Lopez, koja u predstojećem muzičkom dramskom filmu Bila Kondona tumači filmsku zvezdu Ingrid Lunu — kao i dvostruke likove koje Ingrid igra u mjuziklu-unutar-mjuzikla, Auroru i Ženu pauka — zavaljena je u sofu u hotelu Mejborn, otmenom hotelu na Beverli Hilsu. Belo cveće, po njenoj želji, stoji na obližnjem stolu, dok članovi njenog tima proviruju sa balkona i iz susednih prostorija, pazeći da ne zaguše prostor u kome se odvija snimanje.
Iza Lopez, u smokingu, stoji Tonatiuh. Njegov lik u Poljupcu žene pauka, kvir aranžer izloga po imenu Luis Molina, mentalno beži iz skučenosti argentinskog zatvora tako što prepričava radnju filma u kome glumi njegova omiljena diva. U tim sekvencama, Molina — zatvoren zbog „javnog nemorala“ sa drugim muškarcem — preobražava se u Kendala Nezbita kako bi pevao i plesao rame uz rame sa Aurorom. U tim sanjarijama prati ga i Valentin (Dijego Luna), njegov cimer iz ćelije i politički revolucionar, koji se pojavljuje u vidu sopstvenog fantazijskog dvojnika kao Aurorin ljubavni interes, Armando (mada se, u zatvoru, čini da postoji i određeno interesovanje za Molinu). Ljubav i žrtva — obe pronađene kroz poljubac — čine okosnicu ove slojevite priče.
Fotografisanje za Out održano je u junu, svega nekoliko dana nakon što je Lopez izašla na binu na manifestaciji WorldPride DC, gde je izvela numeru „Kiss of the Spider Woman“, uz hitove poput „On the Floor“ i „Let’s Get Loud“, pesme koje su je lansirale do svetske slave i statusa gej ikone. To je titula koju shvata veoma ozbiljno. „Toliko sam srećna što mogu da budem ovde i slavim zajednicu, različitost, ljubav i slobodu“, rekla je publici sa bine. Usledila je obrada pesme Džordža Majkla „Freedom! ’90“, kao i nova Lopezina numera „Free“, u kojoj peva: „Slobodna sam / Slobodna da volim koga god želim.“
Nastup na WorldPrideu bio je „posebno“ iskustvo za Lopez. „Bila sam tamo isključivo da pokažem svoju podršku, ljubav i solidarnost usred svega što se trenutno dešava u našoj zemlji, što je apsurdno na toliko nivoa — ne samo za LGBT zajednicu, već i za latino zajednicu“, kaže ona. „Kao umetnik, pojaviš se na način na koji možeš. A kada su me pitali da to uradim, rekla sam: apsolutno, jebeno, biću tamo.“
Za Lopez, Poljubac žene pauka predstavlja još jednu priliku za muzičko savezništvo u vremenu kada je LGBT+ zajednica ponovo izložena političkim napadima — naročito trans i rodno nekonformne osobe druge boje kože, poput Moline. „Šta me je privuklo ovoj priči? Pre svega, ova priča je o ljubavi, zar ne?“, kaže Lopez. „To je jedina stvar u životu zbog koje zaista vredi umreti, na neki način, i upravo je to, za mene, poezija ovog filma.“
Priča, kako ju je Manuel Puig prvi put napisao u svom romanu iz 1976. godine, bila je revolucionarna zbog tema kvir ljubavi i političkog otpora suočenog sa represivnom diktaturom. Kao centralni lik, Molina je prkosio kulturnim normama roda i seksualnosti, što je osiguralo da knjiga bude široko zabranjivana nakon objavljivanja. (Neki savremeni kritičari danas problematizuju i određene trope u romanu, kao i opsežne fusnote koje homoseksualnost kategorizuju kao mentalnu bolest.)
Ipak, priča o Ženi pauku razvijala se u skladu sa vremenom, zadržavajući svoju kulturnu relevantnost. Vilijam Hart je osvojio Oskara za ulogu Moline u filmskoj adaptaciji iz 1985. godine. U pozorišnom svetu, Poljubac žene pauka se pojavio na sceni u vidu drame iz 1983. godine koju je napisao sam Puig, kao i u Toni nagrađivanom mjuziklu iz 1993, sa muzikom Džona Kandera i Freda Eba i tekstom Terensa Meknolija. Ove godine, filmska adaptacija tog mjuzikla stiže u trenutku kada, nažalost, kvir latino kreativci koji bivaju prognani u zatvor nisu nepoznata pojava u nacionalnim vestima.
„Zaista je bilo ostvarenje sna“, kaže Lopez o ulozi u Poljupcu žene pauka. „Godinama sam sanjala da igram u mjuziklu. A da to bude baš film o ljubavi, prihvatanju i zajednici, posebno u ovom trenutku – za mene nije moglo da se dogodi ništa bolje.“
Čita Rivera, koju je Lopez obožavala dok je odrastala, tumačila je u originalnoj brodvejskoj verziji ulogu Aurore, što ovoj ulozi daje dodatni značaj za zvezdu filma Prevarantkinje sa Volstrita. „Raditi sa [koreografom] Serhiom Truhiljom, koji je bio deo Poljupca žene pauka na Brodveju, koji je svake večeri plesao sa Čitom, i čuti ga kako mi govori: ‘Plesati s tobom bilo je kao da opet plešem sa Čitom’ – bilo je jednostavno neverovatno.“
Kada je stigla na snimanje da peva numeru „Kiss of the Spider Woman“, za koju se temeljno pripremala, pred legendarnim Džonom Kanderom (Kabare, Čikago), koji je u trenutku njihovog susreta imao 97 godina, Lopez kaže da je „umalo pala mrtva“. „Devojčica u meni koja je sedela ispred televizora i gledala Priču sa zapadne strane sa mamom, plesala po sobi i maštala da jednog dana peva, pleše i glumi, u tom trenutku se u potpunosti ostvarila“, govori sa žarom. „To je bilo jedno od najlepših filmskih iskustava koje sam ikada imala, i to u teškom periodu mog života, ali… ispunilo je jedan deo mene koji je toliko dugo čekao da oživi.“
Tonatiuh, koji se identifikuje kao nebinarna osoba i koristi zamenice on/njega i oni/njih, osetio je sličnu privlačnost ka projektu koji je režirao Bil Kondon (Čikago, Bogovi i monstrumi). „Poznavao sam izvorni materijal jer sam ranije znao za predstavu. Ali kada sam dobio mejl sa naslovom i stranicama teksta, delovalo je duhovno. Kao da moram da mu posvetim punu pažnju.“
Njihov put do uloge bio je sve samo ne uobičajen — samosnimljena audicija poslata u poslednjem trenutku, vrtoglava proba uživo i proces kastinga u kojem je razmatrano više od 900 glumaca. Na kraju se upornost isplatila. „Nešto jednostavno nije kliknulo savršeno, pa sam se zaključao u kancelariju i radio, radio i radio dok konačno nisam pronašao nit koja povezuje sve i ljudskost“, kaže on.
To je bio dar za Tonatiuha da tumači Molinu paralelno sa pevačko-plesnim sekvencama holivudske fantazije. Prepoznaje da se takav raspon retko pruža glumcima sa ukrštenim identitetima. „Kao izvođača, uvek me je frustriralo to što me svrstavaju u samo jednu kategoriju… Ovde sam zaista dobio priliku da igram čitav spektar [od ženstvenosti do muževnosti]“, dele oni.
Takav raspon, međutim, zahteva naporan rad. „U suštini smo snimili dva filma u vrlo kratkom roku… Snimili smo 11 muzičkih numera za nekih dvadesetak dana, što je suludo“, kažu. „Svaki dan je bio nova numera, a pošto smo bili nezavisni film, nije bilo prostora za greške.“ Tonatiuh je čak izgubio 20 kilograma kako bi tumačio Molinu, nakon što je prethodno igrao krupniju ulogu u Netfliksovom akcionom hitu iz 2024. Carry-On. „Volim mogućnost transformacije, ako mi se pruži prilika“, kažu.
Ali nagrada je bila velika – za njih, a nadaju se i za publiku. „Mislim da je moja najveća želja trenutno da ljudi kojima svet poručuje da u njemu nema mesta za njih, ovde pronađu dom… Toliko puta su mi u karijeri i životu govorili da će ono što jesam stati na put poslu koji želim, pa i mojoj ljudskosti, mom dvorodnom identitetu, mom načinu izražavanja — morao sam skoro da ga utišam zbog industrije koja ne zna šta bi s tim. Ovde… uspeo sam da deo toga izlečim kroz umetnost.“
Tonatiuh je i ranije imao zapažene uloge u Holivudu. Zablistao je kao Markos, rodno nekonformni lik koji je nezaboravno priredio „kvirsinjeru“ u seriji Vida na Starzu, kao i glavni gej lik na nacionalnoj televiziji, Antonio Sandoval, u ABC-jevoj drami Promised Land. Ali Poljubac žene pauka predstavlja prekretnicu u karijeri tridesetogodišnjeg glumca, koji je već dobio kritičke pohvale (i nešto oskarovske priče) za svoju ulogu.
Lopez se priseća trenutka kada je videla Tonatiuha kako u potpunosti stupa u centar pažnje kao njen partner u sceni. „Sećam se da sam sedela tamo s njim… bila sam u plavoj periki i pušila cigaretu, a on je sedeo i poigravao se svojom. Rekla sam mu: ‘Ovo je tvoj Selena trenutak… To je blagoslov u karijeri. I prelepo je gledati te.’“
Tonatiuh nikada neće zaboraviti taj podsticaj. Lopez je aludirala na svoju ulogu koja joj je obeležila karijeru u biografskom filmu o pevačici Seleni Kvintanilji-Perez iz 1997. godine; rekla mu je to neposredno pre snimanja velike muzičke numere. Bio je „preplavljen ogromnom zahvalnošću“. Nakon završetka scene, „rekli su ‘seci!’ i ja sam se rasplakao“, priseća se.
To nije bio jedini trenutak „uštini me da proverim da li sanjam“. „Postoji jedan momenat u numeri ‘Where You Are’, gde Molina moli Ingrid da ga odvede, da ga povede u bioskop. I ona to čini, peva pesmu koja suštinski kaže: ‘Zašto moraš da budeš tu gde jesi? Pođi sa mnom, budi filmska zvezda.’ Sećam se da sam doveo mamu i očuha da vide tu scenu. A ja sam plesao sa Dženifer Lopez i 70 brodvejskih plesača. Čuti te reči – bilo je magično“, kaže.
Tonatiuh se povezao i sa svojim kolegom Dijegom Lunom (I ja tebi kevu, Milk, Andor) u intimnim zatvorskim scenama, koje su snimane redom – što je prava retkost u Holivudu. Pod pritiskom zatočeništva, među likovima se razvija seksualna tenzija, ali i trenuci muške ranjivosti koji se retko viđaju na ekranu. „Intimnost je rasla sa svakom narednom scenom, sa svakim kadrom“, kaže Tonatiuh. „Dijego i ja smo zaista dobili priliku da posmatramo likove jedno drugog i prirodno ih spojimo… Teško je ne zaljubiti se u nekoga poput njega.“
Za Lopez, upravo ta veza između ova dva veoma različita lika nosi srce filma. „To intenzivno iskustvo zatočenosti u ćeliji, međusobno pomaganje da prežive – omogućava im da vide ljudskost jedno u drugom i da se zaljube“, kaže. „Za mene je to prava definicija ljubavi: nije važno kako neko izgleda, odakle je ili ko je – već da pogledate osobu i vidite njenu dušu.“
Lopezina prošlost — odrastanje uz voljenu lezbejsku tetku, čija su iskustva diskriminacije inspirisala Lopez da bude izvršna producentkinja kvir serije The Fosters — učinila je teme filma ličnim. Govoreći o rodno neutralnom terminu za sestričinu ili sestrića, pohvalila je i svoje transrodnog „niblinga“, Brendona Šola. Ovaj film je njeno ljubavno pismo LGBT+ zajednici, koju smatra svojim najbližim prijateljima, fanovima i porodicom. (Procenjuje da je polovina njenih pratećih plesača gej, kao i dve trećine publike na jednom od nedavnih koncerata.)
„Celo moje srce pripada njima i… osmehujem se od uha do uha samo razmišljajući o tome, o odnosu koji imamo i o ljubavi koju delimo i koliko mi je bilo važno da snimim ovaj film za tu zajednicu.“
Kako se približavala premijera filma 10. oktobra, obe zvezde su bile veoma zauzete — Lopez sa novom turnejom i predstojećom rezidencijom u Las Vegasu, a Tonatiuh sa novim pozorišnim projektom; u vreme ovog junskog intervjua, pripremao se da igra sa Amber Herd i Brendonom Flinom u predstavi Spirit of the People, koju je napisao Džeremi O. Haris (Slave Play), a koja se bavi uticajem kvir turizma i džentrifikacije u Zipolitu, meksičkoj zajednici poznatoj po nudističkim plažama. Ipak, oboje ostaju fokusirani na uticaj koji Poljubac žene pauka može imati.
Tonatiuh kaže da je u „stanju žalosti“ otkako je Trampova administracija započela agresivnu kampanju masovnih deportacija i pritvaranja latino stanovništva. „Ne postoji razlika između mene, Dženifer ili Dijega, koji smo u ovom filmu, i ljudi koji vredno rade i pokušavaju da obezbede svoje porodice“, kažu sa emocijom. „Srce mi se slama dok gledam njihovu patnju i razdvajanje porodica. I mislim da, naročito za ljude prve generacije poput mene, to budi strah da smo mi sledeći. Nadam se da ovaj film ljudima može pružiti prostor za katarzu, malo bekstva i jednu pobedu.“
Lopez ima i poruku za fanove koji, poput Moline, možda slušaju njenu muziku ili gledaju njen poster kako bi pobegli od briga sveta. „Dođite da se igrate sa mnom. Pevaćemo, plesati. Zaboravićemo na probleme sveta na kratko“, kaže. „To je oduvek bila moja misija u muzici, nastupima i filmovima — da pomognem ljudima da pevaju, da osećaju, da plaču ako treba, da plešu, da vrište i da se dobro provedu. I da se podsete da na svetu postoji radost i da na svetu postoji ljubav.“
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
