„Svako vara svoga bližnjega, usne njihove govore laskavo,
a u srcu drugačije misle“
Psalmi 12:2
Svedoci smo nevremena u kom na mržnju prema kvir ljudima često pozivaju upravo oni čiji se identitet, ispostaviće se, poklapa sa pojedinostima koje neuspešno pokušavaju da ubiju u sebi. Bez imalo podrške za njihovu istinu i višegodišnje, ponekad i višedecenijsko potiskivanje, kroz život će hodati muškarci prisilno izgrađenog heteronormativnog kalupa, dok će njihova istina i dalje živeti, na veliku žalost neretko uz devijantno ponašanje koje uključuje i konstantnu želju za prikrivanjem, što bi u ovom slučaju podrazumevalo i nanošenje velike boli već marginalizovanoj grupi. Takav muškarac će najčešće znati da osudi sve pod izgovorom crkve i Boga, a najčešće one slobodne – jer, ako on nije uspeo da se za slobodu izbori, zašto bi je iko drugi imao i uživao takve lepote?
Svako ko je ikada koristio neku dejt aplikaciju mogao je dobiti poruku od oženjenog muškarca. Diskretno i direktno u jedan isti mah, jer ne možeš ucenjivati profil koji nema ni svoju fotografiju, a kamoli ime i prezime. Ali ono što ima je veličina penisa, uz obaveznu odrednicu top ili bottom. Ponekad, ako se baš prevari, otkriće i broj godina, pri čemu postoji nova opasnost – uglavnom će oduzeti koju. Oni su od ljubavi odustali, jer znaju da je za ljubav neophodna socijalizacija, a da su za seks dovoljna četiri zida. Ispuniće svoj nagon i vratiće se u svoj, naizgled srećan dom. Vratiće se u svoju laž u koju su, zbog sopstvenih strahova i nesuočavanja sa istim uvukli i druge. I tako će, uz greh tela, nakupiti još najmanje pet sličnih, govoreći u svakoj mogućoj prilici kako će ona dva muškaraca koja su u ljubavi goreti u paklu.
Na afteru gde smo, gle čuda, čitali poeziju, jedan od mojih prijatelja pesnika u pauzi je izgovorio rečenicu koja mi dugo odzvanja u glavi. Ona je, otprilike, glasila ovako: „Kada roditelji vide pedera u svom sinu šalju ga ili da bude fudbaler ili da bude sveštenik jer misle da će ga tako spasiti makar osude sveta“. Ipak, šta je sa onom, mnogo snažnijom osudom koju će imati sam prema sebi? Ne bih otkrio toplu vodu ako bih napisao da obe grupe imaju LGBT+ članove među svojim redovima. Ali koliko nas razmišlja o preciznoj odrednici problema – oni bi, kao što smo u slučaju sporta već videli, bili isključeni iz takvih zajednica kada bi se njihova istina saznala, čak i kada se to ne bi desilo uz dobrovoljno autovanje. Svako ko bi imao drugačije iskustvo, smatrao bi se pravim srećnikom u našoj zemlji, regionu, pa i u celom svetu. Više mojih prijatelja koji su izučavali religiju potvrdilo mi je da nikada tokom studija, makar što se tiče generacije iz prethodne decenije, od onih koji su ih učili nisu čuli nijednu diskriminatornu poruku prema LGBT+ zajednici. Ako je zaista tako postavlja se jasno pitanje – kada će biti moguće iskoreniti duboke predrasude i kada će, konačno, gej populacija biti prihvaćena kao potencijalno istinski verujuća? A ubrzo dolazim do još jasnijeg odgovora – kada se svi potrudimo da u javnom prostoru i svakodnevici ne isključujemo nikoga zarad prikupljanja poena, potkrepljujući ratove i održavajući moć. To jeste i ostaje jedan od glavnih zadataka novog doba.
Godinama unazad imali smo prilike da iz medija saznajemo za mnoga silovanja koja su prijavili maloletni muškarci, a koja su se desila od strane onih koji Boga poznaju samo deklarativno. Kakav je to bog ako će dozvoliti da seksualno ili na bilo koji drugi način zlostavljaš drugog? To sasvim sigurno nije onaj u kog ja verujem. Moj Bog to ne bi aminovao, a kamoli nagradio. Nedostatak slobode dovodi do opasnih situacija, a ako napišem da je licemerje najmanja od njih, bilo bi zlo samo i pomisliti šta je na vrhu sunovrata zvanog dvostruki život.
Krajem ove godine, Melkui Feraz i Denison Santos iz Brazila odlučili su da prekinu ćutanje. Njih dvojica su planirali da postanu katolički sveštenici, a onda su se zaljubili. Tada su uradili ono najpoštenije što su mogli – prihvatili su sebe i uz sve okolnosti odlučili da odustanu od daljeg školovanja. Prema njihovoj priči koja je veoma popularna na društvenim mrežama, nadređeni su nakon što su primetili bliskost pokušali da ih razdvoje premeštanjem, a pošto to nije uspelo i savetom da, ako žele da ostanu zajedno, to čine u tajnosti kako ne bi naštetili ugledu. Melkui je odbio da živi ono što nije, donevši odluku da napusti dalje školovanje kako bi priznao vezu sa Santosom, pružajući svojim emocijama ono najvažnije – čin oslobađanja. U ispovesti je još i napisao da je stekao mnoge prijatelje tokom studiranja, time pominjući i lepe trenutke, ali je naglasio da samo njih dvojica znaju koliko su plakali i bili nesrećni.
U nedavnoj odluci Vatikana navodi se da gej osobe mogu postati katolički sveštenici ukoliko se, kao i heteroseksualci koji žele isto, obavežu na celibat. Ipak, ono što za mnoge ostaje nejasno je da su pojedinci sposobni da svoja romantična osećanja odvoje od seksualnog iskustva. A romantika, izgleda, ostaje najveća prepreka, jer želi da izađe iz četiri zida tamo gde pred drugima svog partnera nasmejan i bez pritiska možeš držati za ruku. Vođeni takvim strahovima, ti „mnogi“ nisu sposobni da zaključe ni sledeće – Ljubav bi naštetila ugledu samo onih koji se za nju nisu odlučili.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
