Nedavni koncert grupe Skunk Anansie u Beogradu još jednom je pokazao zašto Skin već tri decenije pripada najvažnijim figurama alternativnog roka. Njena muzika nikada nije bila odvojena od identiteta i politike: kao crna, kvir žena na sceni kojom su dominirali beli heteroseksualni muškarci, sopstveno iskustvo pretvorila je u glas svih koji odbijaju da se uklope u unapred zadate okvire.
Kada su Skunk Anansie 17. jula izašli pred publiku u Luci Beograd, bio je to njihov prvi koncert u Srbiji posle deset godina, ali i nastavak posebne veze benda sa ovdašnjom publikom. Skin je u intervjuu za „Danas“ rekla da Beograd pamti po „posebnoj, uzbudljivoj energiji“, drugačijoj od drugih mesta na kojima je bend nastupao.
Publika je dobila presek karijere duge više od tri decenije – od pesama „Weak“, „Hedonism“, „Charlie Big Potato“ i „Twisted“, do materijala sa sedmog studijskog albuma „The Painful Truth“. Uprkos promenama koje su internet, društvene mreže i novi načini konzumiranja muzike doneli industriji, Skin smatra da jedno nije izgubilo snagu: neposredan susret izvođača i publike.
„Ljubav ljudi prema koncertima i muzici uživo nije se promenila“, rekla je za „Danas“, dodajući da su nastupi danas možda važniji nego ikada.
Upravo je scena prostor na kojem se različiti delovi njenog identiteta spajaju u celinu. Skin nije postala politična tek onda kada je stekla slavu i dovoljno veliku platformu da govori. Politika je od početka bila upisana u muziku Skunk Anansie. Prvi singl benda, „Little Baby Swastikkka“, bio je antifašistička pesma, „Selling Jesus“ napad na organizovanu religiju i kapitalističku pohlepu, dok je već sam naslov pesme „Yes It’s Fucking Political“ predstavljao odgovor svima koji su od muzičara očekivali da ćute o svetu u kojem žive.
Skin, međutim, te pesme nikada nije doživljavala kao provokaciju radi provokacije. Za nju su one bile neposredan izraz iskustva benda čiji su članovi pripadali različitim identitetima i društvenim grupama.
„Kada ljudi druge boje kože govore o svom životu, to odjednom postaje kontroverzno“, objasnila je za magazin „Attitude“. Ono što je za druge predstavljalo politički stav, za nju je bilo svakodnevno iskustvo crne, kvir žene u Britaniji.
Muzika kao prostor oslobađanja
Skin je odrasla između crkve, porodičnog doma i kluba koji je njen deda držao u podrumu kuće u Brikstonu. Muzika je bila prisutna svuda oko nje, ali je dugo ostajala zatvorena u stidljivoj devojčici koja je pisala pesme i zamišljala sebe na pozornici. Još kao tinejdžerka sanjala je da pred masom ljudi peva iz sveg glasa. Taj san je kasnije postao slika izvođačice kakva je želela da bude – glasna, slobodna i potpuno svoja.
Važan deo tog oslobađanja dogodio se tokom studija u Midlsbrou, gde je upoznala gej scenu i politički aktivizam. Po povratku u London pokušavala je da pronađe prostor namenjen crnim lezbejkama, ali pošto takvo mesto gotovo da nije postojalo, odlučila je da ga sama stvori.
„Pronašli smo svoju porodicu. Tu smo pronašli i svoju kulturu“, priseća se Skin u intervjuu za magazin „Diva“.
Klubovi, žurke i kvir zajednica nisu za nju bili samo mesta zabave. Bili su prostori u kojima je mogla da pronađe jezik za sopstveni identitet i nauči da ne traži dozvolu da bude ono što jeste. To iskustvo kasnije je prenela na scenu: koncert Skunk Anansie nije bio bekstvo od stvarnosti, već mesto na kojem su bes, ranjivost, seksualnost i politički otpor mogli da postoje istovremeno.
Kada se početkom devedesetih pojavila pred muzičkom industrijom, Skin nije odgovarala nijednoj od ponuđenih kategorija. Bila je crna, obrijane glave, androgina, otvoreno kvir i zainteresovana za rok u vreme kada su diskografske kuće taj žanr gotovo automatski povezivale sa belim muškarcima. Istovremeno, nije se uklapala ni u stereotipe koje je industrija namenila crnim pevačicama.
U razgovoru za „Attitude“ priznala je da je u početku pokušavala da izgleda kao beli roker, sve dok nije shvatila da je upravo ono od čega je bežala njena najveća prednost. „Shvatila sam da je moja originalnost moj najbolji adut. Postoji samo jedna Skin“, poručila je.
Kvir bez izvinjenja
Skin o svojoj seksualnosti govori koristeći izraze gej, kvir i biseksualna, ne dopuštajući da joj bilo koja pojedinačna etiketa odredi granice. Otvorena je bila još na početku karijere, kada je takva odluka mogla ozbiljno da ugrozi komercijalni uspeh izvođača.
Za „Attitude“ je objasnila da se tada nije osećala naročito hrabro. U trenutku kada je potpisala prvi ugovor imala je 26 godina, već je prošla kroz negativne reakcije zbog izgleda i seksualnosti i pronašla svoje mesto unutar gej zajednice. Nije želela da prihvati tada preovlađujuće pravilo prema kojem je nekome bilo dozvoljeno da bude gej samo ukoliko to ne pokazuje previše otvoreno.
Promenu koja se dogodila u međuvremenu vidi kao jednu od najvažnijih tekovina savremenog kvir pokreta. LGBT+ osobe više ne pokušavaju samo da dokažu da su bezopasne i da zaslužuju toleranciju, već zahtevaju da budu prihvaćene pod sopstvenim uslovima.
„Više ne pokušavamo da se uklopimo. Kvir zajednica sada pokazuje ljudima kako da se osećaju sigurno u sopstvenoj koži“, rekla je za „Attitude“.
Ipak, veća vidljivost ne znači da je borba završena. U intervjuu za „Divu“, vođenom neposredno nakon povratka Donalda Trampa u Belu kuću, Skin je upozorila da su prava transrodnih osoba postala jedna od prvih meta novog konzervativnog talasa.
„Trans prava su naša prava. Svi smo u istom čamcu“, poručila je za „Divu“, naglašavajući da napad na jednu grupu nikada ne ostaje ograničen samo na nju.
Solidarnost, prema njenom shvatanju, ne sme da bude selektivna. Borba za LGBT+ prava podrazumeva podršku onima koji su u određenom trenutku najizloženiji, čak i kada pojedinac veruje da njega trenutni politički napadi neće neposredno pogoditi.
Ko dobija mesto u istoriji muzike?
Iako su Skunk Anansie prodali milione albuma, nastupali sa Dejvidom Bouvijem, grupom U2 i Lenijem Kravicom, a Skin 1999. postala prva crna žena koja je bila hedlajner festivala Glastonberi, bend se često izostavlja iz dominantne priče o britanskoj muzici devedesetih.
Skin smatra da to nije slučajno. Kada se istorija britpopa svodi na nekoliko belih muških bendova, iz nje nestaju ne samo Skunk Anansie nego i čitav niz izvođača iz oblasti trip-hopa, elektronske muzike, regea, R&B-ja i alternativnog roka.
„Naša lica nisu bila ono čime je establišment želeo da predstavi Britaniju“, rekla je za „The Guardian“.
Njena priča zato nije važna samo kao biografija uspešne muzičarke. Ona pokazuje ko dobija pravo da predstavlja jednu epohu, a čiji se uspesi naknadno brišu ili svode na fusnotu. Skin je istovremeno bila deo britanske rok istorije i neko ko je morao da se bori da se njeno prisustvo u toj istoriji uopšte prizna.
Industrija je od crnih umetnica očekivala da budu seksualizovane ili predstavljene kao agresivne i zastrašujuće. Skin nije pristajala ni na jednu od tih uloga. Nije želela da bude ono što je industrija smatrala prihvatljivom crnom pevačicom, kao što nije želela ni da svoju seksualnost učini nevidljivom kako bi postala prihvatljivija široj publici.
Upravo je to odbijanje „igre“ stvorilo njen umetnički identitet. Skin nije postala ikona uprkos tome što je crna i kvir, već je od iskustava koja su drugi smatrali preprekom izgradila zvuk, izgled i scensko prisustvo koje niko nije mogao da ponovi. Nije svaka pesma politički manifest
Iako je poznata po politički angažovanim pesmama, Skin ne smatra da svaki umetnik mora da piše protestne himne. Muzika, prema njenim rečima, mora da ostane raznovrsna: potrebne su i pesme za izlazak, ples, seks i jednostavno uživanje.
Ono na čemu insistira jeste autentičnost. Politička pesma napisana samo zato što izvođač smatra da se to od njega očekuje može da zvuči prazno i neubedljivo. Umetnik treba da govori iz sopstvenog iskustva, bilo da piše o rasizmu i homofobiji ili o ljubavi, raskidu i želji.
Album „The Painful Truth“ nastao je upravo iz takvog suočavanja sa sobom. Nakon teškog perioda za bend, njegovi članovi morali su ponovo da razmisle ko su, šta ih još drži zajedno i kakvu muziku žele da stvaraju. Pesme govore o autentičnosti, digitalnoj kulturi, starenju i svetu u kojem društvene mreže podstiču ljude da liče jedni na druge.
„Jedna od najradikalnijih stvari koje možete da uradite jeste da ne pratite masu“, rekla je Skin za magazin „Diva“.
Zato njena poruka mlađim generacijama nije samo da budu ono što jesu, već i da se politički angažuju. Pred koncert u Beogradu upozorila je da starije generacije uništavaju budućnost mladih i da upravo oni moraju glasnije da se suprotstave rastućem talasu mržnje.
Tri decenije nakon osnivanja Skunk Anansie, Skin tako ostaje ono što je bila od samog početka: izvođačica koja od muzike ne pravi dekoraciju, već prostor slobode. Njene pesme ne nude jednostavno uputstvo kako zavoleti sebe u svetu koji neprekidno objašnjava zašto to ne bi trebalo da učinimo. One pokazuju koliko taj put može da bude dug, težak i bolan – ali i koliko moćno zvuči glas osobe koja je konačno prestala da se izvinjava zbog toga što postoji.
Piše: Katarina Milić
Foto: Aleksandar Crnogorac
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
