Markus Kliver nije imao više od osam godina kada su njegovi roditelji tokom proputovanja kroz Britansku Kolumbiju došli na ideju da mu pokažu kuću u kojoj su nekada živeli. U dvorištu kuće su videli čoveka kako pere svoj automobil. Posle kraćeg razgovora sa roditeljima, novi vlasnik ih je pitao da li su, dok su živeli u kući, primetili nešto čudno u njoj. Kliveru je posebno ostao u sećanju način na koji je čovek postavio to pitanje. Osećalo se da mu je neprijatno što je uopšte započinjao tu temu. Ali i njegovi roditelji su, kako je Kliver ispričao docnije, takođe imali neobične priče o toj kući.
Ovaj događaj je ostao tako duboko urezan u dečakovo sećanje da ga je, mnogo godina kasnije, iskoristio za horor priču koju je objavio na Redditu. Upravo je ta priča postala toliko popularna da je Netfliks otkupio prava za njenu adaptaciju, da bi tek nakon toga izdavačka kuća Sajmon i Šuster kupila prava za knjigu, pre nego što je priča uopšte bila proširena i pretočena u roman „Nekad smo živeli ovde“. Roman je u Srbiji, u prevodu Danka Ješića, objavila izdavačka kuća Publik praktikum pod imprintom Stela.
Kliver je znao da postoje slučajevi, kako kaže „jedan od milion“, u kojima su priče na tom subreditu otkupljivao Netfliks, te je sa tom namerom i stvarao. Ovo ne bi trebalo da bude neobično jer je žanr horora oduvek umeo da pronađe čudne puteve do publike, a u poslednjih petnaestak godina internet je od mesta na kome se strašne priče prepričavaju postao mesto na kome nastaju budući romani i holivudski filmovi. Trenutno najpoznatiji primer ovakvog puta jeste film „Backrooms“, fenomen koji je izrastao iz fotografije praznog žućkastog prostora objavljene na 4chanu 2019. godine. Internet je oko nekoliko rečenica i jedne fotografije počeo da gradi čitavu mitologiju, da bi sedamnaestogodišnji Kejn Parsons, poznat kao Kane Pixels, 2022. na Jutjubu objavio kratki film u formi pronađenog snimka „The Backrooms“. Milioni pregleda kasnije, Parsons je dobio priliku da istu ideju pretvori u dugometražni film za čuveni studio A24.
Osim porekla ova dva fenomena nove digitalne folklorne tradicije povezuje i sličan princip straha od prostora koji nam je poznat, ali fundamentalno pogrešan. Dok su u Backrooms-u beskrajni hodnici poslovnog sveta pretvoreni u noćnu moru, Kliver pravi domaću verziju istog straha kada prostor koji bi trebalo da bude najpoznatiji i najsigurniji, sopstvena kuća, prestaje da poštuje pravila stvarnosti.
Strah od nemoguće arhitekture, naravno, nije izmišljen na internetu. Još je Lafkraft u „Snovima u veštičjoj kući“ pisao o sobi čiji neobični uglovi predstavljaju prolaze izvan granica poznatog prostora, dok je Mark Z. Danijelevski u „Kući listova“ čitaoce uveo u kuću koja je iznutra veća nego spolja. Pažljivi čitaoci Bonelijevih stripova znaju da su se i Marti Misterija i Dilan Dog često gubili baš u ovakvim kućama. Backrooms i Kliverova kuća tako pripadaju mnogo starijoj tradiciji horora u kojoj čudovište ne mora da se krije u prostoru jer sam prostor postaje čudovište.
Upravo takvu kuću kupile su Čarli i Iv. Kako je njihov poslovni plan renoviranja i preprodavanja nekretnina u krizi, morale su da prihvate neverovatno nisku cenu za kuću u pastoralnom kraju „samo četrdeset i pet minuta od centra grada (van saobraćajnog špica)“. Sve se odvija po planu dok im jednog dana na vrata ne pokuca porodica, koja se nimalo slučajno preziva Faust, čiji pater familijas Tomas tvrdi da je nekada živeo ovde i da bi sada, svojoj supruzi i deci, želeo da pokaže unutrašnjost kuće.
Iv oseća da nešto nije kako treba, ali joj je neprijatno da odbije naizgled bezazlenu molbu. Pušta ih unutra i tako pravi kobnu grešku.
Petnaestominutna poseta počinje da se produžava. Prvo jedno dete nestaje u podrumu, onda dolazi snežna oluja i putevi postaju neprohodni. Porodica Faust više ne može tako lako da ode.
A onda počinje da se menja sama kuća. Prostorije više nisu sasvim onakve kakve ih Iv pamti. Pojavljuju se čudni mirisi i predmeti. Čak i Čarli počinje da deluje drugačije. Jezu tokom čitanja najviše izaziva pitanje da li su kuća i porodica čudne ili je to u stvari Iv.
Kako je priča nastajala između sećanja na prvi boravak Donalda Trampa u Beloj kući i potencijalne mogućnosti da će dobiti i drugi mandat, tako je u njoj moguće tražiti odjeke ovih događaja.
Mlada Iv je gotovo idealna žrtva za ono što joj se događa i svi problemi u romanu proističu iz njene nesposobnosti da kaže ne. Anksiozna je, pati od socijalne fobije, po svaku cenu želi da izbegne sukob, teško se konfrontira sa nepoznatima u čijem se prisustvu oseća neprijatno, godine je provela na terapijama kako bi mogla da funkcioniše uprkos sopstvenim strahovima i u mnogo čemu se oslanja na svoju partnerku.
Sa druge strane nalazi se petočlana porodica Faust, gotovo karikaturalna slika konzervativne, „tradicionalne“ Amerike. Njihova religioznost je neskrivena i vremenom postaje sve agresivnija kako majka kasnije otvoreno pokazuje neodobravanje prema emotivnoj vezi između ove dve mlade žene. I šta ta religiozna konvencionalna porodica radi? Ulazi u dom nevenčanog lezbejskog para i polako im ga oduzima, menja njegov izgled, prošlost, lišava devojke kvir identiteta i bukvalno ih ugrađuje u sopstvenu tradicionalnu porodičnu strukturu ili, ako to ne može, briše iz postojanja.
Ovo je posebno zanimljivo ako se ima u vidu da su tokom prve godine Trampovog drugog mandata federalne institucije počele da uklanjaju pitanja o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu iz zvaničnih istraživanja. Isto kao što su u romanu Iv i Čarli polako počinjale da gube svoj identitet. Analiza koja je sprovedena među mladim studentima pokazala je da je procenat onih koji se identifikuju kao rod koji nije muški ili ženski pao je sa oko 6,8% na 3,6%, dok je procenat onih koji se deklarišu kao strejt, nakon prethodnog velikog pada, ponovo porastao. Galup je u junu tekuće godine objavio prilično upečatljive rezultate koji pokazuju kako je podrška istopolnim brakovima pala sa 71% na 65%. Udeo Amerikanaca koji homoseksualne odnose smatra moralno prihvatljivim pao je na 62%, što je najniži nivo od 2016. Tako da je ovu knjigu moguće čitati i u ključu upada Trampa u kvir zajednicu.
„Nekad smo živeli ovde“ nije roman koji bi trebalo čitati potpuno pasivno. Autor namerno ostavlja tragove kako bi ih čitaoci dešifrovali. Tako se, recimo, između poglavlja nalaze kvazi-dokumenti koji su, na neki način, povezani sa pričom. Na krajevima tih umetnutih dokumenata nalaze se reči zapisane Morzeovom azbukom. Zbog ovakvog pristupa čitanje knjige počinje da liči na interaktivnu igru u kojoj čitalac nije sasvim siguran šta je samo književni ukras, šta je trag, a šta deo šire mitologije priče. Ipak, knjiga i dalje funkcioniše prvenstveno kao brz horor-triler, a eksperimentalni elementi su samo dodatni začin.
Najveća magija romana jeste da ne nudi konačne odgovore, ali ostavlja dovoljno međuprostora da čitaoci popune svojim interpretacijama i idejama. Ovome bi trebalo dodati i Kliverov novi roman „The Caretaker“ u kome su fanovi već pronašli veze sa prvim, a navodi se i da je Kliver potvrdio da se dve knjige događaju u istom univerzumu.
Takođe, postoji subredit koji je Kliver pokrenuo kao mesto za teorije, ali i za ostavljanje novih tragova.
Sve ovo čini da se čitanje ne završava poslednjom stranicom. Roman ima kraj, ali priča se nastavlja. Čitalac koji želi odgovore može da ode na internet, potraži tragove, uporedi teorije sa drugim čitaocima i pokuša da rekonstruiše mitologiju. Knjiga je nastala na internetu i posle objavljivanja se vraća na internet.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
