Ako ćemo iskreno, počesto biva teško da se u inače obilnoj ponudi knjiških noviteta iznađe barem jedan naslov sa dovoljno queer motiva koji je neosporno vredan pomena i pažnje budućih ili barem potencijalnih čitalaca. Nekada se mora i u lov na treću decimalu, a sve to kako bi se, nazovimo to tako, ispoštovala forma i stvorio privid nekakvih pomaka i na planu književnosti sa značajnim LGBT sadržajem. Obično jeste tako, ali, evo, ovog puta imamo izuzetak – u naše knjižare negde u isto vreme stigla su dva iznimno uspela i zanimljiva romana koji odgovaraju gorepomenutom profilu. Pohvale mogu da krenu…
Nakon Crne sveske ovo Srce na dlanu drugi je prevod na srpski jezik za jednog od svakako najprominentnijih i najcenjenijih kvebečkih i kanadskih prozaista Mišela Tramblea. Srce na dlanu (prevela Olja Petronić, objavio Karpos) po puno osnova i danas (bezmalo pune tri decenije nakon prvog mu izdanja) smatra se jednim od krunskih queer romana iz domena umetničke proze. Za razliku od većeg dela književnog mu opusa, Tramble se u Srcu na dlanu ne bavi nostalgičarskim osvrtima na vlastito detinjstvo i ranu mladost, već svoju očitu fascinaciju tim formativnim procesima i formativnim događajima u životu ovog puta pomera ka priči o jednoj posve neuobičajenoj gej romansi u Kvebeku sad već poodavnih dana. Srce na dlanu tako je ljubavno-kontemplativni roman ispričan uglavnom u dva glasa a osnova je strasna, turbulentna i iskreno proživljena ljubav između profesora na pragu zrelih godina i mlađeg glumca koji svojih barem pet minuta slave čeka na mestu trgovca. Slučajni susret i kratki flert u gej klubu nenadano se izrodio u nešto upadljivo dugovečnije i dalekosežnije, a stvari se dodatno zakomplikuju kada na scenu stupi i maleni sin mlađe polovine pomenutog dvojca.
Trambleovo pripovedačko iskustvo, baš kao i njegov, kanda, urođeni a dugim nizom godina i uspešnih pokušaja brušeni pripovedački instinkt evidentan je gotovo na svakoj stranici ovog vrsnog romana. Tramble tako brižljivo postavlja i pažljivo grana narativnu osnovu ovog svog romana, umešno i u pravom trenutku u priču uvodi nove likove, pokazuje zavidan osećaj za ritmičko nijansiranje priče, odlično se snalazi i na polju karakterizacije, a primetan je i njegov prefinjeni osećaj i za detalj i za uvek dobrodošlu a ovde i krajnje promišljenu samoironiju, baš kao i nepatvorena briga za junake ove priče i moguće implikacije na nivou značenja, iščitavanja i poruka ovog dela kada ono dospe pred (poželjno verzirane i dobronamerne) čitaoce, kao ipak daleko najmerodavnije za procenu svakog literarnog pokušaja. Premda je Kvebek daleko, a mi trenutno krckamo već drugu deceniju novog nam milenijuma puno je u ovom Trambeovom delu razloga za prepoznavanje obrazaca i tegoba po pitanju života sa queer identitetom; obratimo pažnju na ovih nekoliko redova preuzetih negde iz sredine Srca na dlanu: „Jedna od mojih velikih frustracija kada sam zaljubljen je uvek bila to što ne mogu slobodno da šetam držeći svog trenutnog dečka za ruku ili oko vrata, a da ne izgledam kao da izazivam sve na svetu. Radio sam to dok sam bio mlađi i odmah bismo postali meta, crne ovce ili smešni egzibicionisti koji čine sve da bi bili primećeni i u koje treba upirati prstom.“
***
Kako smo valjda svi davnih dana shvatili, lepota je (između ostalog i) u različitosti, otud u istom ovom tekstu i komplimenti za prilično drugačiji roman koji, pak, takođe u velikoj meri baštini queer motive i iskrenu zabrinutost autora (zapravo, autorke) za dobrobit gej populacije i individualne slobode svakojakih izbora na širem planu. Daću ti sunce (prevela Jasmina Marković Karović, objavila kuća Urban Reads) formalno pripada narastajućem korpusu savremene young adult proze (dakle, proze prvenstveno namenjene nešto starijim omladincima), ali po svojim krajnjim dometima lako prevazilazi taj početni okvir. Daću ti sunce, tek drugi roman u literarnom opsu Džendi Nelson, za temelj ima priču o nekoliko burnih godina u odrastanju nekada nerazdvojnih blizanaca a sada u neku ruku i stranaca na tragu i otvorenijeg nepoverenja i neprijateljstva. Nelsonova na prvom mestu osvaja lakoćom pripovedanja, i ta lakoća, kao očita posledica predanosti popularnoj kulturi kao značajnom uporišnom stubu ovog njenog dela, savršeno je saobrazna doživljaju sveta ciljanih joj čitalaca i junaka ovog romana. Autorka tako relaksirano uspeva da dočara zasebne glasove dvoje ključnih junaka ove povesti, baš kao što joj u potpunosti polazi za rukom da na literarno učinkovit način odrazi tinejdžerski svetonazor sa svim mogućim krajnostima na kojima on ponajčešće i počiva. Daću ti sunce tako je, između ostalog, i rečit i slikovit prikaz sveta u kome je sve pitanja života ili smrti, instant-tuge i potištenosti ili neobuzdanih ushićenja, a sve to unutar priče čiji junaci već na osnovu životnih okolnosti imaju podosta povoda za opravdanu (auto)dramu.
U jednom trenutku blizanci će proći kroz istovremene drastične transformacije, okretna i poletna Džud postaće vidno nesnađena i melanholična tinejdžerka koja će morati, mimo početnih opiranja, da pronađe svoje mesto u svetu prvih koraka na polju likovnih umetnosti, dok će Noe, prepadnut spoznajom o vlastitoj homoseksualnosti, pohitati put poricanja tog i snažnog dokazivanja potpuno oprečnog identiteta. A sve to u najvarljivijim godinama opšte nelagode, kada su greške i neizbežne i poželjne. Na planu queer elementa u ovom svom romanu, Nelsonova pokazuje lako primetno umeće na dva, čini se, jednako važna polja – autorka uspeva da elegantno inkorporira i taj (queer) aspekt priče u širu narativnu sliku, u isti mah izbegavajući brojne zamke moguće dobronamerne ali i gotovo neizbežno pogubne aktivističke didaktičnosti ogoljenijeg tipa. Daću ti sunce, ako po strani ostavimo izvesne nepotrebne elipse i tu i tamo vidljive viškove koji su mogli biti štrihovani bez pogubnog uticaja na priču i na krajnji utisak koji ovo delo kao celina ostavlja, gotovo pa odličan je roman za mlade i svakako predstavlja vrh u okviru svog ipak heterogenog (para)žanra. I, što je daleko važnije, Daću ti sunce lako može biti i važna i efektna stanica mlađih naraštaja ka nešto zahtevnijim književnim poduhvatima kakav je, recimo, na prethodnoj stranici nahvaljeni roman prekaljenog Mišela Tramblea.
Pred nama su dva meseca do narednog Optimista, eto sasvim dovoljno vremena da se ova dva zbilja dobra romana i respekta važna izdavačka podviga pročitaju, a zašto da ne, i daruju okolo. Zauvar je.
Piše: Zoran Janković
