Viktor Vilotijević, filmski kritičar i novinar sa adresom u Los Anđelesu, postao je jedan od članova žirija prestižnih Zlatnih globusa – čime je ušao u ekskluzivni krug glasaca koji odlučuju o jednoj od najuticajnijih svetskih filmskih nagrada. Rođen u Berlinu, a odrastao u Beogradu, Viktor je karijeru započeo veoma rano: već sa dvadeset godina postao je jedan od najmlađih objavljenih filmskih kritičara u Srbiji. Njegovi tekstovi izlazili su u uglednim medijima poput Hollywood, NIN, Danas, Elevate i Politika, a publika ga je upoznala i kroz praćenje FEST-a, najvećeg filmskog festivala u Srbiji.
Pored novinarstva, posvetio se i akademskom radu – diplomirao je Filmsku i televizijsku produkciju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a potom magistrirao Teoriju filma. Tokom studija radio je na brojnim kratkim i dokumentarnim filmovima, a kasnije i na igranim ostvarenjima. Pre više od decenije preselio se u Vašington, a potom u Los Anđeles, gde je nastavio profesionalni i kritičarski put.
Povodom ovog velikog uspeha, razgovaramo sa Viktorom o njegovom dosadašnjem radu, o tome šta znači biti deo žirija Zlatnog globusa, ali i o položaju američke, srpske i kvir filmske umetnosti.
Kako je došlo do toga da si se našao u žiriju za Zlatni globus? Kako izgleda taj proces?
Pošto od 2009. objavljujem članke o filmovima i kritike, logičan sled događaja je bio da to preraste u nešto ozbiljnije. Zlatne globuse pratim od 2002. godine. Dodela nagrade se ne prenosi u Srbiji, ali se sećam da oko sedam ujutru pre škole proveravao ko su dobitnici jer volim dodele filmskih nagrada. Proces je vrlo zanimljiv. Da bi se neko prijavio treba da bude strani novinar i da objavljuje članke u svojoj zemlji. Filmske kritike su uvek plus. Niko ne brani da se publikacije nađu u stranim medijima, pa ni američkim, ali je primarno da ih objavljujete u svojoj zemlji. Komisiji treba da se dokaže da objavljujete u kontinuitetu, nakon čega treba da priložite pet članaka koji po vašem mišljenju najbolji (uz prevod na engleski naravno). Ove godine aplikacije su se prihvatale do kraja februara, a rezultate je trebalo objaviti 24. marta, što se zbog velikog broja prijava nije desilo, već su nas obavestili tek krajem jula. Ove godine je od, ako je suditi po onome što nam je rečeno, dve hiljade aplikacija primljeno 79 novih članova. Zlatni Globusi imaju oko 390 članova iz 95 zemalja.
Zlatni globus je bio u krizi i 2022. godine ceremonija dodele je otkazana. Da li je kriza prošla i šta je sve urađeno po pitanju bolje rasne uključenosti?
Rekao bih da je prošla, mada se nikad ne zna. Cancel kultura je i dalje vrlo prisutna i mislim da je kontraproduktivna. Rasna diskriminacija je bila glavni problem kada su problemi izbili, nakon čega je dodela otkazana jer nijedna mreža nije htela da je prenosi. Sada se glasačko telo sastoji od novinara iz 95 zemalja, svih rasa i veroispovesti.
Koliki je uticaj Zlatnog globusa na kinematografiju u vreme kada imamo nebrojano puno filmskih nagrada?
Oskari i dalje važe za najbitniju filmsku nagradu u Americi (pa i u svetu). Zlatni globusi su uvek bili dobar indikator za nominacije, pa u izvesnoj meri i pobednike na predstojećoj dodeli Oskara. Po bitnosti se nalaze odmah iza Oskara, a nakon njih tu je i Nagrade udruženja glumaca (Screen Actors Guild).
Koje bi ti dodeljene Zlatne globuse označio kao najveće promašaje?
To je dobro pitanje. Najčudnija i možda nejpotrebnija nominacija u poslednjih 15 godina je bila za film „Turista“ 2011. godine u kategoriji najboljeg filma (komedija/mjuzikl), koji osim što je žanrovski bio promašen, nije trebalo da se nađe među nominovanim ostvarenjima ni u kojoj kategoriji. Takođe, 2008. jedan od većih šokova je bio kada je „Pokajanje“ (Atonement) nagrađen za najbolji film, pored dva sjajna ostvarenja „Biće krvi“ i „Nema zemlje za starce“. Ipak, moj lični „favorit“ je pobeda Nika Nolta za film „Gospodar plime“, dok je u istoj kategoriji bio nominovan Entoni Hopkins za film „Kad jaganjci utihnu“. A da ne govorimo o tome da Entoni Hopkins, pored 8 nominacija, nikada nije dobio Zlatni globus. Po mom mišljenju Zlatni Globusi su vrlo često imali dosta zanimljivije nominacije i dobitnike od Oskara. Rekao bih da nisu podložni uticaju filmskih studija poput Oskara ponekad.
Tarantino je nedavno izjavio da su današnji filmovi među najgorima u istoriji Holivuda. Kako ti to vidiš?
U potpunosti se slažem sa Tarantinovom izjavom, i mislim da je on jako dobro poentirao kada je rekao da se umetnici samocenzurišu što je posledica političke korektnosti. Ako analiziramo većinu komedija ovih dana, možemo zapaziti da gotovo uopšte nisu duhovite. Šale su dosta „bajate“, simplifikovane i napisane tako da nikoga ne uvrede. Možda je moj smisao za humor drugačiji, a možda pogrešan ali mene uvek najviše nasmeju ismevanje stereotipa i uvredljive šale. Zbog situacije sa političkom korektnošću, na primer, Džon Voters danas ne bi smeo da snimi nijedan od svojih filmova, što je van pameti. Ja sam veliki protivnik woke kulture i zbog toga me ljudi neretko napadaju, ali smatram da je od dobre namere da se iskorene nekorektnosti to preraslo u teror jedne vrlo glasne i iritantne manjine.
Koliko vidiš da su mejnstrim filmske nagrade otvorene za autorske i filmove iza kojih ne stoje veliki studiji?
Rekao bih da su u poslednje vreme filmske nagrade otvorenije prema nezavisnim ostvarenjima, a ovde u Americi i prema filmovima van američkog govornog područja. Zlatni globusi su na primer nagradili Izabel Uper 2017. godine za film „Ona“ u kategoriji glavne ženske uloge u drami, što je bilo vrlo zasluženo. Ove godine je u istoj kategoriji nagrađena brazilska glumica Fernanda Tores za film „Još sam tu“, koja je bila maestralna u filmu. Sveukupno mislim da su Zlatni globusi otvoreniji prema nezavisnim i stranim ostvarenjima od Oskara.
Kako vidiš razvoj kvir kinematografije u SAD i svetu?
Mislim da je napredak vidljiv. Kvir teme se dosta detaljnije obrađuju i trans glumci i glumice su postali vidljiviji. Takođe, imamo više kvir glumaca koji tumače strejt likove, i obrnuto naravno. Rekao bih da kvir kinematografije ne robuje stereotipima kao ranije gde su na primer svi gej muškarci feminizirani, a sve lezbejke izrazito muškobanjaste.
Da li su kvir momenti u filmu postali mejnstrim?
Jesu. I drago mi je zbog toga. Kvir momenti su postali sastavni deo ljudskih priča u filmovima i televizijskim serijama i nisu više jeftina atrakcija kao pre. Mislim da bi to trebalo da se promeni i u srpskoj kinematografiji.
Koji filmovi su po tvom mišljenju najbolji?
Na prvom mestu je svakako moj omiljeni film „Bulevar zvezda“, Dejvida Linča. Tu su i „Začarani grad“ Hajaa Mijazakija, „Kill Bill“ Kventina Tarantina, „Pre sumraka“ Ričarda Linklejtera, „Večni sjaj blistavog uma“ Mišela Gondrija, „Sećanje na ubistvo“ Bong Džun-Hoa, „Pod kožom“ Džonatana Glejzera, „Šaulov sin“ Lasla Nemeša, „Levijatan“ Andreja Zvaginceva, „Raspoloženi za ljubav“ Vong Kar-vaija, „Razvod“ Asgara Faradija, „Skriveno“ Mihaela Hanekea i „Fantomska nit“ Pola Tomasa Andersona.
Kada, kako i zašto je došlo do tvog napuštanja Srbije i odlazak u SAD?
Znam da će delovati bezveze, ali zbog ljubavi. Bio sam u vezi na daljinu sa dečkom koji je živeo u Vašingtonu, pa su posete postale poprilično finansijski zahtevne, obostrano. Takođe, nisam se pronalazio u Srbiji dugi niz godina, i bilo je pitanje vremena kada ću je napustiti. S druge strane svi moji bliski prijatelji su se preselili negde pa sam se sveo na svega dve, tri osobe u Beogradu. Kasnije se ta veza raspala, ali ne žalim što sam se preselio u Ameriku. Najviše mi nedostaju roditelji, ostalo i ne toliko.
Koliko je taj proces bio težak za tebe i sa kakvim poteškoćama si se suočavao?
Nije bio toliko težak jer sam proveo dosta vremena u Americi pre selidbe, i posetio sam mnoge gradove. Vašington je moja prva ljubav, ali volim i Los Anđeles u kom sam više od osam godina. Što se poteškoća tiče mislim da su uglavnom bile emotivne prirode, veze kasnije i brak, pa opet veze. Znam da svi misle da su bile finansije, iako se i to dešavalo s vremena na vreme, ali sam znao u šta se upuštam kada sam odlučio da odem za Ameriku. Što se državljanstva tiče stvarno nisam imao problema, sve je bilo vrlo jednostavno.
Da li je zaista toliko strašno živeti kao LGBT osoba u Trampovoj Americi?
Naravno da nije. To je još jedna od budalaština daleke levice. Ja sam registrovani demokrata, ali taj woke deo levice mi stvarno nikada nije odgovarao, i cela histerija oko svega vezanog za Trampa je vrlo iritantna. Vrlo je zanimljivo da je taj najzabrinutiji sloj ljudi najslabije informisan, pogotovu ovde u Los Anđelesu gde su se svi pretvorili u „naučnice s instagrama“, kako volim da ih zovem. Najveći problem je neshvatanje omladine toga šta je bitno a šta ne za domaću i inostranu politiku. Ali to ih svakako ne sprečava da vrište i da se raspravljaju na sve strane. Nikako da shvate da Amerika nije Rusija, i da Tramp nije Putin, ma koliko oni želeli to da vide. Ovo takođe ne znači da sam saglasan sa svime što predsednik trenutno radi, a nisam ni u fazonu „Trampe, Srbine“ kao narod tu.
Kakva je trenutna ekonomska situacija u SAD i kako to utiče na film?
Porast cena se definitivno oseća, ali mislim da je narod više uplašen šta će se dalje dešavati nego što su primanja opala. Ono što mislim da ljudi ili ne razumeju ili ne žele je da se ekonomske posledice svake nove administracije ne mogu videti ni osetiti tako brzo. Pre bih rekao da vlada panika, pa narod isto manje troši. Cene su evidentno porasle, ali to je krenulo još prošle jeseni. Što se filmske industrije tiče, dosta produkcija se seli u Atlantu, potom Vankuver (iako se tamo oduvek dosta snimalo), Ostin i Čikago. Troškovi snimanja u Los Anđelesu so ogromni, što se da videti i po budžetima. Gotovo svaki visokobudžetni film košta od 250 do 300 miliona dolara bez marketinških troškova. Zarade filmova na američkim blagajnama su vidljivo manje, a godišnje se pred publikom nađe između 600 i 700 filmova, što je manje nego pre kovida. Na primer, 2018. godine je skoro 1000 filmova imalo bioskopsku distribuciju, dok je prošle godine bilo svega 676 ostvarenja. I pored toga, dosta filmova ima problem da ostvari profit. Odokativna globalna zarada bi trebalo da bude dva i po puta budžet kako bi se bilo na nuli. Filmska i TV industrija u Kaliforniji je dobila poreske olakšice od 750 miliona dolara kako bi se što više produkcija zadržalo u Los Anđelesu, ali ostaje da vidimo kako će se to odraziti na broj projekata. Takođe, striming servisi dodatno otežavaju situaciju. Nezavisni filmovi su najviše pogođeni ovom situacijom jer produkcijske kuće i distributeri obično nemaju dovoljno sredstava za ozbiljne marketinške kampanje, a pored toga ih agresivna promocija blokbastera potpuno pojede. Samim tim se distributeri odlučuju na kraći bioskopski vek za ove filmove, i ukoliko se odmah ne pokažu profitabilnim, možete ih iznajmiti na Amazonu za nekih 3-6 nedelja, ili pogledati na nekom od strimera u narednih dva meseca. Akvizicija Foksa od strane Diznija je potpuno uništila Foksovu nezavisnu produkciju i Dizni gotovo i da ne mari za ovaj tip filmova. Jedno je sigurno – filmska industrija se nikada neće vratiti na nivo na kom je bila i rasla do 2019. godine.
Da li će striming servisi uništiti bioskope, festivale i kinematografiju kakvu je danas znamo?
To je dosta kompleksno pitanje. Mislim da serije imaju više koristi od striming servisa nego filmovi. To vidimo po Netfliksu, Amazonu, HBO Maksu i Huluu. Svi ovi strimeri imaju i sopstvene filmske projekte koje ili produciraju i(li) distribuiraju. Netfliks ima hibridni model distribucije. Vrlo često oni kupuju filmove na festivalima poput Kana i Venecije, a potom pred sezonu nagrada te filmove puste u limitiranu bioskopsku distribuciju svega dve nedelje, nakon čega filmovi završe na striming platformi. Dve nedelje bioskopske distribucije su po zakonu obavezan vremenski period da bi se filmovi kvalifikovali za Oskare. Filmovi koji su ekskluzivno na strimerima se računaju kao televizijski projekti i mogu biti nominovani za Zlatne Globuse i Emije. Najskoriji primer je poslednji film o Bridžit Džons koji je u celom svetu imao bioskopsku distribuciju osim u Americi gde se odmah našao na Univerzalovom strimeru Pikok. Samim tim se u predstojećoj dodeli nagrada kvalifikuje kao TV projekat. Festivali su i dalje u neku ruku stvar prestiža i ekskluzive, i imaju gotovo istu reputaciju i značaj kao i pre kovida. Rekao bih da se u nedostatku kvalitetnih projekata američki distributeri sada više nego ikad pre okreću filmskim festivalima kao izvorištu kvalitetnih ostvarenja iz zemalja širom sveta. Pozitivna stvar je da su filmovi van američkog govornog područja prisutniji na američkoj bioskopskoj sceni nego pre, recimo, deset godina.
Da li pratiš dešavanja u Srbiji od političke, društvene do LGBT situacije? Kako ti se sve to čini?
Ne previše iskreno. Uglavnom se nerviram, ali mimo brige za roditelje i par preostalih prijatelja koje zbivanja mogu da pogode, iskreno, i ne marim mnogo. Ljudi su uglavnom voljni da se raspravljaju, vređaju i deru, a meni to stvarno ne treba. Kovid je pospešio sumanuta verovanja u teorije zavere, što me je uvek izrazito nerviralo i imam transfer blama svaki put kada slušam o tome, bilo da su HAARP sistemi, 5G mreže ili ko krade ili ne krade u političkom vrhu. Te izjave „šta nam rade“, „sistem nas vara“ i „ko zna šta kriju od nas“ uglavnom spinuju ljudi koji ni o čemu nisu obavešteni, niti imaju elementarno obrazovanje iz bilo koje oblasti. To nema veze sa time da li podržavaju SNS ili ne, ovu ili onu opoziciju. Kao što rekoh, poenta je da se svađaju jedni s drugima. I naravno, standardne srpske floskule tipa „nikad se gore nije živelo“. To slušam od Slobe pa na ovamo. I u vreme DS-a je bilo najgore, i sada je najgore. I Tito je bio najgori. Čim čujem da mi neko na argumente odgovara sa „to je neko moje mišljenje“, samo se isključim iz diskusije. Što se LGBT zajednice, ne znam ni šta se događa. Nemamo Bobana i macu Mejsi, pa mi više nije zanimljivo. Ali moram priznati da se otvorena homofobija manje vidi. Ili se meni čini kad god posetim Srbiju.
Da li ti išta nedostaje iz Srbije?
Sem, kao što rekoh, roditelja i par prijatelja ne znam šta bih drugo naveo. Uvek mi je lepo kada posetim Beograd, ali već pred kraj svakog putovanja ne mogu da dočekam da se vratim kući. Odrastao sam na američkoj kulturi i identifikacija sa srpskim filmovima i muzikom nije bila deo mog detinjstva. Kada to ljudi kažu misle da time stavljam do znanja da sam snob ili bolji od drugih, što nije slučaj. Samo objašnjavam ljudima da sve što sam gledao kao dete i većina stvari koje sam čitao nisu imali veze sa srpskom kulturom. Ne kažem da ništa nisam konzumirao, jer naravno da smo svi gledali serije poput „Srećnih ljudi“ i „Boljeg života“, hteli ili ne, ali ne bih rekao da preterano žalim što nisam izložen projektima domaćih produkcija. Isto tako kada su moji vršnjaci do iznemoglosti reprizirali „Munje“ i „Kada porastem biću kengur“, ja sam istraživao američku i francusku kinematografiju iz pedesetih i šezdesetih, zahvaljujući mojoj majci koja me je upućivala na kvalitetne filmove, koji su me dobrim delom oblikovali i vaspitali. Stvarno se nisam ložio na fore „Što ti dobra majčica“, i slično. Štaviše sve to mi je bilo dosadno. Ako nešto s Balkana preporučujem to je „Quo Vadis, Aida?“, remek-dalo Jasmile Žbanić sa maestralnom Jasnom Đuričić. Ona je, bez ikakve dileme, naša najbolja živa glumica, uz Mirjanu Karanović. Smatram da je to najbitniji balkanski film u poslednjih trideset godina. Srpsku hranu imam u Los Anđelesu. Restoran „Ambar“, u Vašingtonu, je takođe sjajan i autentičan. Ipak, najbolju srpsku hranu van Srbije sam jeo u „Balkan Grillu“ u Meksiko Sitiju. Najbliži prijatelji iz Srbije su raštrkani po svetu, neki u Americi, neki u Italiji, Austriji, Britaniji i Nemačkoj. Eto razloga da se putuje. Vremenom, Los Anđeles je postao dom. Imam jako dobre prijatelje ovde, partnera. Navikao sam.
Da li si ikada naišao na predrasude ili izazove kao osoba iz Srbije u SAD?
Ah, još jedan u nizu srpskih mitova kako nas svi sabotiraju i mrze. Mislim da ljudi u Srbiji ne kapiraju da smo mi globalno nebitan faktor za spletkarenja bilo kakve vrste. Ako se, recimo, Amerika i Evropska Unija bave „nanošenjem zla“ i eksploatacijom prirodnih resursa, svakako imaju bitnije i veće zemlje od nas, poput Venecuele, Rusije, Kine, ili pak mnoštva afričkih država. Ljudi u Los Anđelesu uglavnom ne znaju gde smo. Ne jer imaju osećanje mržnje prema nekom delu sveta, već ne mare puno za geografiju. Uglavnom ih dosta interesuje da saznaju kada im objasnim odakle sam, a ako sam naleteo na nekoga ko zna gde se nalazimo, to je zbog Nikole Jokića. Đoković jedino ako neko prati tenis. Ljudi iz Evrope i sa Bliskog Istoka uglavnom znaju i sve vezuju za Miloševića. U Vašingtonu su ljudi bili više upoznati sa Srbijom kako zbog skorašnje istorije tako i zbog politike. Ali taj mit da nam se sve loše događa jer smo Srbi ili da Amerika ima neke fantazije o uništenju naše zemlje su, ponovo ističem, budalaštine i teorije zavera koje su direktna posledica ruskog uticaja na medije, koji je po mom mišljenju najveći problem u Srbiji kojim se malo ko bavi. A taj ruski uticaj na narod putem medija se jako oseća kad god sam tu, jer slušam jednu te istu priču od barem deset ljudi. Naravno te priče nemaju veze s realnošću niti se baziraju na činjenicama. Mislim da su me svi lepo prihvatili gde god da sam živeo ili putovao i da sam isključivo posmatran kroz prizmu toga da li sam dobar čovek ili ne.
Da li misliš da postoji ikakva šansa da u nekom skorijem periodu neki srpski film bude nominovan za Zlatni globus? Kako ocenjuješ srpsku kinematografiju danas?
Moj najveći problem vezan za domaću kinematografiju je taj što ne znam kome su ti filmovi namenjeni, tj. ko je publika koju stvaraoci targetiraju. Ne svi filmovi naravno, ali retko da sam nešto pogledao i rekao – „To je to, ovo je odličan film“. Sećam se da mi je bilo žao što „Krugovi“ nisu prošli bolje u kontekstu filmskih nagrada. Ako će neko iz Srbije uspeti da nas dovede do bilo koje veće i relevantne nagrade onda je to Srdan Golubović, jedan od malobrojnih autentičnih stvaralaca u Srbiji. Nije jedini naravno. Ipak, najviše me zanima šta će sledeće snimiti Jasna Đuričić, jer odgovorno tvrdim da je jedna od najboljih evropskih glumica današnjice. Što se nominacija tiče, iskreno ne verujem. Jedan od većih blamova je bila „Dara iz Jasenovca“. To je skandalozno loš film u svakom mogućem pogledu, i ne mogu da pojmim da je nekome palo na pamet da to bude naš kandidat za Oskara. No, taj film će ostati tamo gde mu je i mesto, zaboravljen na smetlištu istorije. Zlatni Globusi su poznati po jako dobroj selekciji nominovanih filmova van američkog govornog područja. Za razliku od Oskara gde se među nominovanim ostvarenjima mogu naći samo ona koja su zvanični kandidati, Zlatni Globusi su otvoreniji po tom pitanju. Pre dve godine je za najbolji strani film nagrađena „Anatomija pada“, koja nije bila zvanični francuski kandidat za ostvarenje van američkog govornog područja („Ukus ljubavi“ je bio francuski zvanični kandidat za Oskara, i Zlatni globusi kao i ostala udruženja uglavnom glasaju za te kandidate, ali izuzeci se događaju).
Neki savet za srpske filmadžije?
Ako je suditi po tome šta publika konzumira, ništa. Očigledno su zadovoljni onim što gledaju, ali takođe smatram da ako bi se srpskoj publici predstavile neke druge teme kroz filmska ostvarenja, i ako bi se ti projekti propisno reklamirali, bilo bi više prostora za razne žanrove. To je najveći problem u srpskoj kinematografiji – nepostojanje žanrova. Ono što imamo je „srpski žanr“ – jeftine fore, kukanje nad nemaštinom, provlačenje ratnih tema do iznemoglosti i nedostatak kritičkog stava prema srpskoj politici. Rekao bih da kad god se snimi nešto što je iole kvalitetnije i što nije prosek, nema dovoljno gledalaca jer je marketing nepostojeći. Znam da se u Srbiji dosta snima i znam dosta sjajnih i vrednih ljudi, poput mojih klasića, koji dosta rade, ali mi se čini da mora doći do potpune smene generacija da bi se taj zastareli pristup produkciji i plasiranju bajatih ideja iskorenio. Drugi problem je što za razliku od većine drugih zemalja naši filmovi nisu zanimljivi ljudima van Srbije. Lokalne teme su obrađene isuviše lokalno. Jer, ako analiziramo svetski prijem korejskog, iranskog, argentinskog ili pak meksičkog filma, da se primetiti da nekako uvek nađu publiku bez obzira na to što su teme koje većina tih ostvarenja obrađuju takođe lokalne. Sve je u pristupu. Takođe, vraćam se na ono što stalno postavljam kao pitanje – kome su ta ostvarenja namenjena, ko treba da bude publika? A filmadžijama koje zapravo vole filmsku umetnost i žele joj dobro, želim da i dalje ostanu dosledni sebi i da se trude koliko mogu, ipak talenat i trud ne prolaze nezapaženo. Možda njihovi filmovi neće imati 200.000 gledalaca u Srbiji, ali možda će baš ta ostvarenja skrenuti pažnju inostranih filmadžija na srpsku kinematografiju. Ali tu pažnju svakako nećemo dobiti putem ostvarenja kao što je „Dara iz Jasenovca“, to mogu sa sigurnošću da kažem.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
