Lejla Slimani je u kratkom vremenskom periodu, primetno diskretno, bez iritantne medijske pompe, a posle samo dva kraća romana („Uspavaj me“ i „U vrtu ljudoždera“, oba u izdanju beogradske kuće Booka) postala prepoznatljiva i cenjena autorka u čitalačkom doživljaju onih koji i od zahtevnije književnosti zahtevaju podosta. A sada je pred nama i novo izdanje iz njenog „pera“; ovoga puta, reč je o dokumentarnoj prozi posve jednostavnog i krajnje ilustrativnog naslova „Seks i laži – Seksualni život u Maroku“, u kome je ova spisateljica nanizala i sabrala ispovesti Marokanki na gore iznete teme.

Cilj, kako je istakla sama Lejla Slimani, nije bio da napiše sociološku studiju, niti da napravim ogled o seksualnosti u Maroku. Njena prvenstvena misija je očito bila da posudi glas i prostor (a nakon što se izborila za upadljive pozicije u svetu književnosti i pratećih joj fenomena), da prokrči put barem za slobodno izgovorenu reč za žene, jer, da je citiramo, „one se računaju u životu i treba računati s njima. Kroz svoje ispovesti htele su da bar za koji časak izađu iz izolacije i upozore druge žene na činjenicu da nisu same.“ Već ovde treba zastati i jasno i glasno naglasiti i potcrtati da ovo davanje glasa (tzv. voicing out) ovde nikako nije plod paternalističke kvazilevičarske i kvazielitističke zabrinutosti za one potlačene i obespravljene a sa sigurne distance, daleko od prave egzistencijalne vetrometine; naprosto, iz svakog od među koricama ove neosporno značajne knjige o užasima života sa žigom i bremenom drugosti u rigidnom i društvu označenom i nošenom i konzervatizmom i bigotizmom pulsiraju i nepatvorena empatija i briga za bližnjeg a neslobodnog i istinska briga za sagovornice, pred kojima je dug put od započete samoemancipacija do opipljivijih i konkretnijih dokaza punijih i proživljenijih sloboda.

„Seks i laži – Seksualni život“ u Maroku (sa francuskog prevela Ljiljana Marković, objavila kuća Clio iz Beograda) tako je par svetlosnih godina daleko i od intruzivne didaktičnosti i od folklorističkog prikaza narečene rigidnosti islamskog sveta spram žena, ali i spram raznorodnih, atipičnih, neukorenjenih, odvažnijih i osobenijih. Knjiga, između ostalog počinje citatom iz Antihrista u kome je Niče naglasio da „propovedati čednost znači javno podsticati protiv prirode. Prezirati seksualni život, prljati ga pojmom nečistote, to je istinski greh protiv zdravog životnog duha.“ A seksualni život žena u Maroku u ovoj višestruko zanimljivoj i važnoj knjizi Lejle Slimani pokriva sijaset raznih podtipova i rukavaca: počev od suštinske neslobode seksa i seksualnih sloboda u tom kutku sveta, rasprave o identitetu, nužnosti oslobođenja seksa i borbe za svaku, pa samim tim i seksualnu jednakost, do potresnih ispovesti homoseksualnih priklještenih između poriva za pomenutom slobodom i čarima puti i strogo ustrojenog društva, zaglibljenog u vazda diskutabilnoj tradiciji, kao i činjenici da „žensko telo ostaje pod prinudom grupe“. Tako u odeljku nazvanom Rasprava o identitetu: zapadnjački kontramodel nailazimo na ovaj venac pitanja mnogih pitanja: „Treba li zbog toga da se zadovoljim životom u tajnosti, kao što to čini najveći deo marokanske građanske klase? U privatnom prostoru da uživam slobode koje su, međutim, zabranjene zakonom?“

Pitanje i refleksije, te višeznačnost i neprolazna privlačnosti slobode, slobode tela, puti, ali i izraza, misli, izbora u središtu je i dela ove knjige koji je, kanda, i najzanimljiviji i najznačajniji za tipsku i dominantnu čitalačku publiku Optimista; naime, u ispovesti nazvanoj Muna: „U Maroku ne možeš biti homoseksualac i istinski srećan“ već u naslovu zatičemo krupnu istinu koja nas podseća da je malo toga na ovom svetu, pri ovakvom stanju stvari, koje bismo mirne duše mogli da uzmemo tek tako, zdravo za gotovo; naime, u toj ispovesti zatičemo i ove rečite i bolne, a možda i opservacije koje je tako lako prepoznati i na ličnom i iskustvenom nivou – „Sebe ne određujem kao ’homoseksualnu’. U stvari, ja nemam identitet ni prema rodu, ni prema seksualnosti. Nisam se nikada osećala zatvorena u te kategorije. Nikada nisam imala potrebu da sebe smatram potrebu da sebe smestim u neku pregradu.“

Retke su knjige koje ovako jetko i mudro, ozbiljno a u isti mah i pitko u formi dokumentarne proze, nimalo naivnog i lagodnog književnog žanra, govore o značajnijim i intrigantnim aspektima življenja danas, a da se autor pritom ne zagubi u šumi zavodljive ideološke i leksičke polivaletnosti. Ovo je knjiga koja podseća na esencijalnu nužnost borbe kao polazišta svakog smisla jer, baš kako autorka sama na samom kraju ove knjige, u zaključku, naglašava: „Kao svaka emancipacija, erotizam i pravo da se progovori iznad svega postiže se teškom borbom. To proizilazi iz jedne retke slobode: pravo da se misli svojom glavom. Treba se suočiti sa zabranom, najvećom od svih.“

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 51 – decembar 2019. možete pročitati na (Klik na sliku):

10 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.