Priča da je Brižit Makron „zapravo trans žena“ nije nastala ni kao šala, ni kao eksces na društvenim mrežama. Ona je, u svom punom obliku, proizvod savremene političke kulture u kojoj se transfobija koristi kao sredstvo diskreditacije, a teorije zavere kao zamena za argument. Taj slučaj je danas paradigmatičan, jer pokazuje kako se napadi na rodni identitet koriste da bi se napala moć, autonomija i vidljivost žena koje ne pristaju na nametnute obrasce.
Sve je počelo u Francuskoj, još 2021. godine, kada su se na društvenim mrežama pojavile tvrdnje da je Brižit Makron rođena kao muškarac pod drugim imenom. Glasine su potekle iz marginalnih, uglavnom krajnje desnih i antivakserskih krugova, ali su brzo dobile zamah. Uprkos potpunom nedostatku dokaza, narativ se širio uz pomoć montiranih fotografija, lažnih naslovnica i proizvoljnih „analiza“ fizičkog izgleda prve dame Francuske. Brižit Makron je reagovala pravnim putem i pokrenula postupke zbog klevete i uznemiravanja.
Francuski sudovi su se u tim procesima bavili isključivo pitanjem širenja lažnih informacija i nanošenja štete ugledu, a ne, kako su teoretičari zavere kasnije tvrdili, „utvrđivanjem istine o njenom polu“. U nekoliko slučajeva donete su osuđujuće presude protiv osoba koje su sistematski širile ove tvrdnje, dok su druge presude bile oslobađajuće iz procesnih razloga. Međutim, nijedna sudska odluka nikada nije potvrdila istinitost same tvrdnje – naprotiv, sudovi su jasno konstatovali da se radi o neosnovanoj i uvredljivoj dezinformaciji.
Priča je dobila međunarodnu dimenziju kada ju je preuzela Kendas Ovens, američka desničarska komentatorka i influenserka, koja je 2024. i 2025. godine lansirala serijal sadržaja posvećenih „razotkrivanju“ Brižit Makron. Ovens je poznata po svojim otvoreno anti-LGBT i posebno anti-trans stavovima. Više puta je tvrdila da su trans osobe „mentalno poremećene“, da je trans aktivizam „ideološki projekat uništenja porodice“, kao i da su prava trans osoba „napad na žene“. U njenim javnim nastupima transfobija nije nuspojava, već centralna politička platforma.
U tom kontekstu, Brižit Makron nije bila izabrana slučajno. Kao žena koja ne ispunjava savremene standarde Instagram lepote, koja je starija od svog supruga i koja nikada nije igrala ulogu tihe, dekorativne prve dame, ona je savršena meta. Ovens je njenu životnu priču koristila da bi potvrdila sopstvenu tezu o „lažima elita“, pri čemu je svaku činjenicu zamenila insinuacijom. Uprkos zahtevima za povlačenje tvrdnji, nastavila je da monetizuje sadržaj, što je na kraju dovelo do tužbe za klevetu koju su Makronovi podneli u Sjedinjenim Američkim Državama 2025. godine.
Da bi se razumela težina ovih napada, važno je reći i ko je Brižit Makron izvan teorija zavere. Rođena kao Brižit Tronije, bila je profesorka književnosti i drame, angažovana u obrazovanju i kulturi. Njena veza sa Emanuelom Makronom, koji je od nje mlađi više od dvadeset godina, od samog početka je izazivala sablazan, podsmeh i moralnu paniku. Umesto da se o toj vezi govori kao o slobodnom izboru dvoje odraslih ljudi, ona je često korišćena kao dokaz „neprirodnosti“, što je kasnije otvorilo prostor za još radikalnije konstrukcije o njenom identitetu.
Sličan obrazac videli smo i u slučaju Mišel Obama. Godinama su se, naročito u desničarskim krugovima u SAD, širile tvrdnje da je bivša prva dama „zapravo muškarac“. Te glasine su dodatno ojačane kada je komičarka Džoan Rivers, u svom prepoznatljivo provokativnom tonu, izgovorila šalu da je „Mišel trans“. Nakon Riversine smrti, ta šala je retroaktivno pretvorena u „dokaz“, a zatim i u novu teoriju zavere da je komičarka navodno „ubijena jer je rekla istinu“. Ni jedno ni drugo nema nikakvo uporište u stvarnosti, ali pokazuje kako se humor, smrt i transfobija mogu spojiti u politički mit.
Zajednička nit svih ovih slučajeva jeste transfobija prerušena u „brigu za istinu“. Žene koje su visoke, snažne, starije, koje ne odgovaraju idealizovanim normama ženstvenosti, bivaju proglašene trans ženama kao vid kazne. Time se ne napadaju samo one, već i sve trans osobe, kojima se poručuje da su uvreda sama po sebi, etiketa kojom se diskvalifikuje.
U tom smislu, priča o Brižit Makron nije samo priča o jednoj prvoj dami i jednoj američkoj influenserki. To je priča o društvu koje koristi transfobiju kao univerzalni alat za disciplinovanje žena. Kada nestanu argumenti, ostaje etiketa. Kada nestane politika, ostaje teorija zavere. A kada se jednom normalizuje ideja da je „trans“ uvreda, na udaru su svi koji odstupaju – bez obzira na to ko su i kako se identifikuju.
Ovaj obrazac nije stran ni Srbiji. Najpoznatiji primer je Jelena Karleuša, koja je godinama sistematski nazivana „trandžom“ i „nakazom“, samo zato što je visoka, izrazito građena, samouverena i politički artikulisana. Nazivati ženu „trandžom“ jeste pokušaj da se ona ponizi i uvredi, ali je to ujedno i suština transfobije: u toj logici, trans žena nije „prava“ žena, pa takva uvreda zapravo poručuje – nisi prava žena. Zato priče o Brižit Makron, Mišel Obama ili Jeleni Karleuši nisu odvojeni incidenti, već delovi iste matrice u kojoj se mržnja prema trans osobama koristi kao društveno prihvatljiv oblik mizoginije. A dok se takav govor toleriše kao „šala“, „kritika“ ili „sloboda govora“, cena se plaća vrlo konkretno – kroz nasilje, isključivanje i svakodnevnu dehumanizaciju onih koji su već na margini.
Piše: Petar Nenadić
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
