Zbog napada i vređanja Seke Aleksić pojedini gej aktivisti su se krajem prošle godine odrekli Jelene Karleuše i javno je kritikovali rečima da je dotakla dno i da je postala ono što je kritikovala, “ordinarna rasistička malograđanka”. Seka Aleksić je tokom godina bila na meti napada zbog porekla, izgleda… slično kao i LGBT populacija u Srbiji koju je u više navrata branila i podržavala u svojim medijskim nastupima. Poslednji od napada bio je da izgleda kao muškarac zbog kratke kose i mišićavog tela u teretani izvajanog, te smo odlučili da malo za Optimist popričamo sa našom Sekom, što je ona oduševljeno prihvatila.

Koliko ti je naporno da si stalno u centru pažnje medija i javnosti? Kako se odmaraš od toga?

Ne onoliko koliko je bilo na samom početku karijere, ali vremenom se taj ritam prihvati. Naučila sam da živim sa tim da se mediji ne mogu kontrolisati kao i da prava slika o jednoj javnoj ličnosti ipak zavisi od nje same. Duhovnost je uvek u vezi sa mirom, a ja ne zapostavljam taj aspekt života. Druženje sa bliskim ljudima, pre svega sa porodicom pruža mi neophodnu energiju i čini da se osećam sigurnom.

Mediji srpsku estradu predstavljaju kao kokošinjac u kome non stop leti perje, pevačice se čupaju, svađaju i ratuju… Koliko tu ima istine, a koliko mediji preuveličavaju zarad dizanja čitanosti?

Sukobi javnih ličnosti su medijska poslastica broj jedan. Posebno kada te iste ličnosti izgube kontrolu i dostojanstvo. U tome ima istine, ali ima istine i u činjenici da nisu svi mediji objektivni u pristupu tom problemu. Ima onih koji su objektivni, ali i onih koji su navijački raspoloženi. Na početku karijere sam umela da zagrizem taj mamac i upustim se u javne sukobe. Vremenom sam naučila da istinska zvezda mora da bude iznad takvih obračunavanja kao i da postanem potpuno neosetljiva na sitne pakosti i frustracije pojedinih kolega.

Iako se ponašamo da javne ličnosti imaju izuzetno debelu kožu i da mogu svašta da izdrže, koliko te pogađaju negativni komentari vezani za tvoj izgled i rad?

Svako ima pravo da komentariše, posebno u današnje vreme ekspanzije interneta i društvenih mreža. Pogađa me samo iskrena i utemeljena kritika, a na hejterski lavež odavno se ne osvrćem. Naravno, svaka objektivna kritika je i snažna motivacija u isti mah.

Šta možeš da poručiš kao ohrabrenje onima koje mrzi da treniraju i nađu sve razloge da ne krenu u teretanu?

Na prvom mestu da razmisle zbog čega uopšte žele da vežbaju. Normalno je da, ako neko hoće samo da fascinira druge, neće uspeti u svojoj ideji jer mu je i motiv lažan. Svaki početak je naporan i težak, ali vrlo brzo redovni treninzi postanu sastavni deo svakodnevnici kao deo životnog stila. Još kad stignu prvi rezultati redovno vežbanje postane sve slađe.

Negde je ženska uloga da bude slaba, krhka i da čeka na princa iz bajke da je izbavi iz nevolje. Kako mi se čini ti na tu ulogu ne pristaješ?

Naravno, nisam osoba koja se prepušta sudbini i koja čeka. Čovek mora da shvati da uvek može da pobedi okolnosti. Žene koje u muškarcima traže spasioce redovno ostaju same i obično su skroz nesvesne svoje snage. A moguće je da su samo lenje pa očekuju da neko drugi odradi život za njih. Ja sam svog princa pronašla, a lepota našeg zajedničkog života je upravo u tome sto smo ravnopravni u svemu – i u uživanju i u životnim bitkama.

Gej muškarci se često oduševljavaju tvojim mužem, pojedini i tvojim ličnim trenerom. Kako ti na to reaguješ, kako on?

To mi je veliki kompliment jer homoseksualci su najvećim delom osobe od ukusa. Ima jedna fantastična scena u seriji
“Seks i grad” kada Samanta svom mladom ljubavniku i glumcu na početku karijere, Smitu, kaže: “Prvo ce te otkriti gejevi, pa tek onda devojke”.

Posebno te je pogodio film “Molitva za Bobija” o mladom gej muškarcu koji oduzima sebi život zbog neprihvatanja porodice. Kako ti vidiš situaciju u Srbiji kada je u pitanju gej populacija?

Čini mi se da se stvari pomeraju u dobrom pravcu. Iako mora još mnogo da se radi, pre svega na promeni mentaliteta ovog naroda, homoseksualci su postali mnogo vidljiviji i prisutniji u različitim porama društva. Za mene je to veoma ohrabrujuće jer verujem u slobodu svake osobe da bira za sebe i život i životni stil i partnera. Bez uvažavanja ljudskih prava civilizacija ne postoji. Samo varvarstvo.

Koliko si puta na svojoj koži osetila mržnju ljudi jer si drugačija i kako si se izborila s tim?

Ja mislim da je neprihvatanje teret i blagoslov. Najlakše je biti deo gomile. Samo treba pronaći snagu i izboriti se sa onima koji upiru prstom u vas jer vas ne razumeju.

Postala si i Playboy zečica. Kako si se odlučila na taj korak i koliko je bilo uzbudljivo slikati se za Playboy?

Plejboj je sada drugačiji nego pre nekoliko godina. Izgleda skupo i kvalitetno, dopala mi se koncepcija snimanja koja je provokativna na jedan umetnički način. Kada sam bila sigurna da ništa neće biti banalno i jeftino odlučila sam da se u svojoj 33 godini poigram svojim seksepilom.

Primećuješ da u medijima ima jako puno ženske golotinje, dok muške ne toliko. Da li to smatraš nepravdom ili su muškarci stidljiviji ili nemaju šta da pokažu?

Smatram to nepravdom i poručujem muškarcima da se oslobode. Izvinite molim vas, pa nago i prelepo muško telo jedno je od najstarijih umetničkih inspiracija. Mislim da gej muškarci tu mogu da odigraju značajnu ulogu ohrabrujući strejtaše da pokažu svoju lepotu.

Za kraj. Koja je tvoja poruka čitaocima Optimist magazina?

Nemojte dozvoljavati da proleti život skrivajući se u svojim sobama i stanovima. Biti ono što jesi najveća je ljudska sreća. Uslov za sve druge ostvarenosti. Samim tim što znate ko ste mnogo ste postigli. Veliki je broj onih koji provedu život neusuđujući se da ikada pročeprkaju u sebi.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts