Dokumentarni film “Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka“ Ivane Todorović, u produkciji AFC DKSG, uvršten je u glavni takmičarski program kratkometražnih filmova 63. Međunarodnog filmskog festivala u Berlinu.
U selekciji je 27 filmova iz 20 zemalja sveta, a Berlinski festival – jedan od najznačajnijih filmskih festivala na svetu, ove godine održao se od 7. do 17. februara.
Radnja filma „Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka“ zasnovana je na Goci koja ima 39 godina. Ona živi u Beogradu sa svojom nećakom, o kojoj brine od detinjstva. Ona voli svog dečka, iako je on ne poštuje. Ulicama Beograda hoda obučena kao muškarac ali ipak, izlazi na pozornicu kao žena i priča svoju životnu priču. „Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka“ je film o ljubavi, sreći i želji za pripadanjem. To je film o Goci koja je transrodna osoba.
Ivana Todorović rođena je u Beogradu 1979. Višestruko je nagrađivana rediteljka socijalno-dokumentarnog filma. Njeni filmovi prikazivani su na prestižnim festivalima u Roterdamu, Palm Springsu, Traverse City festivalu poznatog reditelja Majkla Mura… Na festivalima u Rusiji, Americi, Srbiji, Italiji i Kanadi osvajala je nagrade. Tim povodom razgovarali smo s njom:
– Nakon dve godine života i rada na filmu u Njujorku sam se vratila u Beograd na par meseci. To je bilo vreme nakon gej parade koja se održala 2010. Ja sam se našla u šoku da se i dalje ljudi ne prihvataju zbog razlicitosti… Par meseci kasnije se po meni desio istorijski trenutak kada su četiri prijateljice, Goca, Rajka, Jovanka i Tanja transvestite odlučile da javno istupe. U tome su im pomogle Staša i Elena iz NGO Jazas i pozvale tim kreativnih ljudi da se napravi pozorišna predstava. Ja sam pozvana da kamerom zabeležim taj proces, međutim ja kada sam ih upoznala i čula od Goce da žele „da postanu vidljive da bi živele nevidljive ko svi drugi ljudi“ i da ih ljudi ni ne upoznaju a već sude, meni je bilo jasno da samo film može da iznese ovakav vapaj duše i tako je moj proces rada počeo i ja sam ostala u Beogradu.
– Nakom pet meseci rada nastala je predstava u režiji Vlatka Ilića, uz koreografiju Aleksandra Ilića koju sam uspela da dokumentujem. Međutim, moj metod rada (kao reditelja i snimatelja) podrazumeva dosta vremena provedenog u životu ljudi o kojima pravim film, vremena koje mi pomaže da kamerom zabeležim čiste emocije i esenciju života. Ušavši u montažu ipak sam shvatila da je ta priča postala deo mene i da želim dublje da uđem u život aktera, a to je bilo moguće samo ukoliko se usresredim na jednu osobu.
– Pored ljubavi koju osećam prema drugim devojkama, zbog dobrog filma, morala sam da donesem odluku. Izabrala sam Gocu, jer sam se s njom najviše zbližila i identifikovala, jer je samo par godina starija od mene i sama činjenica da je odgajila dete probudila je u meni veliko poštovanje. Pored toga, Goca je nastavila rad i na sledećoj predstavi, kabareu
– “Iza Ogledala” i ponovo sam imala priliku da je snimam u kreativnom i hrabrom procesu.
– Narednih šest meseci provela sam sa Gocom koja mi je dozvolila da potpuno postanem deo njenog života i zabeležim najbitnije trenutke.
– Prva verzija filma prošla je radionicu montažera Džaspera Osmunda na MakeDox festivalu u Skoplju. Finalna verzija filma nastala je u Beogradu, nakon šest meseci, u saradnji sa sjajnom montažerkom Jelenom Maksimović.
– Od filma očekujem da podeli Gocinu priču širom sveta i raširi ljubav, razumevanje i toleranciju prema ljudima koji žive van normi tradicionalnog društva. Želim da svi budu hrabri i da se, poput Goce, bore za sebe i svoje bližnje.
Goca je početkom februara dala intervju za dnevni list „Alo“ u kome kaže:
„Deca su me najčešće zadirkivala da sam peder ili ženski petko. Nije se znalo šta je gore, često su govorila da sam pola muško, a pola žensko. Mali grad, a deca vole da upru prstom u drugačije od sebe… Često sam mrzela sebe što nisam kao drugi, ali danas mi je veoma drago što sam iz toga izvukla volju za životom. Nisam imala problema sa policajcima kada bi me legitimisali na ulici, a na graničnim prelazima se diskretno rešava problem slike u pasošu ispod koje piše muško ime. Ako u radnjama u kojima kupujem primete da sam transrodna osoba, to čine veoma diskretno. Ipak im je cilj da prodaju robu. Nisam imala iskustva sa fizičkim napadima na ulici, pa ni kad neko primeti da sam muško koje se oblači kao žensko, a i ne oblačim se napadno i normalno se šminkam. Ne štrčim. Sada me čak više i ne zagledaju.”


ČITAJTE:  "Merlinka" iz ugla gledaoca