U nedelju, 25. januara, održali smo Forum osnaživanja u dnevnoj varijanti. Okupili smo se kako bismo razgovarali i debatovali, a okvirna tema bila je LGBT identiteti u vremenu društvenih kriza. Inicijalna namera bila je da otvorimo pitanje gde se danas nalaze teme koje se direktno tiču LGBT osoba u Srbiji, imajući u vidu duboku društvenu i političku krizu u kojoj se društvo nalazi.
Oštri i agresivni narativi – ko je „ćaci“, a ko „blokader“, ko je „za državu“, a ko „protiv nje“ – gotovo u potpunosti su potisnuli druge važne društvene teme. Tako je, između ostalog, gotovo nestao i javni razgovor o nacrtu Zakona o istopolnoj zajednici, koji je sklonjen u neku institucionalnu fioku, bez jasnog objašnjenja i političke volje da se o njemu dalje raspravlja. Istovremeno, stiče se utisak da ni LGBT simboli, poput zastave, nisu poželjni čak ni na studentskim protestima, koji se inače predstavljaju kao prostor borbe za slobodu i solidarnost.
Tokom samog druženja razgovori su prirodno „skakali“ sa teme na temu, ali smo, uprkos svemu, proveli prijatna tri sata. Moj lični utisak bio je obojen osećajem da se kao zajednica i dalje često nalazimo u poziciji „nevoljenog deteta“ – kao da neprestano moramo da se dokazujemo, da se upinjemo iz sve snage kako bismo bili prihvaćeni, uz elementarno podsećanje da smo i mi ljudi.
Ipak, istovremeno sam pod snažnim utiskom da je jedna od najboljih stvari koja nam se dogodila u poslednje dve ili tri godine upravo to što je sama zajednica preuzela inicijativu. Pokrenut je veliki broj različitih samoorganizovanih inicijativa: sve više ljudi iz populacije učestvuje u sportskim aktivnostima poput odbojke i košarke, organizuju se bioskopske projekcije, debate i umetnički događaji, dok je dreg scena u punoj ekspanziji. Deluje i kao da je klupski život doživeo novi procvat, što je u ovakvom društvenom kontekstu izuzetno ohrabrujuće.
Kada uporedim početak dvehiljaditih godina i današnji trenutak, razlika je nemerljiva. Od jezivih grafita, pretnji i parola stigli smo do toga da se makar u Beogradu formira nešto što se može nazvati LGBT scenom. Paradoksalno, sve se to dešava u trenutku kada gotovo da nema velikih projekata civilnog sektora, kada su donatorska sredstva znatno redukovana, a društvo istovremeno prolazi kroz duboku krizu, uz globalnu i domaću ekspanziju desnice.
Rekao bih da se u svemu tome danas jasno vide plodovi minulog rada prethodnih generacija aktivista, saveznika, boraca i borkinja. U međuvremenu je stasala nova generacija mladih ljudi – onih rođenih posle ratova, kojima su Milošević, sankcije i devedesete tek daleka istorija. To su generacije koje su odrastale u drugačijem obrazovnom i društvenom kontekstu, uz veronauku ili građansko vaspitanje, ali i uz snažan uticaj globalne umreženosti.
Sve je dostupno, vidljivo i povezano. Informacije, iskustva i modeli otpora više nisu zatvoreni u nacionalne okvire. Reklo bi se da znamo mnogo više i da smo videli gotovo sve, što neminovno utiče na formiranje drugačije društvene i političke svesti. Taj kontekst, uprkos svemu, deluje ohrabrujuće.
Ipak, duboko sam uveren da queer populacija u Srbiji, osim kruga bliskih ljudi i ograničenog broja saveznika, nema ozbiljnu i doslednu programsku podršku – ni od strane vlasti ni od strane opozicije. Naša prava i potrebe ostaju marginalna tema, često potisnuta ili instrumentalizovana u širim političkim sukobima.
Uprkos tome, angažovanje i buđenje ljudi unutar same zajednice predstavlja možda najvažniji izvor nade. Ljudi su, čini se, uzeli stvar u svoje ruke. Nakon dugog niza godina, zajednica se budi, postaje vidljivija i hrabrija. Upravo u tom samoorganizovanju i preuzimanju odgovornosti za sopstveni prostor leži potencijal za buduće promene.
Živeli.
Piše: Miloš N.G. Snaga
Autor je osnivač N. g. Snaga iz Beograda
Neformalna grupa „Snaga“
Instagram: @N.G.Snaga
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
