Iako smo tek zašli u njenu završnu četvrtinu, i to onaj kvartal koji, po običaju, donosi najviše i najneodoljivije filmske izazove zahtevnijeg podtipa, moglo bi se reći, naravno uz veliku marginu moguće greške u subjektivnoj proceni, da kvir film (u celini uzev) već ima svog junaka čitave ove godine. Pomalo iznenađujuće, to nije neko od (u kreativnom smislu) ključnih autora (reditelja, scenarista, pa donekle i direktora/direktorki fotografije), nego „samo“ glumac – i to glumac koji, na stranu njegov neosporni dar za samoizabranu mu profesiju, do sada nije imao očiglednijih veza sa kvir filmom i kvir filmskim temama, motivima i finesama.
Reč je o (i dalje mladom) Dilanu O’Brajenu, čije je ime jasno, pa još i uz tri manje-više ekstatična uzvičnika, a koji je i dalje najprepoznatljiviji po opsežnim ulogama u glavnotokovskim hitovima – filmskom distopijskom serijalu Lavirint (Maze Runner) i prilično dugovečnoj televizijskoj seriji Mladi vukodlak (Teen Wolf), nastaloj kao varijacija na istoimeni uspešni filmski diptih iz osamdesetih godina minulog veka.
E, i upravo je taj Dilan O’Brajen takvih dosadašnjih postignuća u ovom trenutku možda i istinski junak savremenog kvir filma – i to na konto dve (zapravo tri, ali o tome koji pasus niže) odlične role u dva neporecivo valjana kvir filma, koji su nedavno dobacili i do šire filmske publike, dakle, ne samo one koja je u prilici da pohodi viđenije filmske festivale i američke arthaus bioskope.
Osim što ta dva filma definitivno zaslužuju reči hvale (dabome, uz tu i tamo poneku ogradu, odnosno rezervu), zajednički sadržatelj za ostvarenja koja nam stižu sa manje-više iste adrese – iz zabata američkog nezavisnog (takozvanog „indie“) filma – jeste Dilan O’Brajen, koji je možda i najmemorabilnija stavka na duže staze, sada i docnije, kad god se bude vodila reč o ostvarenjima naslovljenim Twinless, odnosno Ponyboi.
Prvopomenuti (na srpski gotovo pa u potpunosti neprevodivog naslova – mada bismo možda mogli da se odvažimo u pravcu počudne, nategnute sintagme Blizanac bez) u potpunosti je porinut u stilski izraz tamošnjih recentnijih filmova nezavisnog profila – onih i onakvih filmskih dela koje iskusniji i nagledaniji filmofili hitro povezuju sa udarnom ponudom filmskih festivala kao što su Sandens, SXSW, Slamdens, Tribeka…
I da ne bude zabune po pitanju sveukupnog utiska koji ostavlja Twinless, dobro je što je tako, jer Džejms Svini, tu prisutan u više svojstava – i reditelj, i scenarista, i jedan od glavnih glumaca, i producent – pokazao je da je prilično ne samo sazreo u odnosu na veoma simpatičan i sasvim solidan mu rediteljski rad (komediju Straight Up), nego i da razume šta je to baš u ovom trenutku neophodno američkom „indie“ filmu da iskoči iz uvek poraznog i (u smislu uvek prisutne pretnje) sveprisutnog manirizma.
To nešto bi se u ovom konkretnom slučaju dalo izraziti uz dva pojma i jedan veznik – ono što obično i sve češće manjka, a što Svini u Twinlessu isporučuje u zadovoljavajućoj meri i na pravim mestima unutar radnje i filma u celini, a to su samoironija i iskrenost (ali ona potpuno nehinjenog tipa). On to čini kroz domišljat zaplet – o tridesetogodišnjaku, zgubidanu, koji se nakon smrti brata, identičnog blizanca u šokantnoj saobraćajnoj nezgodi, obreti u situaciji da poželi da se useli u bratovljev stan, a onda će i završiti u grupi podrške onima sličnih sudbina, kako bi ponajpre sebi objasnio šta mu je zbilja značio donekle i otuđeni brat, inače, označimo to tako, flambojantni gej povišene erotske energije.
U grupi će upoznati, a potom će se i zbližiti sa zamotanim mladićem, sramežljivim gejom, koji je takođe izgubio brata blizanca… I bez daljeg zalaženja u tok radnje, Twinless dosta brzo očitava zavidnu veštinu na planu vođenja radnje i brižljivog i postupnog dodatnog profilisanja aktera priče, i to prateći tu verističku nit, u odnosu na koju, kada joj se ojača koren u očekivanom, opšte poznatom, oprobano učinkovitom, onda je moguće i prirodno napraviti otklon i krenuti u pravcu osobenijeg i potom, samim tim, i zanimljivijeg i sveukupno potentnijeg.
Twinless je film za koji se mirne duše može reći da je duhovit, i smešan, i zabavan, i dirljiv, i duboko emotivan, posebno u pitanju ponekad ne samo i ne uvek tek ciničnog pogleda na upitnu mogućnost stvarne bliskosti u sadašnjem svetu.
Što se Dilana O’Brajena ovde tiče – ovaj film je u potpunosti njegov glumački portfolio, pokazni teren njegovih ogromnih glumačkih potencijala, a najupečatljiviji je u finom nijansiranju i gradiranju zblanutog mačizma (on u kratkim flešbekovima glumi i gej brata blizanca, očekivano u tonu šaljivog poigravanja stereotipima).
Pohvale, nešto tiše doduše, zavređuje i kvir drama Ponyboi, koja je „izrasla“ iz istoimenog kratkometražnog filma, iste teme i sa istim glavnim autorom, koji je u slučaju PB i scenarista. To je priča o par burnih dana u životu interseks seksualnog radnika, koji sanja velike snove čije ambicije nailaze na krute međe groznog mu posla i rubnih rubova Nju Džersija, a koji, nasuprot očekivanjima, crnim kanalima dobavlja i uzima testosteron.
Ovo je nominalna priča ciljano nokturalne atmosfere (radnja se ogromnim delom dešava noću); međutim, kroz to se ozračje, pomalo nalik ovdašnjim crnotalasovskim dramama, probija vitalistički duh iskrene potrebe užitka u životu, ma koliko kordon gorčine sakrivao esencijalnu vedrinu života na Zemlji – i to je, sva je prilika, najsugestivniji adut ovog filma.
Sam zaplet počiva na varijaciji, a onda i spoju apsurdizma znanog iz Skorsezeove Idiotske noći (After Hours) i crnohumorne pometnje Farga braće Koen. Osim toga, ovaj film se (ne samo u delu u kome se u sočnoj i efektnoj epizodi/liku romantičnog kauboja pojavljuje Marej Bartlet (Looking, prva sezona Belog lotosa)) može gledati i kao fantazija gde, podno nasilja koje samo čeka da izbije u prvi plan, snažno pulsira metež sveta u kome svi (posebnu pažnju obratite na scenu u apoteci) žude za bliskošću i seksom sa Ponibojem i njegovom klikom.
Ovde ponovo možemo da istaknemo zvezdu ovog teksta – Dilana O’Brajena – u najuspelijoj i glumački najzaokruženijoj roli makroa vođenog iskrenim porivom za manipulacijom, neverom i preljubom, pa i sa svojim štićenicima/štićenicama, a što nimalo ne krnji auru njegovog bespogovornog mačizma.
I na kraju, ovom se ostvarenju može spočitati nekoliko evidentnih viškova, koji se, pomalo paradoksalno, javljaju unutar pojedinačnih scena i segmenata, što jeste šteta, jer bi – ne samo ritmički gledano – ovaj film ostavio snažniji utisak da je desetak minuta kraći (a traje ukupno 103 minuta).
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
