U svetu savremene književnosti temeljno i istrajno zatrpavanim post- i postpostmodernim pokušajima i akrobacijama nije ni čudo što onda put do čitalaca prilično lako i sigurno krče i izbore dela napisana u naturalističkom, pomalo i starostavnom ključu, sa, reklo bi se, jednostavnošću kao krovnim konceptom. Čini se da je ta čitalačka vožnja u rikverc (a, između ostalog, oličena i u odanosti spram realizmom jasno obojene i definisane autofikcije) zdravorazumni je i sasvim ljudski refleks; imajući to u vidu, ni ne treba da čudi uspeh imena i „pera“ kao što je Sali Runi, za kojom su nahrupile horde sličnomišljenika ili imitatora joj.

Pred nama je sada i pitak i veoma simpatičan, a zanatski fino upakovan i zaokružen debitantski roman „Ostani ako možeš. Idi ako moraš.“ norveške književnice Helge Flatland (1984), na matičnom tržištu objavljen 2010. godine; srpsko izdanje (u prevodu Nevene Bogićević, Marine Krdžavac, Nataše Krsmanović, Bojane Maksimović i Dušana Zdravkovića, uz Natašu Ristivojević-Rajković u svojstvu mentora prevoda, objavila Geopoetika – u ediciji Roman premijera) pojavilo se pre nepunih mesec dana i svakako je delo na koje treba da obrate pažnju mnogi, a pre svega oni opisani u uvodnom pasusu ovog prikaza. Helga Flatland dosta brzo potpuno ogoli svoj autorski pristup, te čitalac, našavši se na poznatoj mu teritoriji, teritoriji priča o odrastanju i posledičnim bolovima i povremenim odblescima istinske lepote življenja, spokojno može da se prepusti tečnoj, detaljima i diskretnim stilskim finesama obogaćenoj priči o gorko-slatkim danima stasavanja u gotovo pa bajkolikom okruženju norveške provincije.

Osnovna narativna začkoljica je svesno svedena i data bez preterane pripovedačke mimikrije – trojica prijatelja iz detinjstva će se prijaviti za misiju norveške vojske u Avganistanu, a nijedan od njih se neće vratiti, te se postavlja pitanje šta je ih navelo za takav, svojevrstan samoizgon iz raja… Helga Flatland staloženim ritmom u vidno ekonomičnom izrazu (u pitanju je roman od oko 170 stranica teksta sasvim prijatnog proreda) ispreda priču o spokojnom detinjstvu u snovolikim norveškim krajolicima, gde potrese predstavljaju samo sitne porodične i vršnjačke čarke iz dinamike svakodnevice onih kojima je fatumski dato da mogu da se lagodnije odnose i prema sutrašnjici i prema onom u šta će sami uskoro izrasti i što će uskoro sami morati da pojme, prihvate i, ako uopšte za tako nečim i bude bilo ikakve potrebe, da zauzdavaju. Iako jednostavnost, koja pleni i deluje sedaticvno na čitaonicu, svojom diskretnošću i sveukupnom nenametljivošću, na to možda i ne ukazuje, očito je reč o brižljivo koncipiranom i onda i u delo pažljivo sprovedenom romanu mlade autorke, već tada prilično svesne svojih pripovedačkih umeća i potencijala.

ČITAJTE:  Marko Srejić: Soba

Nakon niza dovoljno ubedljivih, šarmantnih i poletnijih epizoda stižemo do onoga zbog čega je roman „Ostani ako možeš. Idi ako moraš.“ zanimljiv i za pretpostavljenu dominantu publiku Optimista. Naime, negde u završnoj četvrtini ovo delo u tematsko-motivskom mislu krenuti i u pravcu kvir književnosti, i to odmerenim prikazom gej romanse u tim nežnim i definitivno formativnim godinama, možda i od krunske važnosti za kasnije identitetske odrednice i seksualne i ostale preference. Pripovedačka taktilnost prisutna je i u tom delu i u toj dimenziji ovog romana, tako da će jedno sestrinsko, nasumično i rutinsko „Pederu!“ sa druge stranice knjige, poput metaforične munjevite strele koja probija međe i vremena i naših oklopa, u narečenom finišu romana doći do tačke krajnje efektno prikazane silne zaljubljenosti, koja će, pak, u trenu postati funkcionalan deo celine i doprineti i ukupnoj narativnoj i tematskoj strukturi dela i pružiti važan deo mogućeg pojašnjenja na pitanje iskazano negde u prvi redovima trećeg pasusa ovog teksta.

A, naravno, mnogima će i poznato i spoznajno i emocionalno sasvim ubedljivo zazvučati sledeće rečenice ovog romana Helge Flatland: „Sigurd je tamo, Sigurd je ovde. Ide ka meni, iz daljine vidim da je on. Hoću da se okrenem, ne želim da se sretnemo. Taman sam se malo odvojio od svega, taman mi je pošlo za rukom da na njega baš svaki sekund. Pomislio sam da me ovo tako dugo drži zato što mi je prvi u svakom smislu, a po mnogo čemu i jedini. Nije morao baš on da bude taj. Uopšte nije morao da bude baš on. Možda sam se samozavaravao, možda sam pao na to što sam konačno osetio da sam sa nekim blizak, da me neko razume. Pao sam na to što me je on stvarno video. To je mogao da bude i bilo ko drugi. Mogla je da bude i Ćešti ili Janike. Il’ bilo ko drugi. A možda se i tu zavaravam?“

ČITAJTE:  Knjigovanje: O lepotama i darovima iz dubine pripovednog kadra

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.