Glumica Džilijan Anderson je po prvi put pročitala knjigu Moj tajni vrt tokom priprema za ulogu terapeutkinje, doktorke Džin Milburn, u televizijskoj seriji Seksualno obrazovanje. U želji da izleči osećaj srama, krivice ili konfuzije koji mnoge žene osećaju zbog svojih seksualnih fantazija i da pokaže da svi ljudi, bez obzira na pol, imaju unutrašnji svet želja, Nensi Frajdej je zamolila žene iz celog sveta da joj u pismima otkriju svoje tajne žudnje. Ideja da i žene imaju skrivene želje i da su, na koncu, seksualna bića, toliko je užasnula deo javnosti da je ova knjiga bila zabranjena u Irskoj, dok se u ostalim delovima planete čitala krišom i skrivala ispod jastuka.
Tokom svog prvog susreta sa ovom knjigom, popularna glumica se zapitala koliko su se želje i fantazije promenile tokom pet decenija koje su protekle. Na predlog svoje agentkinje, zamolila je žene širom sveta da joj, potpuno anonimno, pošalju svoje skrivene fantazije – one o kojima ne govore naglas.
Bojazan da neće prikupiti dovoljno građe brzo se raspršila i pred okončanje roka pristigla pisma su brojala preko 800.000 karaktera. Bilo bi potrebno deset tomova i hiljade stranica da sve bude objavljeno, te je za konačnu verziju odabrano sto sedamdeset četiri priče.
Ono što bi čitaocima ovog magazina bilo naročito zanimljivo jeste to da je, osim pisama pristiglih iz celog sveta, značajan deo građe poticao od gej, biseksualnih, panseksualnih, aseksualnih i trans žena.
Za razliku od stereotipa koje je moguće videti u pornografiji, ove priče pokazuju da je ženska mašta živopisna i kreativna. Fantazije variraju od potpuno neobičnih do onih koje se tiču svakodnevnih situacija. Tako jedna žena sanja kako joj neko daje čokoladu, druga ima erotsku fiksaciju na kvaku od vrata u kancelariji, a treća voli da piški u krevetu.
Priče su tematski organizovane, a svako poglavlje započinje uvodom Džilijan Anderson.
Iako je tokom čitanja ispovesti, zbog samog izbora teme, teško skinuti osmeh sa lica, emocije koje provejavaju često su suprotstavljene. Smenjuju se, a ponekad i naporedo postoje, osećaji radosti i sreće, ali i emocije tuge i gorčine. Raduje to što žene koje pišu dopuštaju sebi da maštaju u raznim pravcima, ali istovremeno rastužuje činjenica da većina tih fantazija ostaje neostvarena, a naročito neizgovorena. Naravno, na neke od želja zakonodavac ne gleda sa odobravanjem, neke mogu da ugroze zdravlje ili su tehnički nemoguće za ostvarenje, ali je tužno što i pojedine fantazije koje nisu ni nemoguće ni teške ostaju sputane – kao da je u pitanju seks sa vanzemaljcima. Nestašnost maštarija prepliće se sa osećajem uskraćenosti i zarobljenosti. I stravične tišine koja odjekuje.
Rastužuje i to što je očigledno da su mnoge priče svesno cenzurisane od strane autorki dok su ih pisale. Žene su se često same opravdavale ili davale objašnjenja koja su umanjivala originalnost i snagu njihovih ispovesti.
Iako smo danas društveno otvoreniji, postoje očigledni kulturni pritisci da „uređujemo“ svoje fantazije, posebno kada se one ne uklapaju lako u norme i standarde savremene liberalne kulture.
Takođe je porazno za naše društvo to što je knjiga objavljena 2024. godine znatno više cenzurisana nego uzor iz 1973. Moj tajni vrt pretrpeo je mnogo manje intervencija priređivača, neposredniji je, a sadržao je i poglavlja o incestu i drugim ekstremnim temama koje danas, očigledno, ne mogu da budu objavljene u ovakvom formatu.
Iako bi se moglo pomisliti da su priče repetitivne, što bi čitanje učinilo dosadnim, to uopšte nije slučaj. Pravi dragulj ove knjige ne krije se u erotici, već u psihologiji. Knjiga je zanimljiva upravo sa psihološke strane, jer ispovesti više govore o stvarnim emocijama, samoći i unutrašnjim konfliktima nego o fantazijama kao takvima. One otkrivaju mnogo više o emocionalnim životima žena nego što bi se očekivalo i pružaju psihološku dubinu koja prevazilazi granice obične erotske zbirke.
Na kraju, Džilijan Anderson u knjizi nudi i jednu vrstu igre. Otkriva da je svoju fantaziju sakrila među ostalima, anonimno, pozivajući čitaoce i novinare tabloida da pokušaju da je prepoznaju.
Ali možda je pravo pitanje manje zabavno, a mnogo važnije: zašto nam je lakše da tragamo za tuđom fantazijom nego da izgovorimo sopstvenu?
Želja nije knjiga o onome što žene žele u krevetu, već o onome što ne izgovaraju naglas. A tišina koja iz tih ispovesti izbija možda je najprecizniji portret savremene slobode – one koja je, navodno, garantovana, ali retko proživljena.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
