Srbija i srpska vlada bile su u šoku kada su čuli vest o atentatu. Ono o čemu treba da mislimo je veza Apisa, „Crne ruke“ i atentatora u Sarajevu. O tome treba da vodimo računa, o nekontrolisanim sistemima koji nisu pod kontrolom države i koji tu državu stavljaju u negativan kontekst. Ti delovi su opasni ali to je ono što nas stalno prati. Koreni toga još u sukobima dve dinastije Karađorđevića i Obrenovića, koji su ubistvima rešavali probleme vlasti.”
Dubravka Stojanović, novembar 2013.

Nisam sigurna da je „rat počeo na Maksimiru“, nisam sigurna ni da će se problemi visokog nivoa nasilja u Srbiji rešiti nedavno najavljenom „obračunom sa huliganima“. Takozvani huligani su samo izvođači nasilnih fizičkih radova. Iznad njih u hijerarhiji su i predradnici, građevnici i arhitekte te naručioci i nosioci izvođenja radova. Spomenutu najavu treba pratiti sa dosta skepse, ako ništa drugu zato što vidimo kako se pre što je i počela završila prethodno bombastično najavljena borba protiv korupcije u Srbiji. Još bitnije, ako slušate retoriku državnih zvaničnika o potrebi glasanja na ponovljenim izborima na Severu Kosova, koju se Zapadna međunarodna zajednica uspešno pretvara da ne čuje sve gledajući „širu sliku“, primetićete u njoj neskrivene namere šta da se posle izbora radi, ništa ni slično podršci jačanju institucija i demokratije na Kosovu, jačanju mira, stabilnosti i tolerancije u regionu. Jer Srbi su „ugroženi”, Srbi će „opstati” samo ako, …. . A za taj posao potrebni su fizikalci. Kao što su potrebni i za realizaciju drugog cilja koji ova vlast uspešno sprovodi sve pod maskom navodne evropeizacije kojoj je Briselski sporazum alfa i omega – jačanje konzervativizma u Srbiji. Milom ili silom, kao i uterivanje demokratije na Severu Kosova.
U Srbiji je jedan od par centara moći koji zemjlom neprekinuto vladaju od ranih devedesetih naovamo najčešće naručilac radova za koje je potrebno vršiti nasilje nad određenom društvenom grupom, a deo sistema bezbednosti, nosilac izvršenja radova. Takozvani huligani mu tu dođu ko najamna snaga, koja nema pravo sindikalnog organizovana, jer formalno ne može da bira poslove. To su suštinski uradili kroz seriju krivičnih dela koje su počinili pre toga, pa ih sistem na slobodi drži na povodcu.
Razlozi naručivanja radova idu od: kreiranja etničkih tenzija u regionu zarad izazivanja sukoba i ratova koji će dovesti do realizacije politike „Svi Srbi u region u jednoj državi“; skrivanja neuspeha te politike; ubistva reformskog premijera koji se drznuo da gura zemlju u drugom smeru; kontinuiteta u odbrani Kosova; kočenja evropskih integracija Srbije; nametanje ekonomskih ciljeva međunarodnih korporacija u Srbiji; isplate dogovora sa SPC da njena uloga u svakodnevnom životu poveća na račun njene mlake reakcije na Briselski sporazum; obračuna sa ekonomskom i političkom konkurencijom, sprečavanjem reformi koje bi pomogle jačanje institucija i uvele podelu vlasti, do uređivanja medijske scene u Srbiji. Jednom rečju – samostalna putinizacija za koju čak nije ni bio potreban konačno ogoljeni ruski interes.
Glavni preduslov realizacije tog projekta sprečavanja modernizacije i humanizacije Srbije, jer to je osnovna razlika u sistema koji se grade kroz proces EU integracija u odnosu na ekonomski stabilne singapure, emirate i druge „šampione zaštite ljudskih prava” u svetu, jeste odsustvo demokratske i pojačano prisustvo partijske kontrole nad sistemom bezbednosti. A to formalno u početku pokušaja demontiranja Miloševićeve mašinerije nije bilo moguće zbog nezainteresovanosti struktura Crnoj Gori za reforme federalnim organima i zbog krize na jugu Srbije. Onda je proces demontiranja završen atentatom na premijera Đinđića. Sve nadalje je maskiranje tog sistema u nešto perfidniju formu, opet uz niz „spoljnih” okolnosti koje daju izgovor tome što reforma sistema bezbednosti nikad nije artikulisana ni kao prioritet vlasti, ni opozicije, ni Zapada, ni civilnog sektora, čak i onog dela koji se junački nosi sa održavanjem procesa tranzicione pravde u kakvom takvom životu. Izgleda ni LGBT aktivista, koji se fokusiraju na normativu i realizaciju procesa vezanih za zaštitu ljudskih prava i reformu pravosuđa, koja je propala i zato što samovladajućem sistemu bezbednosti, koji povremeno pusti neku stranku da se zanosi da misli da kontroliše i zloupotrebljava njegove delove, tak nešto nije odgovaralo. Ne samo zbog pitanja ratnih zločina pred domaćim pravosuđem, slučajeva Topčider, Leskovac i RTS, već i šire, pre sveg zbog približavanja Srbije EU. Jer to bi podrazumevalo jačanje sistema u kome oni više ne bi imali tako veliku moć.
Snoudenova otkrića ne bi trebalo da obeshrabre aktiviste da se za ovo zalažu ako žele državu u kojoj će prava LGBT populacije biti suštinski ista kao za sve ostale građane. Jer špijunirati Angelu Merkel je jedno, a upotrebljavati nalaze praćenja komunikacije za ucene svojih građana, ili slati organizovane paravojske na njihove ustavom inače garantovane mirne skupove nešto sasvim drugo.
Potvrda teze da su takozvani huligani u stvari paravojske države Srbije koje za nju odrađuju prljave politike koje ona nema snage sama da najavi i realizuje, jer je u teškoj ekonomskoj situaciji iz koje je Rusija sama niti može niti hoće da izvadi doprinose i sledeći argumenti: današnji mir na Severu Kosova tokom ponavljana prvog kruga glasanja, činjenica da su isti tokom Parade 2010. u nasilju koje su počinili koristili sredstva komunikacije i podatke koje samo država može da nabavi ili ima; da su tačno napadali ambasade zemalja koje su ključno doprinele proglašenju kosovske nezavisnosti; sve do toga da je, i pored niza krivičnih dela koje imaju, većina njih na slobodi.
Smena ili krivično gonjenje pedesetak sudija koje su njihove predmete stopirale ne bi smela da bude kulminacija spomenute najavljene borbe. Ona, ako je iskrena, mora da podrazumeva povlačenje političara iz sportskih klubova, inače veza koja se zasniva na najlakšem način pranja para: usvajanje zakona o privatnom obezbeđenju, zakona o krivičnim proverama i evidenciji, izmene i dopune zakona o policiji, jačanja mandata skupštinskih odbora za bezbednost i kontrolu službi bezbednosti, usvajanje 14 mera koje su Šabić i Janković još pre godinu ipo dali u cilju poboljšanja situacije u oblasti praćenja elektronske komunikacije građana i još mnogo toga.

Nažalost, stvari izgleda idu u drugom smeru. Javnost Srbije je na to upozorio niko drugi do Slobodan Antonić, s pravom ističući u tekstu „Dinamika nasilja“ sledeće: „Aleksandar Vučić nas je, kao šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, posle sednice Biroa ’posvećene problemu huligana, nasilja na utakmicama i incidentima na severu KiM’ (a to je, je l` tako, sve jedno te isto), obavestio da će se ’Srbija surovo obračunati sa svima koji rade protiv države’, te u tom smislu najavio da će biti formirane dve posebne državno-bezbednosne službe: ’jedna za borbu protiv ekstremizma i terorizma i druga za borbu protiv dilera droge’“.
Čini se da je jedini način da se dodatna debeizacija Srbije zaustavi da se pokuša, koordinirano i argumentovano, sa što više strana, predstavnicima Evropske unije kazati na sve negativne trendove koje u zemlji cvetaju nekažnjeno jer se navodno sprovodi Briselski sporazum, koji izgleda nema cenu. Izgovor zvaničnika EU da u stanje sistemu bezbednosti ne mogu da se upliću jer nemaju zajedničku obavezujuću politiku i zakonodavstvo u toj oblasti nisu iskreni. Nisu tako što imali ni oko Kosova pa smo ipak dobili Poglavlje 35. Srbiji je neophodno i Poglavlje 36, arhitektura sistema bezbednosti i njegov demokratski nadzor, i da bi se štitila prava LGBT populacije.

Piše: Jelena Milić

Related Posts