Kada govorimo o homofobiji, ne samo kao iracionalnom strahu prema homoseksualcima, već i kao formalnim i neformalnim sankcijama prema homoseksualnom ponašanju, koje primenjuje država, ne možemo izvršiti validnu analizu bez osvrta na same korene i uzroke ove pojave u savremenom svetu. Judeo-hrišćanska civilizacija i dalje prožima savremeni svet i daje tonove i boju svakom obliku homofobije. Uz rimsko političko nasleđe, neoliberalnu ekonomsku doktrinu kapitalizma, judeo-hrišćanstvo daje ideološku i kulturnu potporu sistemu eksploatacije i nejednakosti u kojem homofobija ima istaknuto mesto.
Danas se sve više pojavljuju studije koje imaju za cilj da kroz nova iščitavanja Biblije pomire homoseksualnost i hrišćanstvo, što je veoma jalov i beskoristan posao. Primenjujući neverovatnu misaonu akrobatiku, kao hrišćanski apologeti nekad, pojedinci u LGBT zajednici, poput žrtava koje žele da se dopadnu svojim dželatima, dokazuju kako hrišćanstvo nema ništa protiv homoseksualnosti. Zapravo, ovo je još jedan vid straha od religije i religijske prakse, jer umesto da se bore za njeno ukidanje i prevazilaženje, ovim se produžava stanje materijalne i duhovne podjarmljenosti LGBT populacije.
Moraćemo razočarati sve one koji opravdanja za biblijsku, a kasnije i organizovanu hrišćansku homofobiju, vide u kontekstu vremena i običaja u doba kada su nastali biblijski tekstovi. Vidimo da novo vreme nije ništa oduzelo izvornoj homofobiji. Hrišćani tvrde kako su biblijski pasusi pisani kao sama božja reč ili su bili nadahnuti bogom. Crkva ih vidi kao univerzalna, večna i nepromenljiva uputstva i apsolutne istine. Dakle, ako ih crkva posmatra tako, onda vremenski kontekst nema nikakve veze sa sadržinom, koja je, nažalost, jasna i nedvosmislena kada je reč o homofobiji.
Tako već prvi starozavetni tekstovi upućuju na božju mrskost homoseksualnog ponašanja: „S muškarcem ne leži kao sa ženom, gadno je.“ (Treća knjiga Mojsijeva, 18:22). U istom poglavlju (20:13), kaže se: „Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube, krv njihova na njih.“ Opštepoznata je i priča o Sodomi i Gomori, koju zbog prostora nećemo navoditi, a zbog koje su homoseksualci u srednjem veku i dobili naziv „sodomiti“.
Neki bi rekli da su to ipak starozavetni tekstovi, te da pojavom Isusa Hrista Novi zavet nudi spas i izbavljenje svima, pa i homoseksualcima. Međutim, Isus jasno kaže svojim sledbenicima da je njegova misija da ispuni Stari zavet do poslednje reči: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši. Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.“ (Jevanđelje po Mateju, 5:17-19)
Istina je da Isus u svojim propovedima nigde ne pominje homoseksualce, ali zato potvrđuje heteronomni obrazac Starog zaveta (Jevanđelje po Marku, 10:6-8; Jevanđelje po Mateju, 19:5)
Ipak, kao ključni dokaz da Novi zavet i Isusovo učenje ne donosi nikakav drugačiji i bolji tretman homoseksualaca, jesu reči apostola Pavla (Savla) u njegovim poslanicama Rimljanima i Korinćanima: „Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi sa ljudima činjahu sram i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi.“ (Poslanica apostola Pavla Rimljanima, 1:27); „Ne varajte se: ni kurvari, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni muželožnici… carstvo božje nećete naslediti.“ (Prva poslanica apostola Pavla Korinćanima, 6:9-10)
U Novom zavetu, priča o Sodomi i Gomori se potvrđuje i u Poslanici apostola Jude (1:7-8) i Drugoj poslanici apostola Petra (2:6-12)
Sve ove homofobne biblijske odredbe, poslužile su kasnije tzv. svetim ocima crkve da razviju doktrine usmerene na mržnju i prosekuciju homoseksualaca. Tako, recimo, Jovan Zlatousti piše da su „muželožnici (homoseksualci-prim. aut.) gori od ubica“. Neskrivenu i ratobornu homofobiju nalazimo i kod Klimenta Aleksandrijskog, Tertulijana, Origena, Vasilija Velikog, Aurelija Augustina, Tome Akvinskog… Svi oni pišu i dokazuju da homoseksualnost protivreči prirodnom pravu, datom od boga.
Kako je hrišćanstvo Milanskim ediktom, 313. godine, dobilo ravnopravni status sa drugim religijama u okviru Rimskog carstva, a 380. godine, priznato kao jedina i zvanična religija, u savezu sa državom hrišćanstvo započinje eru krvavih progona homoseksualaca. Nisu se birale metode: od svirepih mučenja, zabrana misli, knjiga, velikih falsifikata, ubistava… Tada se po prvi put javlja i zakonski kodifikovana homofobija.
Tako, već 342. godine, hrišćanski imperatori Konstancije II i Konstant, objavljuju smrtnu kaznu za muškarce koji stupaju u istopolni odnos. Takođe, hrišćanski imperatori Valentinijan II/Gracijan i Teodosije I (priznao hrišćanstvo kao jedinu zvaničnu religiju), kažnjavali su javnim spaljivanjem muškarce u ulogama žena.
Najdalje u homofobiji je otišao Justinijan, vizantijski car u VI veku, koji je optuživao homoseksualce za pojave gladi, zemljotresa i pomora. Po ugledu na Sodomu i Gomoru, on je zakonima iz 538. i 544. godine, predvideo smrtnu kaznu za homoseksualnost.
U srednjem veku, kada je hrišćanstvo imalo primat u svim pitanjima državnog i društvenog ustrojstva, započinje sistemski i organizovani progon homoseksualnosti. Ona se upoređuje sa incestom i zoofilijom. Govori se da homoseksualnost navlači bes božji na gradove i države. Sabor u Nablusu i Treći lateranski sabor doneli su zakone protiv „sodomije“ koji predviđaju spaljivanje i izgnanstvo. Optužba za sodomiju je bila jedna od glavnih u borbi protiv tzv. jeretika – u XIII veku to su bili katari, verzija slovenskih bogumila koji su teško stradali od hrišćanske crkve; takođe, u XIV veku, Templarima se sudilo i za homoseksualnost. Pojava inkvizicije pojačala je borbu protiv homoseksualaca.
Ni u doba reformacije i pojave protestantizma, hrišćani nisu promenili odnos prema homoseksualnosti. Tako, Martin Luter kaže: „Sodomija žudi za onim što je u potpunosti suprotno prirodi. Odakle dolazi ova perverzija? Nema sumnje od đavola. Kada muškarac izgubi strah od boga, đavo izvrši pritisak na njegovu prirodu i ugasi žar prirodne želje i postavi onaj suprotan prirodi.“
U novom veku, homoseksualnost se osuđuje crkvenim putem, a „prestupnici“ se predaju državi na kažnjavanje. Niz država uvodi homoseksualnost kao krivično delo, pod direktnim uticajem hrišćanstva: Sveta Rimska imperija 1532. godine, Engleska 1533. godine, Rusija u doba reformi Petra Velikog…
Pravoslavni svetac, Maksim Grk piše: „Spoznajte sebe, prokleti, kakvom ste se gadnom užitku prepustili! Pokušajte da se odreknete ovog svog najgadnijeg i najsmrdljivijeg zadovoljstva, da ga mrzite, a ko god tvrdi da je ono nevino, predajte ga večnoj anatemi, kao protivnika Jevanđelja Hrista Spasitelja, koji kvari njegovo učenje. Očistite se iskrenim pokajanjem, toplim suzama i svim mogućim dobročinstvima i čistom molitvom. Mrzite svom dušom ovu prljavštinu da ne biste postali sinovi večnog prokletstva i uništenja.“
Prodrevši i u druge delove sveta, van Evrope, hrišćanstvo je uspelo da kroz podršku politici kolonijalizma, u značajnoj meri pokvari ili uništi napredne civilizacijske tekovine u kolonijalizovanim zemljama. Kako se na kolonijalizovanim područjima vršila vesternizacija, tako je rasla i homofobija povezana sa hrišćanskim učenjima.
Iako od doba francuske revolucije počinje smekšavanje organizovanog progona homoseksualaca, zakoni protiv homoseksualnosti ostaju na snazi, u raznim formama, sve do druge polovine XX veka. Tako su pod udar ovih zakona „pali“ Oskar Vajld, Alan Tjuring, kao i brojni drugi humanisti, filozofi, kompozitori, umetnici, književnici, ali i obični ljudi, koji su izgubili svoje živote samo zato što su nosili hrišćanski greh homoseksualnosti.
Međutim, kako crkva nije izgubila svoj pređašnji status najuticajnije institucije u društvu, koja u značajnoj meri formira javno mnjenje i kulturne obrasce, homofobija je i dalje prisutna u značajnom delu sveta. To će poprimiti ekstremnu formu u doba nacizma, kada je hrišćanstvo, nakratko, vratilo svojoj originalni oblik. Dovoljno je uporediti stavove nacističke vrhuške i hrišćanskih otaca, te primetiti neverovatan stepen poklapanja po pitanju homoseksualnosti. Sam Hitler je u svojoj proklamaciji narodu izjavio da je hrišćanstvo temelj nemačke moralnosti, što je prouzrokovalo holokaust nad homoseksualcima. Takođe, valja još jednom podsetiti, da su homoseksualci i nakon oslobođenja, 1945. godine, nastavili da služe svoje kazne na koje su osuđeni na osnovu nacističkih zakona i da su bili izuzeti od ratnih reparacija.
No, hajde da u pet tačaka sumiramo suštinu hrišćanske homofobije, koja je i danas aktuelna:
1. Homoseksualnost nije prirodna – Najpre, otkud onda homoseksualnost u prirodi ako nije prirodna. Treba li da se vratimo u šumu, odakle smo potekli, da bi bili prirodni? Zašto smo se onda odvojili uopšte od prirode i stvorili civilizaciju? Ko uopšte i ima tapiju na pojam prirode. Priroda je vrednosno neutralna. Pojave kiše i snega nisu vrednosno ni dobre ni loše. Kako je homoseksualnost identifikovana kod čak 450 životinjskih vrsta (primata, sisara, ptica), nigde nije zabeležen slučaj homofobije među njima. Dakle, hrišćani pod pojmom prirodnosti podrazumevaju biblijske tekstove, koji nemaju veze sa prirodom, jer se baziraju isključivo na volji boga, koja je veoma promenljiva. Hrišćanski moral je veoma nestabilan. Da kojim slučajem Jehova objavi da je homoseksualnost ok, hrišćani bi se našli u čudu, jer bi onda oni postali grešnici.
2. Ne postoje kulturne pretpostavke za homoseksualnost – U hrišćanskom svetu ih zaista i nema, no, svet je postajao daleko pre pojave hrišćanstva. Drevne civilizacije, koje su prethodile hrišćanstvu, imale su i te kako kulturnih osnova za homoseksualnost, koja se smatrala sastavnim delom ljudske prirode i seksualnosti. Antička Grčka je otišla najdalje u tom pogledu. Homoseksualnost se nije razmatrala samo kao puka seksualna želja, kako to hrišćani površno gledaju, već i kao deo vaspitanja i obrazovanja čoveka, intelektualne bliskosti pojedinaca, bratstva, solidarnosti, vojničke hrabrosti, požrtvovanosti…
3. Homoseksualnost je društveno necelishodna – Suština ovog argumenta se svodi na hrišćansko poimanje prokreacije, kao jedine svrhe seksualnosti, gledanja na homoseksualce kao socijalno devijantne ličnosti, kao i shvatanja da homoseksualci ne mogu proizvoditi društvena dobra. Međutim, seksualnost je daleko složenija od toga kako hrišćani gledaju na nju. Zato smo i svedoci brojnih slučajeva pedofilije i razvratnosti, baš u redovima hrišćanskog klera, jer nasilno suzbijanje ispoljavanja seksualnosti vodi ka psihičkim i socijalnim poremećajima. Što je duža kriza seksualnog identiteta i potiskivanje seksualnih nagona, to su veće i šanse za odlazak u patologije. A što se tiče stava da homoseksualci ne mogu proizvoditi društvena dobra, ima li većeg kontraargumenta od kulturnih dela Šekspira, Leonarda da Vinčija, Čajkovskog, Platona, Vajlda, Jesenjina, Žida i brojnih drugih ličnosti u svim granama ljudske delatnosti?! Tako možemo nazvati necelishodnim i heteroseksualne parove bez potomstva, monahe i sveštenike koji žive u celibatu, parazitski način života hrišćanskog klera i brojne druge socijalne devijacije proistekle iz hrišćanskog kulturološkog modela. Tako, recimo, nije celishodna mizoginija proistekla iz hrišćanskih tekstova koja je uzrok femicida („Muž nije sazdan žene radi, nego žena radi muža.“, Prva poslanica apostola Pavla Korinćanima, 11:9).
4. Ljubavni život ne treba biti javan – Prilikom upotrebe ovog argumenta, namerno se meša sam čin seksa i onaj deo ljubavi dve individue (nezavisno od seksualne orijentacije) koji je usmeren socijalno, intelektualno i afektivno. Naravno da je sam seksualni čin duboko intiman i da će on ostati u sferi privatnosti (u „četiri zida“ kako to vole da kažu homofobi), ali postoji i deo ljubavi koji je, svakako, usmeren na javni prostor i tiče se socijalne interakcije sa drugima, društvenog prihvatanja, ispoljavanja naklonosti prema partneru, slobodnog izražavanja…
5. Homoseksualnost je ideologija – Najčešće upotrebljavan argument, kojim se borba LGBT pokreta za ravnopravnost želi predstaviti kao nametanje homoseksualnog obrasca života. „Šta da kažem deci kada na ulici vide dve čike ili dve tete kako se drže za ruke?“ – pitaju se homofobi. Čudno, kako se ne pitaju kada deca gledaju ubistva, tuče, masakre, nasilje, primitivizam, kojima obiluje javna sfera. Homoseksualnost nije ništa više od varijeteta ljudske seksualnosti, koji je prokazan hrišćanskim učenjem. I kao što su se menjali kroz istoriju obrasci ponašanja prema robovima („Robovi, budite poslušni svojim gospodarima po telu, kao Hristu, sa strahom i trepetom, u prostoti srca svog.“, Poslanica apostola Pavla Efežanima, 6:5), tako i pokret za prava LGBT osoba se bori da homoseksualnost izbori pun i ravnopravni status građanstva. Ništa više, ali ništa i manje od onoga što imaju ostali članovi zajednice.
Deluje kako je savremeno doba postalo ateističko, međutim, ni za jotu se nije promenila judeo-hrišćanska epistema po kojoj živimo i razmišljamo. To je, upravo, ta moralnost o kojoj je govorio Hitler. Da li smo izvršili redefiniciju braka? – Ne. Redefiniciju porodice? – Ne. Promenu obrazovanja? – Ne. Rušenje nametnutih autoriteta? – Ne. Drugačiji pogled na seksualnost? – Ne. Izmenu kaznene politike? – Ne. Dakle, ništa suštinski novo i radikalno ne postoji u savremenom dobu. Svi ovi ključni pojmovi su samo prepevani religijski koncepti, koje u raznim oblicima srećemo kroz istoriju, a koreni su im u judeo-hrišćanskoj ideologiji. Danas ih koriste razni desničarski krugovi u svojoj kapitalističkoj formi. Kako bi rekao Mišel Onfre, „lavlji fašizam“ je ustupio mesto „lisičjem fašizmu“. Izloženi smo suptilnim formama manipulacije. Kapitalistički mediji čine ono što su nekada hrišćanske lomače.
Zato je suština radikalnog preobražaja u slobodi svake individue i revolucionarnom prevazilaženju judeo-hrišćanske civilizacije u kojoj živimo. Bez toga nema istinskog oslobođenja LGBT ljudi. Nema slobode bez materijalne osnove, ali nje, takođe, nema bez oslobođenja od ideoloških društvenih okova koje je hrišćanstvo vekovima nagomilavalo u cilju potčinjenosti čoveka državi i poretku. Gde postoji država – tu je i hijerarhija, gde je hijerarhija – tu nema jednakosti, gde nema jednakosti – nema ni slobode. Čovek koji ne praktikuje svoju slobodu, bio on i sit, zapravo je mrtav čovek.
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
