I bi svetlost. Makl Kaningem, slavodobitnik i Pulicerove i PEN/Fokner nagrade za književnost, autor romana Sati, Dom na kraju sveta, Krv i meso…, i u ovom svom novijem proznom delom varira krunski motiv potrage za svetlošću kao prekopotrebnom naznakom nekakvog smisla, preobražaja ili srećnog ishoda. U Snežnoj kraljici on to čini na nešto ekonomičnijem prostoru i uz vidne reference u odnosu i na vlastiti dosadašnji opus i na baštinu vrlih preteča.
Snežna kraljica (prevela Anika Krstić, objavio Arhipelag), osim već pomenutog, nanovo donosi priču o bratskoj sabornosti, uprkos kojoj usamljenost i dalje pušta čvrsto korenje u za to plodno tle nedovršene adolescencije i opšte nesnađenosti. Dva brata, Tajler i Beret, krckaju svoje tihe tridesete u njujorškoj četvrti nekim čudom još ne značajnije nagrižene džentrifikacijskom pomamom, u društvu teško obolele Tajlerove supruge, njene odane prijateljice i dobrohotne poslodavke i još nekoliko manje upadljivih satelita. U jednom trenutku, u toku jedne noći ispunjene samosažaljenjem i pratećim splinom, Beret, mlađi brat i veći sanjar, na nebu će ugledati misterioznu i možda znakovitu svetlost.
U tom trenutku, na toj koti nenadanog otkrića počinje priča ove Snežne kraljice. Stariji brat se, uz pomoć ipak doziranih narkotika i zagledanosti u vlastiti varljivo muzičko-kompozitorski dar, sprema za skori gubitak voljene supruge, dok će mlađi, zaljubljivi i idealizacijama sklon homoseksualac, uknjižiti još jedan začudno dobro mu poznat poraz na ljubavnom planu. Ovde Kaningemova priča, dosta nalik onome što knjigoljupci pamte iz Sati, Mesa i krvi i Doma na kraju sveta, kao dosad najzapaženijim i najuspelijim mu radovima, kreće put preispitivanja raznih pojavnih oblika i darova koje samoća ipak nosi sa sobom. Drugačiji svet barem u vrtlogu tog neprolaznog i nazaustavljivog kontemplacijskog zanosa je ipak moguć, a znamenja poput te svetlosti usred jedne pomalo neočekivano tihe njujorške noći, možda i slute neke bolje ili barem drastično različite ishode koji pružaju i priliku za onaj toliko snevani novi početak i povratak negde tokom puta zaturenoj suštini vlastitog bića.
Snežna kraljica, u dobroj meri opterećena ne baš neophodnim elipsama i povremenim izletima u nepotrebno detaljistički postavljen dijalog, još jednom potvrđuje stari utisak da je Kaningem najbolji kada nastoji da što podrobnije, uz dužno poštovanje prema istančano odabranim, postavljenim i u priču inkorporiranim finesama, prikaže život pod senkom i kišobranom gotovo opipljive samoće. To je svet u kome se mnogo toga zanimljivog ali i književno vrednog zbiva, to je prirodni habitat za najartikulisanija osećanja, za iznenađujuća priznanja, pa i za otkrića od kojih će njegovi junaci u trenu poželeti da pobegnu.
Isti sud se da izreći i za queer aspekt Snežne kraljice; naime, Beretova naoko nevoljka, ali ipak upadljivo istrajna potraga za pravom ljubavlju, onom nalik snevanom i toliko dugo i strasno priželjkivanom povoljnom kraju, najuverljivija je kada se reflektuje kroz usamljenost, tu, reklo bi se, nužnu prolaznu stanicu ka ciljanom srećnom ishodu. U tom smislu Kaningemu treba odati priznanje na uspešnom prikazu spokoja koji i na tom planu obećavaju mudrije i mirnije tridesete. Osim toga, Kaningem kroz Beretov lik i tu njegovu misiju sa lakoćom iznosi i opravdanost te anglosaksonsko-protestantske vere u snagu i značaj novog pokušaja. Uprkos svemu, a možda i pod suptilnim vođstvom magične svetlosti koja, šanse su jednake, može da sluti i skore nesreće i zasluženi spokoj na kraju barem jedne od etapa. Kaningem je na tom polju naprosto svoj na svome, te i Beretov krak priče, taj prikaz njegovog posrtanja pod teretom osame ostavlja i najubedljiviji i najdugotrajniji utisak prilikom i nakon čitanja njegove Snežne kraljice.
Snežna kraljica, ukupno uzev, međutim, teško da se po bilo kojem od svojih aspekata može svrstati među vrhunska dela ovog autora; Kaningem može (ili je mogao?) i vidno bolje, ali uz sve pomenute i implicirane ograde, Snežna kraljica zavređuje preporuku za čitanje, kako za one koji su nepokolebljivo verni dragim im autorima, tako i onima kojima će možda upravo ova i ovakva Snežna kraljica biti polazna stanica za upoznavanje sa pažnje i hvale vrednom bibliografijom Majkla Kaningema.
Piše: Zoran Janković


ČITAJTE:  Konkurs za kratku priču „Imam nešto da ti kažem…“