najispravnije, najdobronamernije i najcelishodnije pristupiti i sa očekivanjima i sa aršinima koji se već neko vreme postojano služe kako bi se izvagali dometi, na primer, knjiških ostvarenja iz sfere označene kratkom sintagmom ’young adult’ (što će reći književnost koja se nedvosmisleno na prvom mestu obraća mladima, onima tek nedavno prispelim u svet punoletnih). Ako je tako, onda se poprilično mirne duše može izreći sud da „Van pravila“ nudi fino i znalački skrojenu knjišku konfekciju, s tim da ta odrednica ovde ne referiše ni na šta pežorativno. Ovo je, prosto-prosto, književnost sredine puta, čija autorka taj svoj glavnotokovski žar ni jednog jedinog trenutka ni ne nastoji da zatomi, delo koje rabi ponajbolje od baštine književnosti te svoje podfele. „Van pravila“, između ostalog, negde u drugom, trećem, ali svakako dovoljno zametljivom planu donosi i delikatnu ravnotežu emotivnosti i humora, a autorka nas suptilno podseća na jednu od viševekovnih tajni dobrog pripovedanja – nežan i odnos pun razumevanja i saosećanja prema likovima/akterima priče, uz otvoreno priznanje njihovih manjkavosti i nedostatnosti i prihvatanje i kod njih prisutnih poriva za ljubavlju, bliskošću, toplinom i onom poslovično-čuvenom empatijom. Na tom planu, iz ovog romana se može i naučiti kako se neusiljeno može upotrebiti i u za dobro priče i čitave narativne i idejne (a onda nužno i ideološke) postavke usmeriti ta laka i sasvim zgodna oprečnost između alfamužjačkih nameta u svetu profesionalnog sporta, na jednom, i privatnih damara i instinkta, odnosno, pravih priroda i skrivenih života, na drugom tasu.
Ne treba suditi prestrogo ni stoga što „Van pravila“ u svojoj biti jeste nesaharinska romansa, već i fantazija, odnosno bajka, a kao takva nužno mora da sadrži ne samo narečeni lahorast ton, ubedljiv, ali nikako ne i zastrašujući prikaz prepreka koje akteri treba da prevaziđu na putu kao strogo propisanom i zacrtanom im srećnom kraju, i tu je onda prirodno prekopotrebna i suspenzija neverica od strane čitaoca. Na tom tragu u dogovoru sa samim sobom čitaocu-namerniku, sve i da je dobrano upućen u ono što mu među koricama ove naglašeno pitke i čitke knjige, bi bilo dobro da ciljano zažmuri pred izvesnim stavkama, kao, na primer, da se zaljubljeni gejevi i unutar te svoje zabranjene romanse u značajnoj meri ponašaju u skladu sa heteronormativnim uzusima i navadama. Kao da nam po toj osnovi Rejčel Rid poručuje da baš kao što akteri ove njene povesti, u skladu sa poznatom „mustrom“ iz romana viktorijanske ere, i zbilja stižu do srećnog kraja tek ako i kada pobede vlastite nedostatke, tako i sami konzumenti ove njene proze mogu da dožive pun čitalački užitak samo tek i ako zauzdaju vlastitu nevericu i na njega oslonjeni cinizam i sitničavost.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
