Japanska umetnica Jajoi Kusama, poznata po hipnotičkim slikama sa tačkama, skulpturama bundeva i instalacijama sa beskrajnim ogledalima, preminula je u 97. godini. Tokom karijere duge više od sedam decenija, lične opsesije, halucinacije i strahove pretvorila je u jedan od najprepoznatljivijih umetničkih svetova našeg vremena.
Kusama je stvarala slike prekrivene tačkama, skulpture sašivene od tkanine, provokativne performanse, filmove i monumentalne instalacije, ali je pisala i romane i poeziju. U autobiografiji „Infinity Net“ iz 2002. godine sopstvenu umetnost direktno je povezala sa opsesijama i neurozama koje su je pratile čitavog života. Od najranijih sećanja, pisala je, osećala se zatočeno prizorima prirode, ljudi, krvi i cveća, a jedini način da im umakne bio je da ih ponovo stvori bojom, perom ili olovkom.
Kada je krajem pedesetih stigla u Njujork, kritičari i umetnici brzo su prepoznali njenu originalnost. Minimalista Donald Džad smatrao je da njena umetnost prevazilazi podelu na „orijentalno“ i američko, dok je ona svoj rad opisivala kao „orijentalni mistični simbolizam“. Kasnija feministička tumačenja naglašavala su način na koji je, kao Azijatkinja, odgovorila na beli, muški svet savremene umetnosti.
Halucinacije pretvorene u umetnost
Jajoi Kusama rođena je 22. marta 1929. u Macumotu, u prefekturi Nagano, u imućnoj porodici koja se bavila uzgojem i prodajom sadnica. Odnos između roditelja bio je buran. Oca je opisivala kao nepopravljivog ženskaroša, dok se majka snažno protivila njenoj želji da postane umetnica.
Uprkos tome, Kusama je nastavila da slika, čak i tokom ratnih četrdesetih, kada je zbog nedostatka platna koristila komade starih vreća. Inspiraciju je pronalazila u cveću koje je uzgajala njena porodica, ali je njeno stvaralaštvo već tada bilo povezano sa uznemirujućim halucinacijama. Ljubičice koje je slikala dobijale su ljudske osobine, umnožavale se i širile po prostoru, kao da žele da je progutaju.
Iz nemogućnosti da jasno razdvoji sebe od okruženja nastala je njena čuvena opsesija tačkama. Naizgled bezazleni motiv u njenim rukama postao je sredstvo „samoponištavanja“: tačke su prekrivale slike, skulpture, predmete, zidove i ljudska tela, brišući njihove pojedinačne granice. Prvi put su se pojavile još na crtežu žene, verovatno njene majke, koji je napravila sa deset godina.
Početkom pedesetih stvarala je apstraktne akvarele u kojima su se spajali mikroskopski i kosmički prizori. Nakon razočaravajućeg školovanja na Akademiji umetnosti u Kjotu, razmišljala je o odlasku u Pariz, ali ju je uspeh samostalnih izložbi u Japanu ohrabrio da postavi ambiciozniji cilj – Ameriku.
Godinama se dopisivala sa američkom slikarkom Džordžijom O’Kif, od koje je tražila savete i podršku. U novembru 1957. odletela je u Sijetl, a šest meseci kasnije preselila se u Njujork.
Seksualnost kao strah i umetnički materijal
Iako je u početku živela u velikom siromaštvu, Kusama je brzo uspostavila kontakte sa značajnim umetnicima, među kojima su bili Džozef Kornel, Donald Džad i Endi Vorhol. Njene skulpture iz ciklusa „Accumulation“, u kojima je predmete iz svakodnevnog života prekrivala mekanim falusima od tkanine, uklopile su se u rani pop-art, ali su predstavljale i pokušaj suočavanja sa seksualnim strahovima nastalim tokom represivnog odrastanja.
Kusama se izjašnjavala kao aseksualna, iako je seks bio jedna od stalnih tema njenog stvaralaštva. Odbojnost prema seksualnosti povezivala je sa time što ju je majka kao devojčicu primoravala da prati očeve vanbračne veze. Umnožavanje falusnih oblika predstavljalo je neku vrstu samoterapije: ponavljanjem predmeta koji su je plašili pokušavala je da nad njima uspostavi kontrolu.
Tokom šezdesetih postala je jedna od zvezda njujorške kontrakulture. Organizovala je nage hepeninge, performanse i proteste, često povezane sa porukom „vodite ljubav, a ne rat“. U svom eksperimentalnom filmu „Kusama’s Self-Obliteration“ iz 1967. spojila je telo, tačke, pejzaž i psihodeličnu atmosferu u viziju nestajanja individualnog identiteta.
Njena aseksualnost nije bila u suprotnosti sa umetničkim zalaganjem za seksualno oslobođenje. Upravo zato što je seks doživljavala kao izvor straha i opsesije, mogla je da ga koristi kao politički i umetnički materijal. Dizajnirala je psihodeličnu odeću, među kojom su bile haljina namenjena grupi od čak 25 ljudi i „Homo Dress“, haljina sa strateški postavljenim otvorom. Organizovala je i performans „Homosexual Wedding“, venčanje dvojice muškaraca, a otvorila je i gej društveni klub.
U jednom od najpoznatijih antiratnih gestova ponudila je američkom predsedniku Ričardu Niksonu da spava s njim ukoliko okonča rat u Vijetnamu.
Povratak u Japan
Kusama se 1973. vratila u Japan. Kratko se bavila trgovinom umetninama, a 1977. dobrovoljno je otišla u psihijatrijsku ustanovu u Tokiju, u kojoj je živela do kraja života. Svakodnevno je odlazila u studio preko puta bolnice i nastavila neumorno da radi.
Tokom perioda kada je njen vizuelni rad bio manje prisutan u međunarodnoj javnosti, ponovo se afirmisala autobiografskim romanima, među kojima su „Manhattan Suicide Addict“ iz 1978. i „The Psychological Hospital of Ants“ iz 1994. godine. Vremenom je interesovanje za njena rana dela ponovo poraslo, a njihove cene na aukcijama premašile su deset miliona dolara.
Poslednje decenije njene karijere obeležile su monumentalne skulpture bundeva, biljaka i cveća, postavljene u javnim prostorima širom sveta, kao i intenzivno obojene slike ispunjene očima, profilima, ćelijama i beskrajnim šarama.
Posebnu popularnost stekle su njene „Infinity Mirror Rooms“ – prostorije sa ogledalima, svetlima i refleksijama koje posetiocu stvaraju utisak da se nalazi usred beskrajnog kosmosa. Kusama je prvi takav ambijent napravila 1965. godine. U tim prostorima posetilac istovremeno postaje deo umetničkog dela i gubi osećaj sopstvenih granica, što predstavlja možda najpotpunije ostvarenje njene ideje samoponištavanja.
Instalacija „Chandelier of Grief“, sastavljena od beskrajno reflektovanih rotirajućih lustera, naglasila je mračniju i egzistencijalnu stranu njenog rada. Nasuprot tome, saradnja sa modnom kućom Luj Viton pretvorila je njene tačke u globalno prepoznatljiv komercijalni motiv, prisutan na odeći, torbama i izlozima.
Kusama je 2006. dobila prestižnu japansku nagradu Praemium Imperiale za slikarstvo, dok je 2017. u Tokiju otvoren muzej posvećen njenom radu.
Njena umetnost nastala je iz potrebe da preživi svet koji se pred njenim očima neprestano umnožavao, širio i gubio čvrste granice. Ono što je počelo kao lični pokušaj da razume halucinacije i strahove preraslo je u univerzum tačaka, ogledala i beskraja u kojem su milioni ljudi mogli makar nakratko da izgube sebe.
Piše: Sunčica Adamović
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
