Naravno, sve što počne kad-tad mora i da se završi, te, gle čuda, to važi i za festival „Merlinka“; dakle, proći će i ovogodišnja „Merlinka“, a zimski dani su dušu dali i za filmske projekcije po vlastitom nahođenju. Stoga, evo pet osvrta na pet novih i sveže dostupnih queer filmova koje bi trebalo ili koje baš i ne morate da pogledate, a koji su dostupni… ma, znate već gde i kako.
A Closer Walk with Thee (Džon S. Klark, Bri Vilijams, 2017)
Negde duboko u srcu i biti ovog ostvarenja krije se dovoljno dobar film; nažalost, mikro-budžet, te scenografske, kostimografske i druge produkcione nedostatnosti zarobile su ovaj film u limbu onih dela za koje se može reći da su vidno zanimljivija no što su zaista kvalitetna. Istina, polazna premisa o mladom i budućem propovedniku koji krene da oseća gej-damare prema svom (takođe mladom) mentoru i tutoru u okviru jedne od parahrišćanskih verskih zajednica u Americi danas u startu je opšte mesto; srećom, autori ovog filma junački su pogurali ovo svoje skromno a prpošno delce put horora brutalnijeg izraza, te zadovoljština stiže barem po toj osnovi i iz tog pravca. Možda iznuđeni ultra-realizam kao okvirni izraz u par mahova deluje sugestivno i dovoljno zanimljivo, ali veliku smetnju predstavlja gotovo pa amaterska gluma velikog dela omalenog glumačkog ansambla, uz izuzetak mlađanog Ejdžeja Najta, koji ipak pruža vidno više od svojih kolega. A Closer Walk with Thee, uz to a i uprkos tome, nudi iluziju nepatvorene zlokobnosti i nešto malo drčnosti u načinu na koji su autori u jednu priču sjedinili verski fanatizam, isterivanje demona i zloduha i motiv queer (auto)panike.
A Very Sordid Wedding (Del Šors, 2017)
Ovo je prilično teško mirne duše i bez silnog pojašnjavanja i usputnog relativizovanja preporučiti, ali da pokušamo… Reč je o nastavku indie-hita, komedije Sordid Lives sa samog početka novog nam milenijuma. A Very Sordid Wedding pruža gotovo isto kao i prethodnik – uber-gay estetiku i postavku, relaksiran pristup filmskom izrazu i jeziku, epizodičnu strukturu, tu i tamo simpatične likove, izrazito nesuptilan humor i par uspelih i duhovitih situacija. Film je, sveukupno gledano, pregledan ali i dobrano haotičan, situacije koje predočava su mahom tipske, uz par svežijih i inventivnijih otklona, a produkcijski A Very Sordid Weedding zastaje na nekom proseku za filmove ovog profila i ovog dometa. Ako je potrebno još ubeđivanja, u ovoj komediji zabune i sa značajnom upotrebom motiva istopolnih brakova (i pratećih svadbarskih ceremonija) pojavljuju se i Boni Bedelija (znana iz prve polovine serijala Umri muški), Dejl Dijki, Leasli Džordan… i malo Vupi Goldberg.
Beach Rats (Ilajza Hitman, 2017)
Čini se, iz nekog daleko i/ili paralelnog filmskog univerzuma nam stiže izvanredna drama o sazrevanju, već mnogo (a po puno osnova) hvaljeni film Beach Rats. U pitanju je film koji već negde već tokom one mataforične prve rolne svog trajanja ostavlja utisak zrelog, promišljenog i neosporno uspelog dela jednog velikog rediteljskog i pripovedačkog talenta. Da se ne lažemo, sam zaplet ne donosi ništa prevratnički jedinstveno – Beach Rats prati mladog i samozatajnog zgubidana, koji, u senci skore smrti teško bolesnog oca, beg od sveta i sebe samog iznalazi u gluvarenju sa svojim homofobnim prijateljima sa plaže, pokušaja seksa sa devojkom i brojnih seksualnih susreta sa neznancima koje nalazi u beskraju tzv. aplikacijskog gej seksa. S druge strane, Beach Rats je film superiorne izrade u izrazito ubedljivog tona i snažne emocije, što je dobrim delom zasluga Harisa Dikinsona, kome je praktično prva značajna uloga u dosadašnjoj kratkoj karijeri. Diskretan i vešt u prikazivanju naoko komplikovanih emocija i stanja, Beach Rats je čista desetka u krajnjem zbiru – osoben i upečatljiv mladi film, koji, ako to treba naglašavati, mora biti pohvaljen i na konto diskretnih a opet i nimalo sramežljivih prizora (gej) seksa.
B & B (Džo Ejhirn, 2017)
Najmanje povoda za pohvalu unutar ove petorke daje ovaj britanski triler; zapravo, u ovom konkretnom slučaju radi se o ostvarenju koje, zahvaljujući svojim bezbrojnim manjkavostima i sveopštoj nemuštosti, lako transcendira žanrovske okvire, ateriravši na polju filmova koji su naprosto loši. Budalast zaplet je prilično teško prepričati u par redaka, ali recimo da vi to moglo da zvuči ovako – mlađi (venčani) gej par se nakon tačno godinu dana vraća u maleni pansionat u unutrašnjosti, gde su doživeli homofobnu diskriminaciju, a nakon čega je diskriminator/vlasnik narečenog pansiona, koji je odbio da im izda sobu sa bračnim krevetom, bio sudski i novčano kažnjen, a tamo će sada zateći i tihog i zastrašujućeg Rusa i maloletnog vlasnikovog sina koji baš te noći kreće u svoj prvi kruzing, a što će sve rezultirati silnom jurnjavom, ubistvom, psihotičnim epizodama… i opštim besmislom. Da stvar bude gora, scenarista i reditelj, unatoč silnom a tako jalovom trudu po tom pitanju, ne uspeva da se izbori sa aritmičnom pričom, traljavom naracijom i suštinskom teatričnošću priče i postavke. Osim toga, film je izrazito loše odglumljen, a grubi šavovi na tkivu priče i filma prilikom prelaska iz dramedije u psiho-triler su nedopustivo upadljivi.
The Death and Life of Marsha P. Johnson (Dejv Frens, 2017)
Bezrezervnu preporuku, uz tek poneku ogradu i zamerku, svakako zavređuje vrsni i ambiciozni Netflixov dokumentarac The Death and Life of Marsha P. Johnson, koji prati pokušaje izvesne Victorije Cruz, trans-zvezde šezdesetih i sedamdesetih, da napokon razjasni nikada razrešan uzrok i način smrti svoje prijateljice i saborkinje iz doba tog ranog, daleko smislenijeg i borbenijeg aktivizma, veteranke pokreta „Stounvol“, legendarne Marše P. Džonson. U samoubistvo životom tako opijene Marše P. Džonson, transvestita koji je bio jedna od perjanica društva oko Endija Vorhola u danima njegove najveće slave i značaja, teško da je iko ikada zaista poveravao, uključujući i policiju koja je na tom slučaju (navodno) dugo i pomno radila. Jedini problem ovog filma je što ga polazna građa jednostavno tera u poviše pravaca (trebalo je ispratiti samu priču o toj smrti, ali i oslikati i kroz svedočenja ono malo preživelih svedoka i aktera pojasniti taj zlosrećni i surovi kontekst prvih godina i decenija LGBT pokreta). Autor Dejvid Frens je na kraju uspeo da se u samo 105 minuta izbori sa tom silinom građe i očiglednih implikacija te povesti o Marši P. Džonson, a na gledaocima je da procene za čim najviše žali, odnosno, da sami prosude koji je to segment , nažalost, ostao bez detaljnije razrade. Mora biti istaknuto da je ovaj film i film velikih istina, počev, recimo, od one koja podseća na prezrivi i prilično ignorantski okrutan stav i perjanica gej pokreta i dobrog dela pripadnika gej populacije prema transvestitima i transrodnim osobama i njihovim mukama i potrebama.
Piše: Zoran Janković
Leave a Reply