Šta hoće bre više ovi pederi? Koja su to prava njima ugrožena? Niko ih ne dira, žive kako hoće! Čime se to oni ponose? Neka rade šta žele, ali ne moraju to svima da nameću! U svoja četiri zida neka rade šta hoće!
Meni četiri zida nisu bila dovoljna, još od srednje škole. Gušila su me, to mi je bio premali prostor za život. I odlučio sam da izađem. Davne 2010. godine. Mami, sestri, prijateljicama. Posle određenog vremena svima.
Danas ne postoji osoba u mom okruženju koja ne zna moju orijentaciju, rodni identitet, pa čak i to čime se bavim. Želja za slobodom je nadjačala strah i pobednik je te bitke već punih 15 godina.
Iz te želje, razvijao se i moj vizuelni identitet. Nije tipičan na ovim prostorima. Pogotovo svakodnevno. U gradskom, marketu, pošti, banci, kafiću. Pogledi su nešto na šta sam odavno navikao. Nekad mi čak i prija ta pažnja. Neumesni komentari, dobacivanja, psovke su se nekad podrazumevali. Danas ih je sve manje. To važi samo za Beograd, ne znam šta bi se desilo u nekom drugom gradu u našoj zemlji.
U trenutku kada sam se našao na društvenim mrežama, pa nakon toga i aplikacijama za upoznavanje, takođe nisam želeo da se krijem. Moja glava je štrčala među gomilom profila bez slika, gaćama i bezglavim torzoima. Nije mi smetalo. Svako nudi ono što ima.
Ta odluka da se ne krijem je donela određenu vrstu prepoznatljivosti. Često sam znao da dobijam poruke poput „Video sam te u busu 31 / u centru / kod okretnice / kod Bea…“ Prosto, kad se ne kriješ, lako te je i videti.
Pre izvesnog vremena, dobio sam poruku. Od praznog profila. Objasnio sam da ne komuniciram ni sa kim dok ne vidim ko je sa druge strane. Naglasio je da je „strejt“ i da ne šalje svoje slike. Pozdravio sam ga i poželeo mu sve najbolje. Uzvratio je slikom polnog organa. To je valjda trebalo da me zainteresuje. Napisao sam da mi to nije dovoljno. Odgovorio je „Pa šta više hoćeš?“ Napisao sam „Od tebe više ništa. Ne razumemo se očigledno. Srećno u daljoj potrazi. Sve najbolje.“
Usledio je odgovor. „Svu sreću ti želim. Zaklaću te kod Aviv parka pederu 😀 Vidimo se. Džabe bežiš, ubiću te.“
Inače, živim kod Aviv parka, na dva minuta odatle. Ko god da je ova osoba, on to očigledno zna. Ideja je bila da me time dodatno uplaši. Nije. Samo me je iznervirao zato što je mislio da može.
Prva želja mi je bila da to prijavim policiji. Kada sam prosledio poruku uredniku magazina sa predlogom teme, to je bilo njegovo prvo pitanje. Odgovor je da nisam.
Zašto nisam? Zato što ne verujem da je ikome dovoljno stalo da se time bavi. Zato što ću da izgubim svoje vreme po institucijama i dodatno se osetim isfrustrirano i poniženo zato što nikome nije dovoljno stalo. Zato što bi se možda neko i iscimao da dođe do njega i eventualno ga pozvao na neki informativan razgovor. I na tome bi se najverovatnije završilo.
On bi i dalje bio slobodan. I ljut. Zato što sam se usudio da ne pokažem strah. Ja znam da je to bila prazna pretnja, napisana iz besa jer nije dobio ono što je želeo, a misli da mu pripada.
Kako sam tako siguran da je prazna pretnja? Tako što je od poruke prošlo dva meseca, a ja sam i dalje živ. I dalje živim kod Aviv parka. Prolazim tuda svaki dan. I danju i noću. Sa društvom, sam, svejedno. Ne osvrćem se iza sebe. Ne razmišljam o njemu.
Zvuči da sam hrabar. Možda i jesam. Možda sam samo lud. Ipak, nosim šoker u torbi. Nisam baš toliko lud. Od 2015. naš zakon dozvoljava nošenje elektrošokera ili biber spreja u svrhu samoodbrane. Nisam ga još upotrebio nijednom. Nažalost.
Nekad pomislim da bih voleo da se zadesi takva situacija gde bih morao da ga upotrebim, jer nemam drugog izbora. Onda razmislim, pa shvatim da ipak ne bih. Previše se bojim. Ali ne osobe od koje bih se branio. Nego od sebe. Nisam siguran da li bih imao dovoljno kontrole da se zaustavim, ili bih na tom nekom želeo da iskalim sav bes nakupljan ovih 15 godina.
Ja sam odabrao da živim svoj život. Neću to menjati, pa makar ga izgubio. I nijedna pretnja to ne može da promeni.
To ne znači da su u redu. Nisu. Odvratne su. Nedopustive su. Takve osobe njima žele da demonstriraju svoju moć, a zapravo samo pokazuju koliko su nemoćne. I nesrećne. I kada to shvatim, ja više nisam ljut na njega. Meni je njega žao. Žao mi je što on nikad neće moći da živi svoj život onako kako želi, već će ceo život da se krije iza neke maske i da živi u svojoj glavi, svojim fantazijama. A meni je lično takav život gori nego smrt.
S druge strane, ovakav moj stav nije došao preko noći. Gradio se godinama. Uz podršku meni bitnih i dragih ljudi. To je gradilo moje samopouzdanje do te mere da sam ja prihvaćen gde god se pojavim. Nevezano za moj izgled i orijentaciju. Ljudi me prihvataju jer sam inteligentan, duhovit, dobar čovek, spreman da sasluša, pomogne. Uz sve to jesam i peder. I to nikome ne smeta. Nisam samo to i to me ne određuje kao ličnost. Ali je neodvojivi deo moje ličnosti i ako me prihvataš, prihvataš me celog. Ne u delovima.
Nisu svi bili te sreće kao ja. Da se osete slobodno da taj deo sebe pokažu svojim bliskim ljudima. Ti bliski ljudi bi ih možda odbacili. Da li su ti ljudi stvarno onda toliko bliski ako bi nekoga odbacili zbog toga? To je možda tema za neki naredni tekst.
Poenta je da, bez te podrške i sigurnosti, ta želja za slobodom se nije hranila kao kod mene. A čim se sloboda ne hrani, preuzima strah. Koji samo raste, iz dana u dan. Strah rađa anksioznost, koja često vodi u depresiju. Been there, done that. Still struggling.
Ali nije svako dovoljno jak da se bori, pogotovo ne svakodnevno. I na nekog ovakva poruka može mnogo drugačije da utiče nego na mene. Može da ga zatvori dodatno, može da ga navede da naudi sebi. Taj neko ko je poslao takvu poruku o tome ne razmišlja. On je samo imao potrebu da se istrese verbalno, pošto već nije dobio mogućnost da to uradi seksualno.
Na tu poruku mu tada nisam odgovorio. Nisam mislio da zaslužuje bilo kakav odgovor. Ipak ga zaslužuje. Moj odgovor je „Ja ću i dalje da šetam pored Aviv parka. A ti možeš da se nosiš u tri pičke materine.“
Piše: Filip Obradović
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
