Vin Grinvud (Wynne Greenwood) je u svojstvu rezidenta u Beograd stigla iz Sijetla (Vašington) na poziv Kulturnog centra Drugstore (Vojvode Bojovića 4). Ova multimedijalna umetnica i performerka je u tom prostoru tokom juna održala dve radionice i predstavila se u višestrukoj ulozi. Vin je feministička i lezbejska aktivistkinja koja u svom radu koristi različite izražajne forme i sredstva poput video-art instalacija, fotografija, filmova, skulptura i muzike. Jedan od njenih najpoznatijih radova je muzički elektro-pop performans Tracy + the Plastics iz 2006, koji je Vin izvela 14. juna u KC Drugstore. Pošto je u Beogradu prvi put, Vin je uz želju da upozna našu kulturu, ljude i queer (LGBT) scenu rado pristala na intervju za Optimist, kako bi domaćoj publici omogućila da se bolje upozna sa njenim radom.
Kako se postaje feministička, a kako lezbejska umetnica i da li to uvek ide jedno s drugim? Kako i kad si počela?
Pre nego što sam saznala za reč feministikinja, imala sam feministička osećanja. Kao dete, brinula sam o pravima životnja i o ljudskim pravima – o velikim idejama jednakosti za sva živa bića. Takođe, osećala sam se izvan toga kako „normalna“ devojka treba da izgleda i da se ponaša., tako da sam bila svesna rodnih normi prilično rano. Ova iskustva i osećanja su dugo vrila, i onda, u srednjoj školi, prijatelj mi je dao kasetu sa pesmama Riot Grrrl, među kojima su bile i Bikini Kill i Bratmobile. Bila sam dosta pod uticajem muzike Riot Grrrl i umetnosti iz ranih devedesetih godina. Sećam se strofe iz pesme Bikini Kills: “Eat Meat, Hate Blacks, Beat Your Fucking Wife, It’s all the same thing.” (Jedi meso, mrzi crnce, tuci svoju jebenu ženu, sve je to ista stvar). To je bio prvi put da su mi se sve kockice složile tako jasno. Počela sam da oblikujem svoje razumevanje toga šta feminizam jeste i šta znači, i da identifikujem sebe kao feministkinju.
Setila sam se nečeg što je Gregg Bordowitz jednom rekao na predavanju koje je držao. Rekao je (koliko se sećam): „Seksualnost je ništa manje od toga kako dodirujete svet i kako svet dodiruje vas.“ Za mene ima smisla da se identifikujem kao queer umetnica zato što moja queerness stoji na temelju ideje ovog citata. Moj feminizam, queerness i kreativnost su načini na koji spoznajem svet, i sebe u tom svetu.
Amerika sa ove tačke sveta izgleda kao dreamland „raj za umetnike“, no zanima me da li si nailazila na poteškoće/prepreke u dolaženju do ciljeva? Da li je postojala borba, ili je sve išlo glatko?
Vrlo sam zahvalna svim umetnicima i aktivistima čiji su rad i borbe napravile prostor za mene da se bavim umetnošću kojom želim da se bavim bez potrebe za tim istim borbama. Imala sam sreću da nađem zajednicu queer i feminističkih umetnica i muzičarki koje su me podržavale od rane mladosti. I uspela sam da nađem podršku unutar umetničke industrije, i u okviru mainstreama i undergrounda.
Lezbejsko feministički identitet ovde nije mnogo zastupljen. Da li je tvoja publika većinski iz LGBT priče, ili je van svih polnih, političkih i socijalnih normativa?
Želim da stvorim umetnost koja je široko prihvaćena. U isto vreme, važno je da imam ozbiljne razgovore koji su mogući kada razgovaram sa ljudima koji dele moj identitet i iskustva. Ne vidim ovo dvoje kao nešto što se međusobno isključuje. Mislim da kritičke i zanimljive stvari mogu da se dese idejama kada su prevedene na jezik većine.
Koji su tvoji feministički uzori i u kojoj feminističkoj struji se pronalaziš, ili kreiraš sopstveni umetnički senzibilitet neopterećena time kako te percepiraju feministkinje, lezbejke ili bilo koja druga publika?
Navešću par feminističkih autorki koje trenutno čitam: Donna Haraway, Audre Lorde, Angela Davis i Luce Irigaray. Pronašla sam istinu i mudrost u mnogim različitim pokretima i mišljenjima. Tuđe misli i radovi su mi neophodni kao voda, vazduh, sunce i hrana.
U prošlosti sam mnogo brinula o tome kako me drugi ljudi vide. Sada se trudim da ostanem usredsređena na svoja verovanja u drugačijem svetu i u svetu koji prihvata različitost. I taj svet uključuje sve, ne samo feministkinje i lezbejke.
Šta misliš o Zakonu o istopolnim brakovima i mogućnosti usvajanja dece?
Gej brakovi su legalizovani tamo gde ja živim, u državi Vašington. To je komplikovana tema. Mislim da je dobro da postoje ista zakonska prava kao i za strejt parove, ali u isto vreme, slažem se sa queer zajednicom koja pita zašto su gej brakovi naš primarni cilj. Zašto hrliti (i pri tom trošiti velika sredstva) prema imitiranju hetero-normativnih rituala, kada možemo stvarati nove načine života i bivanja. Pitam se kako se drugačije posvećenost u vezi može slaviti u većoj zajednici.
Koji su tvoji stavovi o pornografiji i prostituciji? Da li ih osuđuješ ili odobravaš, i zašto?
To izgleda jako komplikovano. Da budem iskrena, nisam o tome toliko razmišljala da bih ti sada dala pravi odgovor. Verujem da seksualne radnice treba da imaju sindikalna prava i da imaju pristup zdravstvenom osiguranju, zaštiti i drugim servisima koji su im potrebni. Takođe se pitam kako bi prostitucija izgledala u matrijarhatu ili u društvu gde je društvena struktura određena nečim potpuno drugim, kao što je posvećenost restorativnoj pravdi (suprotno od kažnjavanja), ili pomaganju ljudima da budu zdravi i ostvareni.
Šta bi istakla kao najveći uspeh u karijeri?
Mislim da je podučavanje moj najveći uspeh. To je mesto gde u isto vreme i dajem i primam, inspirišem i dobijam inspiraciju, gde u isto vreme i nastupam i budem publika.
Reci nam nešto o projektu koji radiš tokom mesec dana boravka u KC Drugstore. Kakvog su tipa tvoje radionice?
Projekat na kom radim se zove “More Heads”, za koji pravim skulpture glava od nađenih i već korišćenih materijala. Ovaj projekat je istraživanje kulturnog uticaja na individue i međuljudskih interakcija. Sve je o miru. Pitam se: „Da li je mir moguć? Kako mir izgleda?”
Takođe u KC Drugstore držim par radionica o upotrebi videa i video performansu, i deci u Svratištu.
Da li se osećaš profesionalno ostvarenom i ispunjenom? Kakvi su planovi za buduće projekte?
Srećna sam tu gde sam sada. Imam izložbu u Bruklinu u septembru, za koju ću nastaviti da radim sa skulpturama glava i video radovima koje sam započela u Beogradu. Takođe, pravim arhivu za Tracy + the Plastics. Prošle nedelje u KC Drugstore sam imala prvi nastup posle 5 godina, tako da ću možda nastaviti i sa muzikom. Možda čak i turneja?
Kakvi su tvoji utisci o Beogradu? Da li si ovde videla nešto posebno i kako ti se čine ljudi u njemu?
Volim što sam u Beogradu! Volim reke, parkove, da gledam sve ljude kako hodaju gradom, staru arhitekturu, osećanje da sam između prostora i vremena, negde na raskršću. Vrednujem sposobnost da se improvizuje i bude spontan, kao što je pravljenje događaja nedelju dana pre njegovog dešavanja. Ljudi su jako fini a takođe i pametni.
Razgovarala: Biljana Kosmogina
www.wynnegreenwood.com
