Mladen Antonijević Priljeva, dugogodišnji ekspert za ljudska prava i član Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (ECRI), nedavno je izabran za prvog potpredsednika ovog tela Saveta Evrope. U razgovoru za naš magazin govori o značaju tog imenovanja, ulozi ECRI-ja u savremenoj Evropi, položaju ljudskih i manjinskih prava, sa posebnim fokusom na Srbiju, kao i o izazovima koje donose rast desnice, govor mržnje i urušavanje demokratskih standarda.
Izabrani ste za prvog potpredsednika ECRI-ja u trenutku velike političke i društvene turbulencije u Srbiji, ali i Evropi. Šta za vas znači ta funkcija i koje mogućnosti otvara?
Imenovanje sam doživeo kao, pre svega, izuzetno veliku odgovornost. Kako zbog ECRI mandata koji ga čini ključnim telom za zaštitu ljudskih prava u Evropi, a pre svega zbog globalnog društveno-političkog konteksta koji je trenutno nepovoljan za celokupnu arhitekturu ljudskih prava i posledično za prava i slobode građana koja se praktično svakodnevno dovode u pitanje. Poziciju ipak ponajviše doživljavan kao dužnosti i obavezu da u ovim neizvesnim trenucima pomognem da se očuva nasleđe koje je se neumorno gradi već trideset godina a koje počiva integritetu i ekspertizi ECRI u zaštiti ljudskih prava.
Koliko je izbor jednog predstavnika iz Srbije na tako visoku funkciju važan signal, prema Savetu Evrope, prema državama članicama, ali i prema samoj Srbiji?
U ovom trenutku svi smo podjednako važni bez obzira na to iz kog dela Evrope dolazimo ili sa kojim se poteškoćama suočava naša zemlja. Naime samo ujedinjeni oko evropskih tekovina demokratije, slobode i ljudskih prava možemo da imamo sigurnu budućnost u svetu koji je postao, čini se, isključivo transakcioni gde je neretko čak i ljudski život podređen partikularnom interesu. U ovakvim trenucima Mladen iz Srbije prestaje da bude relevantna kulturno-politička odrednica u ECRIju jer složenost okolnosti zahteva da svi budemo ujedinjeni pod mandatom koji nam je dodeljen. Svako od nas donosi određenju ekspertizu i snagu a samo svi zajedno možemo da opravdamo poverenje koje nam je dato tako što ćemo raditi ovaj posao najbolje što možemo. Poruka nije skrivena, nemam nikakvih signala i zapravo je ista već duže vremena a to je da se ujedinimo oko univerzalnih vrednosti i tekovina Evropsko načina života.
U domaćoj javnosti ECRI je i dalje relativno nepoznat. Kako biste objasnili našim čitaocima šta je ECRI i po čemu se razlikuje od drugih tela Saveta Evrope?
Iako delujemo pod okriljem Saveta Evrope, naša uloga je vrlo specifična i bitno se razlikuje od onoga što rade sudije u Strazburu ili političari u komitetima ministara. Mi nismo diplomate koje zastupaju interese svojih država, već nezavisni eksperti uglavnom pravnici, akademici i istraživači koji u svoje ime nadgledaju kako se evropska društva bore protiv diskriminacije i mržnje te kako obezbeđuju uživanje prava svojim građanima. Stoga mi analiziramo sisteme, pratimo kako se zakoni primenjuju u praksi i identifikujemo opasne društvene trendove, sve od problema u pristupima osnovnim sistemima kao sto su to obrazovanje i zdravlje, preko nasilje i govora mržnje do drugih odlika kršenja ljudskih prava. Naš rad se zasniva na direktnom uvidu u stanje na terenu. Naime ECRI timovi na svakih 5 godina obiđu svih 45 zemalja članica Saveta Evrope. Kada smo u posetu državi jednako se sastajemo kako sa činovnicima i državnim vrhom tako i sa predstavnicima manjina, nevladinim sektorom i građanima kako bismo stekli realnu sliku o tome koliko je društvo zaista tolerantno i gde su realni izazovi. Ne zanima nas samo ono što piše u zakonima i politikama, već ono što se dešava na ulici, u školama, na radnim mestima i u medijima. Naš primarni fokus je borba protiv rasizma, ksenofobije, antisemitizma i netolerancije prema svakome ko je „drugačiji“ po osnovu porekla, religije, jezika, nacionalnosti ili seksualne orjentacije i rodnog identiteta. Na osnovu nalaza, izdajemo izveštaje sa konkretnim preporukama. Te preporuke nisu samo birokratski saveti, već obaveza za države da poprave svoje mehanizme zaštite i unaprede uživanje prava i sloboda. Ipak nismo tu da bismo nekoga kažnjavali niti imamo tu moć već da bismo bili korektivni faktor i podrška u izgradnji društva u kojem se niko neće osećati ugroženo zbog onoga što jeste. Naša snaga zapravo leže u autoritetu istine i činjenica koje iznosimo pred lice javnosti i država članica.
Koliko u praksi preporuke ECRI-ja imaju stvarnu političku i institucionalnu težinu?
ECRI je jedno od najuglednijih tela u Evropi i njegovi zaključci i preporuke bespredmetno nose težinu. Ovo proizlazi kako iz načina osnivanja tako i rada. Naime ECRI su osnovale članice Saveta Evrope pa samim tim, skoro po automatizmu, uvažavaju njegov rad. Sa druge strane svaka zemlja članica delegira po jednog nezavisnog eksperta koga uglavnom bira na javnom konkursu gde na kraju svih članovi odnosno eksperti i to njih čak 45 usvajaju izveštaje i to dominanto bez glasova protiv ili suzdržanih što našem radu daje nesvakidašnji legitimitet. Stog i kao sto sam napomenuo naša snaga možda ponajviše počiva na autoritetu istine i činjenica koje iznosimo pred lice javnosti.
Koje su najvažnije preporuke koje je ECRI uputio Srbiji i kako napreduje njihovo ispunjavanje?
ECRI je uputio 15 preporuka Srbiji koje su objavljene 2024 godine, od ovih 15 njih dve su takozvane internim odnosno prioritetne preporuke za koje se očekuje da budu implemetirane kroz dve godine odnosno do otprilike juna 2026. Jedna preporuka se odnosi na upućivanje predloga zakona parlamentu kojim bi se regulisale istopolne zajednice dok se druga preporuka odnosi na razvoj mera za prevenciju i suzbijanje govora mržnje. Naime obe preporuka proizlaze iz ozbiljne zabrinutosti, jedna o izrazito nepovoljnom položaju LGBT+ građana kao i samog procesa oko iznenadnog povlačenja predloga zakon o istopolnim zajednicama. Dok druga prepoznaje sve prisutan govor mržnje kao pokretač i otežavajuća okolnost za diskriminaciju i netrpeljivost koja je danas poprimila neverovatne razmere i duboko podelila društvo. Ispunjavanje ovih preporuka je evidentno u interesu svih društvenih aktera. Na žalost, u ovom trenutku ne posedujem informacije o stepenu implementacije prioritetnih preporuka.
Da li postoje mehanizmi pritiska ili posledice ako se preporuke ignorišu?
U formalnom smislu ECRI nema mogućnost da natera države da primene preporuke. Ipak ECRI izveštava Komitet ministara Saveta Evrope o ovoj problematici što može da rezultira političkim debatama na ovom izuzetno visokom nivou pogotovo u okolnostima kada dolazi do čestog zanemarivanja preporuke sto može proizvesti niz otežavajućih političkih i kasnije faktičkih okolnosti za datu državu. Takođe, može da se formira nepovoljna slika koja se prenosi i na druga međunarodna tela kao ona pri Ujedinjenim nacijama što posledično i sve zajedno boji celokupnu percepciju o stanju ljudskih prava u datoj zemlji. Takođe, nepovoljna slika ljudskih prava iz ECRI mandata može nepovoljno da utiče na evropske integracije pa tako na primer govor mržnje direktno spada pod poglavlja 23. Nepovoljna slika o stanju ljuskih prava uvek stavlja datu zemlju u nepovoljniji položaj na međunarodnom planu. Sa druge strane sistem počiva na obavezi prema, pre svega, svojim građanima kojima su njihove vlade dužne da obezbede određeni kvalitet života pa će pred njima i odgovarati za činjenje ili ne činjenje. Najveća snaga u ovom smislu uvek ostaje u rukama lokalnih aktera i to je dobro rešenje.
Kako se država najefikasnije „natera“ da sprovodi preporuke?
Vlade treba da prepoznaju svoj direktan interes u rešavanju izazova koje identifikuje ECRI. Jer su naše preporuke u direktnoj i neraskidivoj vezi sa kvalitetom života njihovih građana, osećaja pravde, ravnopravnosti i pripadnosti jednom društvom, kako direktno tako i indirektno. Kontinuirano oglušavanje na objektivne izazove i potrebe ili erozija prava i sloboda dovodi neminovno do podeljenog društva, nezadovoljstva i nestabilnosti sto dramatično otežava svakodnevnicu. U interesu svih društvenih aktera je zapravo da se ECRI preporuka ispune. Nezavisne institucije kao i nevladine organizacije imaju posebnu ulogu jer podsecaju aktere na njihove obaveze pred Savetom Evrope te informišu svoje građane o našem rad a građani onda zahtevaju od svojih izabranih predstavnika da rade svoj posao.
Kako ocenjujete položaj LGBT zajednice i rad LGBT organizacije u Srbiji?
Položaj LGBT+ zajednice je izrazito nepovoljan i ušao je u fazu potpune stagnacije usled dramatično smanjenog obima rada LGBT organizacija uglavnom zbog finansijskih izazova. Trenutne društvene i političke okolnosti su, čini se, u potpunosti uklonile pitanje LGBT+ prava sa političke i društvene agende i u ovom trenutku nije jasno kada i kako će se tema vratiti na dnevni red bez obzira na ishode političke procesa. Procesi konsolidacije LGBT aktera i same zajednice nisu dostigli politički značajne dimenzije kao ni uticaj. Stoga u ovom trenutku vidim samo jedan realističan izlaz iz zaista nepovoljne situacije a to je pozicioniranje LGBT prava u okviru procesa evropskih integracija Srbije kao trenutno jedinog sistem u okviru koga naša budućnosti može da ima pozitivan scenario.
Svedoci smo jačanja desnice širom Evrope. Koliko je taj trend opasan za ljudska i manjinska prava?
Najveća opasnost koju uočavamo na terenu u ovom smislu je normalizacija govora mržnje. Ono što je pre samo deset godina bilo rezervisano za ekstremne grupe na marginama društvenih i političkih procesa, danas je postalo deo mejnstrim političkog diskursa. Svaki put kada politički lideri koriste zapaljivu retoriku protiv migranata, Roma ili LGBTI zajednice kako bi aktivirali strahove javnosti koji počivaju na stereotipima, oni ne samo da erodiraju javni prostor, već indirektno a neretko i direktno doprinose netrpeljivosti i diskriminacija koja će, pitanje je samo vremena, prerasti u nasilje nasilje. Različiti izveštaji pokazuju da postoji direktna korelacija između ovakvih poruka u parlamentarnom ili javnom životu i porasta zločina iz mržnje širom Evrope. Posebno je zabrinjavajući trend koji nazivamo „sekuritizacijom“ migracija. Pitanje ljudskih prava izbeglica i migranata se u programima desnice sve češće pomera sa terena humanosti na teren nacionalne bezbednosti. To dovodi do opasnih politika koje stigmatizuju čitave zajednice, često ih deleći na „poželjne“ i „nepoželjne“, čime se stvara atmosfera nepoverenja i getoizacije. U takvom okruženju, integracija postaje gotovo nemoguća, a raste rizik od sistemske diskriminacije u obrazovanju, zdravstvu i pri zapošljavanju. Pored toga, svedoci smo snažnog udara na nezavisnost institucija. Tela za ravnopravnost, sve češće se suočavaju sa smanjenjem budžeta ili političkim pritiscima. Desničarski narativi često targetiraju ove institucije kao nepotrebne, čime se direktno slabi zaštitni mehanizam koji građani imaju protiv nepravde. Posebno je zabrinjavajuća koordinacija pokreta koji se bore protiv rodne ravnopravnosti i prava LGBTI osoba. Naš monitoring pokazuje da se ovi „kulturni ratovi“ koriste za duboku polarizaciju društva, gde se prava jedne grupe predstavljaju kao pretnja identitetu većine. Iako je zaštita prava najranjivijih zapravo odbrana same demokratije. Ukoliko dopustimo da se prava bilo koje manjine uruše pod pritiskom populizma, nijedan građanin Evrope dugoročno neće biti zaštićen.
Kao prvi potpredsednik ECRI-ja, koje biste teme želeli da posebno otvorite ili pojačate u narednom periodu?
To je bez predmetno veći fokus na govora mržnje koji je poprimio nezapamćene razmere, često počiva na neistinitim informacijama i nekontrolisano se širi putem interneta uglavnom preko anonimnih profila koje je teško identifikovati i privesti odgovornosti. U centru ove oluje zapravo leže netačne, izmišljanje informacije koje se popularno nazivaju lažne vesti (fake news) a njihova najveća opasnost dolazi od relativizacije osnovnih znanja i informacija o našoj zajedničkoj, tzv. deljenoj relanosti. Od zemlja je ravna do emigranti okupiraju Evropu i žele da je kulturološki trajno izmene, zapravo nema mnogo razlike. Došli smo u situaciju da ne možemo da se složimo oko osnovnih pojava koje čine našu relanosti koji svi živimo i delimo. Onda se postavlja pitanje kako ćemo onda da se dogovorimo oko okončavanja ratova, ekoloških kriza ili krize ljudskih prava. Cilj ovih procesa je uvek isti a to je polarizacija kako na nivou država odnosno društva tako i komšiluka, zarad osvajanja političke moći na štetu zajednica. Zato verujem da naš rad, možda intenzivnije nego ranije treba da se fokusira na dubinsko razumevanje fenomena i formiranje adekvatnih zaključaka i mera odnosno preporuka. Potom podrška telima za ravnopravnost odnosno poverenicima i ombudsmnima u Evropi koji predstavljaju prvu liniju odbrane prava i sloboda građana a koji su nažalost suočeni sa različitim izazovima od manjak finansijske nezavisnosti, političkim pritiscima ili ograničenim nadležnostima. Ove institucije mogu da reaguju brzo i efikasno te mogu da prepoznaju negativne trendove ne vreme i deluje korektivno i preventivno. Zapravo rad ovih tela je uzročno posledičnoj vezi na našim radom, kroz razmenu informacija, primenu standarda i zaštitu prava.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 87 – decembar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
